Ostavi

Ostavi, ostavi makar svisnuo
Sumnje bolecive teske pokornosti
Preni se, preni se - srce stisnuo,
Tragom potonule gluhe sumornosti.

Dolaze, dolaze tamnim klepetom,
Izvori predrevni vecne sanjarije,
Svet nam je, svet nam je stare igrarije
Zanesen vekovnim gluhim trepetom.

Cujes li, vidis li tajnih tokova
Gde se rasklapaju grdni bezdani -
Sanjas li, slusas li, slatkih sokova
Strahovot lekovit zanos zvezdani.

Stanislav Vinaver

Ko si ti što mi misli činiš nemim?
Telo na drhtaje poput zimskog vetra nagoniš,
snažnim hukom sopstvene,
suznim umornim okom tek spažene,
tragove u snegu razarajući, a do srca kroz vene mesto sleđene krvi
nadu provodiš.
Usamljeni putnik će u carstvu hladne noći
toplo skrovište ipak pronaći.
Pitanje si, koje na životna odgovor daje,
pred tobom se osećam čovekom,
upoznajem bespomoćnost, ranjivost, moć ljubavi i vere
kroz partiju šaha, ko pijun, što na crna il bela polja sudbine
po želji Silnoga staje.
Možda si bič Božiji, kazna za mene,
prokletstvo članovima ženskog roda,
ili mi samovoljno noseći Evine gene,
u plodnom vrtu uvek posežemo za drvećem zabranjenog ploda.
Ponekad poražena od nemoći, usred tame strmog lavirinta,
čije je rešenje put do ljubavi tvoje,
povređujem bližnje, zanemarujem stvarnost i talente svoje,
u grešnom bolu pomišljajući -
da li je to đavo pronašao oružije, kojim će ljudi skrenuti
sa staze Gospodnje volje?
Osmeh tvoj, nevino dečiji, odgovor mi u nedoumici pruža -
ti si anđeo slomljenih krila,
koga je na Zemlji lečila tuđa ruka,
prva osoba koju iskreno volim,
zbog čega zaslužuješ mir, slobodu i spokojstvo duha!