Pa najtuzniji su oni koji nemaju zdravlje. Pobediti u sebi tugu, kad znas da je neko lose stanje permanentno, je strahovito tesko. Mnogi flipnu, zapadnu u duboke depresije samo od tuge sa kojom ne umeju da se izbore. Drugi opet uspeju da se pomire i nadju lepu stranu zivota. Ne mogu nikoga da osudjujem, napravljeni smo svi drugacije

Kod mene je tuga duboka, intezivna i dugo traje.Naravno, ne tugujem isto zbog gubitka mačke, oca ili para cipela.
Malo šta me baš toliko pogodi da me tuga svlada...ali kad me svlada, stvarno bolujem, kao grip..stvarno sam fizički bolesna.To traje neko vreme, ali kad prođe, budem pročišćena i nekako imunizovana na tu vrstu bola.
Ponekad uspem da tugu odbolujem na nogama, kao "nije mi ništa" i kad mislim da je prošlo, zaskoči me iz mraka neka reč, miris, događaj i opet se slomim.

I ja imam te periode stvarnog fizičkog razboljevanja uz tugu. Imunitet padne i nema nazad. Oduvek sam bila pravi konverzivac, sve mi se na zdravlje odrazi.

kad sam tužna izgubim apetiti i mogu satima sjediti i gledati u jednu tačku...    zato sebi izmislim neku obavezu, bilo šta da me okupira...
mozak,  kad je besposlen, misli o glupostima i treba ga zato zaposliti

Besposlen um jeste đavolja radionica...ali to kod mene ne pali...nikakva distrakcija te vrste...nateram ja sebe da preguram dan, imam obaveze, posao...ali kad ostanem sama sa sobom, pomoći nema.
Jednostavno, moram da odbolujem...pokušavala sam i na druge načine, ali oni su drugima delotvorni, meni ne.
Prosto moram da se srušim sasvim, da se dezintegrišem, da bih mogla polako da se povratim i stanem na noge.
Ćuškanje pod tepih nikad nije urodilo plodom.
Tuga je za mene kao neko čudovište koje stoji na jedinom putu kojim želim da idem, nema prečice niti zaobilaznice...jednostavno se moram suočiti i izboriti s njom.

Depresija i tuga vas hvata ako joj dozvolite.Mene cesto povuce na tamnu stranu,ali ja znam kako da se odbranim.Tajni recept je sledeci:pozitivno misljenje,porodica,drustvo,muzika i ljubav.Jednostavno covek mora da uziva u zivotu,na kraju krajeva zato i zivot sluzi 

Pa jeste...umre mi prijateljica koju volim kao sestru i to ću baš da prebolim tako što ću da se družim i igram uz čašu vina!
Raziđem se s čovekom kog volim kao i sebe i kaežem sebi...ma šta je to za tebe, naći ćeš ti drugu polovinu i sve super.
Ne treba ići ni u krajnost sa tugom, ali ta da prostite sranja o pozitivom razmišljanju su jedna velika navlakuša i droga da je to strašno.Bar što se mene tiče.

Svi ce umreti i ja i moji roditelji i drustvo moje i sve zene koje sam voleo ali zar je to razlog da budem tuzan.Jbg to je zivot.Mogu da biram da se sam trujem zato sto proklinjem sudbinu za moje gubitke ili da krenem napred.Naravno da se desi nesto mojim voljenima(da kucnem u drvo)sigurno necu da idem u kafanu i da pevam i igram ali necu ni da sazaljevam sebe i svoj zivot.Nastavicu dalje do dana kada i mene vise nece biti.
______________________________ ______________________________ _______

 

Sve koje volite ce jednog dana biti mrtvi 
Zato glavu gore mislite pozitivno

Kukao pesimista:

- Jao, sve je propalo, sve je užasno,
crno, da crnje ne može biti...

- Ah, može, može!, odgovara optimista.

Uglavnom sam tuzna kad se osecam nevoljeno. S godinama sam naucila kako da se osecam dobro kad naidju ti dani - trudim se da budem od koristi drugima i da drugma ulepsam i olaksam dan, obicno i uspeva, dobijam komplimente kako sam uvek raspolozena i pozitivna, a ja se u sebi mislim'' eh kad bi samo znali sta mi je u glavi i grudima'' ...

Tuga je djavolja rabota i djavo ce sve uciniti da covek podigne ruku na sebe, zbog toga treba uvek biti u pripravnosti i ne dati umu da besciljno luta, znaci natovariti sebi obavez...., mada i to na kraju ne vodi nicemu jer moras da se suocis sa problemom i odlucis da ne budes slab!