Откривен кип бога Вида на Сувој планини

Кумир на Равништу

У селу Мокра код Беле Паланке, на месту Равниште, за које се везују многе локалне легенде, подигнут је кип претхришћанском богу Виду, први од доба Немањића.

Легенду о игри шумских вила у селу Мокра, код Беле Паланке, оживели су ентузијасти са намером да подсете Србе на далеко порекло. Отуда су управо на том месту, подигли кип старословенском божанству Виду.

Књижевник Драган Јовановић, уредник "Нина", један је од иницијатора подизања кипа. Он сматра да је за Србе и њихову историју претхришћански период веома важан:

"Наших старих богова, чији је врховни бог Вид, не смемо да се одричемо, јер су то наши духовни корени и ту је темељ нашег српског идентитета."

Светлана Стевић, најбољи вокал за извођење старе српске музике, рекла је, након отпеване песме: "Чини ми се да је ово почетак да се вратимо себи, да се вратимо поштовању наших предака и величанственог древног знања које смо запоставили."

Кип на Равништу израђен је од храстовог дрвета и висок је 2,30 м. Аутор кипа, дуборезац, Златко Ракић, каже да му је требало два месеца за израду Вида: "Ја сам се само надовезао на оно што је природа створила и урадио овај кип."

Идеја организатора скупа у селу Мокра је оснивање Видове академије, која ће се бавити истраживањем претхришћанске материјалне и духовне културе. За наредну годину најављен је и књижевни конкурс за писце који стварају на дијалектима југоисточне Србије.

Словенски бог и ранохришћански светитељ

Свети Вид је један од најзначајнијих ранохришћанских светитеља који је у Риму учинио много чуда, међу којима и исцељење Диоклецијановог сина. Упркос томе, 303. године осуђен је на смрт и бачен у котао с врелим уљем. Култ Св. Вида почиње да се шири у 6. веку, а о његовој популарности сведоче многобројни храмови који носе његово име и имена под којима је познат у различитим народима: Витус, Гвидо и Вито, Ги, Вајт, Вит и, код Јужних Словена, Вид. У јужнословенским крајевима, због асоцијације његовог имена са чулом вида, св. Вид се сматра заштитником очију и исцелитељем болести и слабости вида.

Култ Св. Вида почиње да се шири у 6. веку, а о његовој популарности сведоче многобројни храмови који носе његово име и имена под којима је познат у различитим народима: Витус (лат.), Гвидо и Вито (итал.), Ги (франц.), Вајт (нем.), Вит код Западних Словена и Вид код Јужних Словена. У средњем веку око 1.300 цркава и манастира поштовало је Св. Вида као заштитника. У јужнословенским крајевима, због асоцијације његовог имена са чулом вида, св. Вид се сматра заштитником очију и исцелитељем болести и слабости вида.

Римокатоличка црква прославља га 15. јуна. У Православној цркви такође се обележава 15. јуна по Јулијанском календару (28. јун по Грегоријанском) и памти се као дан на који се 1389. одиграла Косовска битка. У Српској православној цркви тај дан посвећен је Св. Амосу, а од краја 19. века Св. кнезу Лазару, када му се и званично додељује народно име Видовдан.

У последње време популарна је теорија да тај дан није директно повезан са Св. Видом, већ са словенским богом Световидом или Свантевитом. Све то упућује на закључак да је култ поштовања старословенског паганског божанства Световида замењен култом Св. Вида.

Словенски пантеон

Не може се са сигурношћу рећи ко је од најзначајнијих словенских божанстава био врховни бог: Перун, Световид, Сварог, Радгост или Дабог. Постојање светих кипова, кумира, међу којима је најпознатији Збручки стуб, потврђено је на целокупном словенском простору али њихов облик, изглед и материјал израде варирају од поднебља до поднебља.

Који од њих је био врховни бог Срба, док су били многобошци, може се закључивати само посредно, на основу народних веровања, легенди, песама и локалних митова. Највише извора упућује на Перуна (бог неба и муња) или пак Дабога (бог подземног света). Има мишљења и да је Триглав (или Тројан) нека врста словенског Светог тројства био врховни бог и Срба.

Историјски је податак да је византијски цар Василије Први у 9. веку порушио многобожачке храмове у неретљанској области, а највећи од њих претворио у цркву посвећену Светом Виду. На основу тог податка и великог српског празника Видовдана неки претпостављају да је врховни бог Срба ипак био Световид.

Историјски извори документују и постојање култних статуа, обично од дрвета и понекад са металном оплатом, посвећених боговима. Срби су поштовали своје богове на отвореном уз жртвене понуде и певање. Нису имали слика (икона), храмова нити свештеника. Међутим, постојали су шумска светилишта, свети гајеви, у којима су се налазили кумири. По кућама су се налазили кумири домаћег божанства, односно митског претка, што је примањем хришћанства заменила икона домаћег свеца.

Извор