Само да се зна-Саркози је Јеврејин, Ционистичко копиле.

 Трупе Малија и Француске заузеле Тимбукту, исламисти запалили древне рукописе
   PDF      Штампа      Ел. пошта   
понедељак, 28. јануар 2013.

ПАРИЗ/БАМАКО – Трупе Француске и Малија заузеле су данас град Тимбукту, упориште радикалних исламиста, а француски председник Франсоа Оланд изјавио је да војске две земље побеђују екстремисте који контролишу север Малија већ 10 месеци.

„Војници Француске и Малија потпуно контролишу град Тимбукту. Све је под контролом”, изјавио је неименовани извор из малијске војске, а ове наводе потврдио је и градоначелник Тимбуктуа Халеј Усмане, јавила је агенција Франс прес.

Трупе предвођене француским снагама потпуно су опколиле овај пустињски град рано јутрос и најпре заузеле аеродром, а затим спречиле исламисте да побегну из града, уз подршку борбених хеликоптера.

Пре него што су војници ушли у град, исламисти су, како се наводи, запалили зграду у којој се чувају древни рукописи од непроцењиве вредности, а засад није познато колика је штета причињена у пожару.

Војска Малија предвођена француским трупама раније данас је успоставила контролу над свим прилазима граду Тимбукту након што је ослободила и аеродром, саопштили су војни званичници у Паризу и Бамаку.

Војска није наишла на отпор док се кретала ка том граду, једном од главних упоришта исламских бораца који контролишу северни, претежно пустињски део Малија последњих 10 месеци, пренела је агенција АФП.

„Ми контролишемо аеродром у Тимбукту”, рекао је високи званичник малијске војске, који је додао да није било отпора.

Становништво града Тимбукту прославља долазак француске и војске Малија.

Портпарол француске војске рекао је да војне снаге предвођене Французима контролишу територију од Тимбукта до Гаоа.

Француски министар спољних послова Лоран Фабијус рекао је да Мали полако постаје ослобођен од исламиста.

„Мало по мало, Мали постаје ослобођен”, изјавио је Фабијус француској телевизији 2, пренела је агенција Ројтерс.

Неименовани извор из извиднице рекао је да су они стигли у Тимбукту јуче и да малијска и француска војска још нису ушле у град, који је претрпео знатна оштећења пред одлазак исламиста.

„Ми смо у граду али нема нас много. Исламисти су направили знатна оштећања пре одласка. Спаљивали су куће и рукописе. Тукли су становништво које је показивало радост”, рекао је тај извор француској агенцији.

Тимбукту, на ивици Сахаре, некад је био космополитски град док није постао упориште екстремистима који су приморавали жене да носе зар, а оне који су кршили строга тумачења исламског закона су каменовали.

Исламисти су срушили и древне муслиманске храмове јер су их сматрали „идолопоклонством”.

(Танјуг)

Kakav necovek treba da budes da bi to uradio

Урне злих духова

Читам ових дана о граду Томбуктуу усред Малија, древном средишту учења у коме су се од 14. века писале и преписивале важне књиге, одакле се ислам ширио западом Африке, раскршћу путева који су повезивали берберске, арапске и јеврејске трговце северне Африке.

Оно по чему је овај мали град заслужио наслове светске штампе много мање су сукоби инвазионих француских снага и исламиста који су држали Томбукту, а много више вест да су радикални џихадисти, бесни што губе, спаљивали старе калиграфске манускрипте и библиотеке.

Шта је афричке талибане нагнало да се већ годину дана обрачунавају с местом чији је универзитет Санкоре својевремено имао 180 куранских школа и медреса с више од 25.000 студената, чије су три старе џамије и 16 маузолеја данас на Унесковој листи заштићених места светске културне баштине?

Ако је Томбукту вековима био центар учености, како се догодило да припадници групе Ансар Дине, проглашени на Западу за „исламске побуњенике”, за кратко време почну да руше древна здања од печене иловаче, да спаљују текстове и књиге?

Као и у стотинама сличних ситуација које памти историја – од сравњивања Персеполиса до библиотеке у Александрији – они који су то учинили или признају да је реч о чистој освети, потреби да се противник и све његово смрви и уништи или, као исламисти из Томбуктуа, кажу: „Уништавање је Алахово наређење”.

Када су марта 2001. талибани у Авганистану експлозивом уништили гигантске статуе Буде уклесане још у 6. веку у планину провинције Бамијан – још један споменик под заштитом Унеска – њихов лидер, мула Омар, тријумфално је изјавио: „Муслимани треба да буду поносни због уништавања идола јер је Алаху угодно што смо их уништили”.

Какве глупости! Нити је то лудило додворавање Алаху, нити његово наређење, нити Свевишњем чини задовољство. Реч је о оргијама фанатизма које су супротне исламу, свему што су улеме подучавале на ободима Сахаре и баш зато привлачиле нове вернике.

Ипак, последњих година, од Авганистана до Малија, од Египта до Јемена, од Њујорка до Балија, све је више разних „исламских побуњеника” који тврде да говоре у име ислама, вере која у свом основу хуманизам повезује с хуманим социјалним понашањем.

Како их анализирати? Где поставити ту малигну агресивност?

Наравно да за почетак треба подсетити да све манифестације варварства – спаљивање књига, прогањање неортодоксних, уништавање библиотека, спутавање слободе мишљења, писања или говора, уништавање културних добара проглашених за јеретичка, неморална или неподобна – не припадају ексклузивно самопроглашеним војницима ислама.

Штавише, од инквизиције у Шпанији преко Савонароле у Фиренци до нациста у Немачкој књиге и ренесансне слике су гореле на ломачама ништа друкчијим од ових тужних у Томбуктуу.

Немачки писац Хајнрих Хајне давно је, поводом спаљивања исламске свете књиге Куран у временима инквизиције, написао: „Тамо где спаљују књиге, спаљиваће и људска бића”.

Иронијом судбине, век касније, Хајнеове књиге нашле су се међу хиљадама других које су 1930-их буктале на нацистичким ломачама берлинског Оперенплаца. Убрзо су књиге заменили људи.

Верници ислама суочавали су се током историје са сличним болним искуствима. Могу да замислим како су се осећали када су монголски освајачи 1258. запалили багдадску библиотеку, чувену Беит ал Хикмах, Кућу мудрости, коју је основао Харун ал Рашид.

Персијски библиотекар, извесни Наср ал Дин ал Туси, данима је захваљивао Алаху што је пре пада Багдада некако успео да спасе 400.000 манускрипата.

Много векова касније, Палестинци нису били те среће. Током израелске окупације Бејрута 1982, израелске снаге упале су у зграду Палестинског истраживачког центра, својеврсног складишта палестинске националне баштине, и све камионима пребациле за Израел. Заједно са архивом.

Без обзира на то да је ће неко ове примере повезати у неку кохерентну целину, остаје чињеница да је феномен уништавања наслеђа других народа или вера покопан негде у дубинама историје и људске психе. Он говори не само о несигурности онога ко уништава, већ и о његовој патологији, његовој дементној потреби да уништи све око себе.

Када човека мучите до смрти, узмете му живот. Али, када уништите његово наслеђе, унаказите га за генерације.

Наравно да постоји оно што називамо „људским наслеђем”, системом знања чији су подсистеми интерактивни миленијумима, у којима се не прекида културно преливање из једне нације у другу. Осиромашите ли део, осиромашили сте целину.

Уосталом, зар сви ми нисмо један другоме повремени гост у глобалном дијалогу култура? Званичници Унеска најбоље ће вам објаснити разлог постојања њихове организације.

Зато, враћајући се у Томбукту, место познато и као Град 333 свеца, не могу да се отмем утиску да је оно што су учинили „исламски побуњеници” много више од убилачког обрачуна.

Они су, биће нехотично, признали да постоји симболична веза између бестијалности и колапса друштвеног вредновања. Ти људи који су се обичним смртницима представљали као поседници „аутентичнијег разумевања ислама”, они који су сурово кажњавали све који се нису одазивали њиховим позивима „чистоте”, у ствари су олош друштва.

И колико се то такође често догађа: да социјални олош покушава да се сакрије иза дестилисаног патриотизма, национализма, бранитељства вере, језика, писма...

Ком другом корпусу, сем том из Томбуктуа, да придодам албанске јуришнике на фреске Високих Дечана, вуковарске протериваче ћирилице, српске Наше и сличне 1389. покрете.

Зашто толика друштва, не само исламска, одговоре на изазове савремености и даље траже у прашњавим архивама прошлости, по нишама у којима су склоњени стереотипови, по урнама пуним злих духова? Зашто тако лако посежу за уништавањем?

Борба против тих ратника мрачних времена није сведена само на терен Авганистана, Малија или Јемена где слободно вршљају, где пуцају у главу Малали Јусуфзаи, девојчици од 15 година која је само бранила право на школовање својих другарица у Авганистану.


Бошко Јакшић

објављено: 10/02/2013


Политика

Samo su zaustavili arapsku invaziju na Evropu kod Poatjea 732, osvojili u 19. veku Evropu od Lisabona do Moskve, Indokinu, Zapadnu Afriku i dobar deo Severne Amerike..osim tih trica i kučina ništa drugo 

Francuzi su tokom istorije imali nekoliko zaista velicanstvenih poraza i zbog toga ih bije i dalje los glas, mada uvek postoji i druga strana price.

Francuze bije loš glas zato što skoro svaki moderni vojni konflikt ne mogu da dobiju... mogu samo ako imaju saveznike. 

Ne secam se da su kapitulirali u PSR. A u onom narednom su prosli kao i svi ostali.