Kad se zaljubite u nekog, može se desiti da vam ta osoba deluje savršeno. Posle izvesnog vremena, otkrijete da se ipak radi o ljudskom biću, od krvi i mesa, koje, uz sve svoje vrline, ima i poneku manu. Nekad vas to jako, jako razočara, možda čak i toliko da poželite da okončate vezu.

Ne mislimo ovde na "mane" kao što su bolesti zavisnosti (radi se o narkomanu, alkoholičaru, kockaru...), nasilništvo, o tome da je voljena osoba kriminalac... Mislimo na neke znatno sitnije stvari, na primer, kaže vam da je već bio u braku, bio je mlad, zbrzao, brak mu je trajao šest meseci, sve to je bilo pre deset godina. Njemu to više nije neka bitna stvar u životu, ali vama dođe kao hladan tuš u zimsko doba.

Problem je što smo voljenu osobu nekad skloni da idealizujemo na početku veze. Još je nismo dovoljno dobro upoznali, jako nam se sviđa ono što o njoj znamo, a u svojoj mašti "dopunimo" ono što još uvek ne znamo. I dođe kao veliko razočaranje kad otkrijemo da se prava slika ne poklapa s onim što smo zamislili. Osetimo se kao da nas je voljena osoba na neki način izneverila. A nije, i problem uopšte nije u njoj, nego u nama, u tome što "od komarca pravimo magarca", što pravimo nešto krupno od nečega što je voljenoj osobi odavno postalo nebitan deo prošlosti.

Šta učiniti ako vam se to desi? Razmisliti da li je voljena osoba i dalje ona ista u koju ste se zaljubili. U navedenom primeru, razmisliti da li ste se zaljubili u čoveka koji nikad pre nije bio u braku, ili u jednu divnu osobu pored koje se osećate bezbedno, koja ume i da vas nasmeje i da vas uteši, pored koje ste srećni. Vrlo je verovatno da ćete shvatiti da se i dalje radi o istoj toj osobi, samo ste počeli da je detaljnije upoznajete - i time stičete priliku da je još više zavolite, baš zato što je stvarna, a ne samo neki zamišljeni ideal.


Izvor: Krstarica