Kakvo mlaćenje prazne slame....

Sve dok se naša elita bude bavila Venecuelom, izlaskom na more i oružjem, a ne pitanjima zašto svaki peti stanovnik Srbije i dalje nema nužnik i zašto svaki šesti nema kupatilo nema od ove države ništa.

Evo juče snimak iz Morave, reka bukvalno izgleda kao da se desio cunami..ugušila se u đubretu i otrovima..jer vlada opšti nemar i javašluk ali koga je briga?? Ljudima je bitnije šta je sa Gadafijem, Putinom ili Obamom. Pobrkani lončići, katastrofa........

ево ти слике реке хадсон од јуче

da se ne zavaravamo , snage veneculee su prilichno slabe da tu zemlju odbrane o napada SAD , barem ne  u konvencionalnom sukobu armija na armiju . razlog shto ih amerikanci ne napadaju je shto ipak sva nafta venecuele zavrshi u SAD ,a svaka vohna intervencija bi kasnije zahtevala i neki vid kopnenih snaga da osiguraju te izvore koje danas koriste .

kad bi se pojavila neka pobunjenichka sila koja bi zauzela dobar deo zemlje , onda bi mozda i doshlo do intervencije (kao u libiji) . ovako - mrka kapa .

-----

 shto se tiche SFRJ i SRJ - da se ne zavaravamo , nikad  nismo imali chime da odvratimo NATO od vazdushnih udara . proptiv necheg takvog pomaze samo ofanzivno naourzanje - odnosno da budem precizniji , balistichke rakete dometa barem 1000 km (da bi mogle da ugroze prestonice okolnih zemalja) i nekonvencionalne bojeve glave . dakle , ako ne nuklearno , ono barem hemijsko ili bioloshko naoruzanje , ili u najmanju ruku "prljave bombe" . poshto ni volje ni tehnologije nije bilo , udare nismo mogli da izbegnemo - a ni da istrpimo izgleda (sudeci po ponashanju rukovodstva , ali i naroda ) .

Znaci da imamo osobe u vladi, Srbija mi mogla da kupi takvo oruzje od Rusije bez NATO gluposti?

Inženjeri Srbije mogu da konstruišu a industrija da proizvede odgovarajuće oružje samo neko to ne dozvoljava iz političkih razloga.

ПОГЛЕД ИЗ РУСИЈЕ:
ШТА ЈЕ СУДБИНА СРПСКЕ ВОЈСКЕ ИЛИ ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ ВОЈНЕ РЕФОРМЕ (1)

Вођство Србије заузело је курс према зближавању са НАТО, без обзира на изјаве са Запада у којима се нису крили понижавајући услови које је СРЈ требало да испуни

Промене којим је после распада СФРЈ подвргнута војна организација Србије остављају снажан утисак, како због рокова, тако и због метода који су притом коришћени и постигнутих резултата. Уколико се те промене представе као целина, оне чине врло добар и поучан пример јер чак се ни најјачи „борци за промене" у земљи нису могли досетити каква је судбина намењена српским ратницима.

У свести већине Срба оружане снаге су традиционално посматране као симбол и гарант независности. На граници векова југословенска армија је сматрана за једну од најспремнијих за рат у Европи, а у српском друштву се са правом сматрало да је велики пораз, који је земља претрпела због директне НАТО агресије, резултат не толико војне колико политичке игре. Врло брзо се потпуно отворено испоставило да политичари новог таласа, који су на власт дошли у октобру 2000. године тако што су уклонили председника Слободана Милошевића, и српска војска, са друге стране, потпуно различито виде циљеве и задатке даље војне изградње.

Тадашњи начелник Генералштаба војске СР Југославије генерал-пуковник Небојша Павковић је 29. новембра 2001. године изјавио: „Са војном реформа се не може почети све док се не одобри војна доктрина земље. За сада се не зна какве је промене претрпела политика водећих балканских држава, као што нису потпуно јасне зоне и сфере њихових интереса".

Међутим, већ у старту је политичко руководство Србије заузело курс према интензивном зближавању са НАТО, без обзира на изјаве Запада у којима се нису крили отворено понижавајући услови које је СРЈ требало да испуни. Ни нови руководиоци југословенске државе нису крили да ће одмах после жарко жељеног приступања програму „Партнерство за мир" тежити пуноправном чланству у Атланском савезу.

Високи савет одбране (ВСО) је 26. децембра 2001. године донео „План рационализације и делимичне реорганизације народне армије", прецизирајући основне ставове формирања војних снага (ВС) за период до краја 2002. године. Најважнији циљ је формулисан врло пристојно: да се формира армија мала по бројности, избалансирана по врстама и родовима, оптимално организационо систематизована, која ће бити снабдевена савременим наоружањем и коју ће чинити углавном професионална војна лица. За најважније мере су проглашени: израда нове ратне доктрине, доношење сета закона о одбрани и оружаним снагама, реформисање органа управе, смањење трајања војне службе по позиву, као и преношење функција заштите државне границе на Министарство унутрашњих послова. У складу са тим програмом, бројност ВС треба да се доведе до 65.000 људи, односно да се за период од годину дана бројност смањи за више од 40 одсто.

РАСТУРАЊЕ АРМИЈЕ Посао је започет одмах - у току само два месеца, до 27. фебруара 2002. године ликвидирани су штабови све три армије, а ВС је прешла на корпусну структуру (седам армијских корпуса копнене војске, корпус ВВС, корпус ПВО и корпус ВМС). У новембру 2002. године, говорећи у Београду на међународном семинару који је био посвећен реформама војске, министар иностраних послова Горан Свилановић је поучио да су темпо и проценат смањења недовољни (у том тренутку војска Србије је имала 77.000 људи). Тако је министар објавио да ће у 2003. години бројност армије бити смањена на 60.000 људи а до 2010. на 45.000. До 1. јануара 2003. године расформирани су армијски корпус (штаб у Крагујевцу), једина пешадијска дивизија и још 43 крупне јединице.

У фебруару 2003. године Савезна Република Југославија је нестала са политичке карте света, а њено место је заузела новопроглашена Државна заједница Србија и Црна Гора (СиЦГ). После неколико месеци одобрен је сет уставотворних закона, чије је непостојање представљано као главна препрека за израду војне доктрине земље, али се она (доктрина), без обзира на донете законе, уопште није појавила. Министарство одбране је саопштило своју варијанту, али је она одбачена као „милитаристичка". Војна установа није у стању да реформише саму себе - то је био лајтмотив следеће по реду антиармијске кампање, коју су распиривале на власт новодошле (тачније доведене) „демократске снаге". При формулацији питања доктрине која су се тицала одбрамбене способности земље решено је да се то уради без ауторитативних армијских експерата. Као резултат тога испоставило се да у сету нових закона, како су то констатовали независни аналитичари, нема јасне формулације војне организације државе, због чега су остали нејасни и њене функције и њени задаци, јер су оружане снаге потчињене Високом савету одбране (ВСО), колективном органу управљања те је тако фактички одбачен базни принцип грађења оружаних снага - индивидуално управљање једног човека. Истовремено је министру одбране поклоњено право да сам смењује и поставља војне заповеднике, па и оне највишег ранга.

На чело Министарства одбране постављен је члан Демократске странке Борис Тадић (после завршетка средње школе студирао је социјалну психологију на Београдском универзитету, а затим је радио као наставник психологије у једној од београдских гимназија). Пар недеља после његовог именовања, у марту 2003, говорећи на 2. заседању Високог савета одбране, он је потврдио да придруживање програму „Партнерство за мир" и прелаз на стандарде НАТО представљају приоритет реформе. Према мишљењу шефа установе задужене за одбрану земље, максимална бројност ВС већ следећих година не треба да премаши цифру од 50.000 људи. Министар је такође констатовао да су за сада земљи довољна три корпуса копнене војске са по 6.000 војних лица (са штабом у Београду, Нишу и Подгорици), ВВС и ПВО је сврсисходно да се уједине, ВМС да се претвори у управу обалске заштите. Међутим, после тога, бројност ВС треба да се смањи, структура војске да се подвргне даљој „оптимизацији" те да се сви гарнизони изместе из крупних насељених места и да се сместе у посебно изграђене центре за обуку са објектима за смештај војних лица.

ПАД У ПРОТОКОЛ Такви планови су изазвали оштре протесте професионалаца. Српски војни експерти су закључили да минимална бројност ВС треба да буде 60-65.000 војних лица. Они су такође констатовали да је пракса формирања војске у земљама НАТО, на који сви толико воле да се позивају, да, без обзира на извесно смањење бројности својих армија, те државе теже да своје оружане снаге држе на нивоу довољном да се обезбеди национална безбедност. Према мишљењу многих српских војних руководилаца за њихову земљу, обзиром на постојеће и потенцијалне претње, предложени планови за радикално смањење значе оштар пад оружаних снага до протоколарног нивоа, тј. до статуса скоро почасне страже. Реакција демократског руководства Србије није дозволила да се на њен одговор чека.

Најјаче су протресени централни органи војне управе. Истовремено је под паролом „обезбеђења грађанске контроле и транспарентности војних трошкова" практично потпуно обновљен кадровски састав финансијско-економске управе Генералштаба, при чему је бивши руководилац те управе генерал Живорад Вујчић ухапшен под сумњом да је примао мито. Многи искусни виши официри су отпуштени а уместо њих су доведена цивилна лица.

У подне 12. марта 2003. је у центру Београда убијен један од главних идеолога прозападног курса председник владе Зоран Ђинђић. За то су власти прво окривиле групу криминалаца познату као „земунски клан" те су хитно приступили хватању њених лидера и активних чланова (у банди је било до 200 људи). Међутим, већ после неколико дана је постало јасно: води се акција огромних размера на свођењу рачуна и искорењивању идеолошких противника. За три недеље је по бацању кривице за „учествовање у завери против председника владе и саме владе" ухапшено више од 14 хиљада људи. Главна чистка је направљена у Министарству одбране и осталим важним установама. 

У мају 2003. саветник министра одбране СиЦГ за војне реформе Бојан Димитријевић је у интервјуу београдским новинама „Блиц" изјавио: „Најважније у реформи армије представља убеђивање војних лица да најважнију фигуру у систему војне хијерархије представља министар и да нам НАТО више није противник, већ партнер. На министарство одбране ће прећи функције избора и размештаја кадрова, њихова обука, финансијска и правна регулатива, обавештајна и контраобавештајна служба. Што се тиче Генералштаба, он треба да се претвори у структурну јединицу у Министарству, али са строго дефинисаном компетенцијом".

Димитријевић је знао о чему говори: још 15. априла 2003. је одлуком ВСО управа за војну контраобавештајну службу измештена из Генералштаба и предата на управу министру одбране, мада је по новом закону војна обавештајна служба, као и друге специјалне службе, требало да буде потчињена председнику владе. На редовном заседању ВСО (4. по реду) 6. маја 2003. донета је одлука да се формира координациони комитет за реформу војних снага и да се Генералштаб потчини Министарству одбране. Истовремено је смењено пет највиших генерала, међу којима и два заменика начелника Генералштаба. Недељу дана после тога скупштински спикер Драгољуб Мићуновић је објавио да је формирана радна група за израду закона о реформи ВС „у складу са европским стандардима". У њен састав су ушли представници Скупштине, Министарства одбране и Генералштаба као и цивилни и војни стручњаци из иностранства при чему је функцију саветника министра одбране добио британски генерал-мајор Джон Мур-Бик. Средином маја је указом председника СиЦГ Светозара Маровића отворено ново радно место - саветник председника владе за питања одбране и безбедности, на које је постављен пре тога смењени генерал Благоје Граховац (бивши војни пилот, отпуштен указом председника Југославије Милошевића). Избор није испао случајан - тај Црногорац је у јануару 2003. године позивао на радикално смањење војних снага. Према његовом мишљењу, „војна реформа чак није ни започета, а оно што је урађено се своди на бацање прашине у очи и бесмислено расипање". Генерал је изјавио да Србија и Црна Гора немају спољних непријатеља те да је зато неопходно да се бројност војних снага смањи на 25.000 људи, да се одустане од позивања у армију и да се српске снаге повуку дубоко у унутрашњост Србије далеко од Косова. 

УБРЗАЊЕ ПРОЦЕСА Зоран Живковић, који је заменио Ђинђића на дужности премијера, изјавио је да је „утицај Милошевићевих сарадника понегде још јако велики, посебно у армији". Живковић је подвукао да „раније није веровао армији ни један одсто. Постављењем Тадића поверење је порасло на 30 одсто (...),али постоји нада да ће се већ кроз неколико месеци у оружане снаге веровати сто одсто". Аналитичари су се сложили да је то био наговештај за следећу чистку у Генералштабу и те су се прогнозе оправдале када је 7. августа исте године одлуком Високог савета одбране, које је на свом редовном заседању разматрало ток реформе у војсци, смењено 16 генерала и адмирала - три заменика начелника Генералштаба, генерални инспектор војних снага, начелник Главне управе кадарова, заменик министра одбране за изградњу и додељивање станова, пет начелника управе Генералштаба, начелник Војне академије и три команданта корпуса. Чак је у првом моменту било планирано да се они смене још 16. јуна - баш на Дан армије!

Процес је почео да се одвија све брже: 16. септембра 2003. Тадић је изјавио да најактуелнији проблем представља неподударност броја старијих и млађих официра (првих је превише, а других је очигледно премало), као и „превелик број цивила, запослених у војсци, од којих многи немају шта да раде". Као аргумент навео је препоруке НАТО, према којима максимално дозвољена (по економским показатељима) бројност војне снаге Србије и Црне Горе износи 50.000 људи, која у најближој перспективи треба да буде смањена на број до 30.000 војних лица. Према стању из почетка октобра 2003, у оружаним снагама СиЦГ служило је 62.000 војних лица (од чега 30.000 под уговором и 32.000 регрута), као и 15.000 цивила. Број радних места за више официре оружаних снага СиЦГ је смањен на 49, а крајем 2003. у радном односу скоро да није било генерала и адмирала са искуством у командовању већим јединицама.

Начелник Генералштаба пуковник Крга је 7. новембра 2003. изјавио да ће у следећих пола године у оквиру војне реформе која је у току бити расформиран низ пешадијских, механизованих, тенковских и других бригада, а да ће основне мање јединице постати батаљон, дивизија и ескадрила. То ће, према његовом мишљењу, да обезбеди већу оперативност у управљању. Крга је нагласио да је предвиђено да се реформа војске заврши у 2010. години, а као главне препреке на путу реформисања оружаних снага је навео недостатак финансијских средстава и мањак нормативних аката. Изјавио је да реформа има своју цену и да армија није у стању да из сопственог буджета финансира брзе промене.

Стварно, хронично кашњење у финансирању је постало један од главних проблема армије. У војном буджету СРЈ за 2001. годину трошкови одбране су износили 4,81 одсто БДП. Трошкови за одбрану су за 2002. годину одређени на 41,39 милијарду динара (4,55 одсто БДП), али је од тог износа само 17,7 милијарди утрошено за конкретне планиране програме. За годину дана, што због инфлације што због раста камата по старим дуговима, оружане снаге су изгубиле девет милијарди динара.

Зато што је доношење уставних закона стално одлагано, СРЈ је у 2003. годину ушла без икаквог буджета. За Министарство одбране су издвојена средства само за први квартал по члану „привремено финансирање". У стварности, армија је добила 3,5 пута мање средстава него што јој је требало и зато је новца било довољно само за плаћање комуналија, хране и одеће.

НЕМА ПАРА Интересантно је да је буджет Министарства унутрашњих послова за 2003. годину износио 21,9 милијарди динара (скоро 10 одсто свих трошкова државе). Као образложење је истицана теза да улога наведене институције постаје водећа у односу на све главне структуре у држави због чега је потребно да се персонал Министарства унутрашњих послова повећа за више од 6.000 официрских јединица, да се купе ново оружје и специјална средства, као и да се дохоци повећају за 15 одсто. Међутим, стражу на 2.369 километара државне границе (од њихове укупне дужине од 2.740 км) и даље су вршила војна лица Министарства одбране.

У августу 2003. економиста Бранко Драгаш, саветник у Конфедерацији слободних синдиката, на конференцији за штампу у Београду саопштава да је спољни дуг Србије и Црне Горе достигао 13,5 милијарди долара и да наставља да расте, без обзира на отпис дуга од стране Париског клуба. Према његовим речима, Србија је пала у „дужничко ропство". Конкретно, навео је експерт, ако је у 2002. години требало по спољним дуговима да се плати 201 милион долара, годину дана доцније треба да се плати 488 милиона, а 2008. године 1,7 милијарди долара. Истовремено београдска средства за масовне информације јављају да, уколико се испуне извесни услови, САД Србији и Црној Гори могу да за 2004. годину издвоје износ од 113 милиона долара (98 милиона за Србију и15 милиона за Црну гору).

У предвечерје председничких избора у Србији, предвиђених за 17. новембар 2003. године, у Вашингтону је завршена дискусија о закону о финансијској подршци иностранству. Сенат САД је констатовао да финансијска помоћ Србији и Црној Гори може да се укаже само уколико се потврди да званични Београд у потпуности извршава споразум о сарадњи са Хашким трибуналом и у потпуности поштује Дејтонски споразум и људска права. Ти исти услови треба да се поштују и како би САД подржале СиЦГ у међународним финансијским организацијама, пре свега у вези са линијом отплате кредита.

Према признању самог Тадића, у то време је као један од главних задатака постављено „проналажење веза међу лицима која тражи Хашки трибунал, као и лицима из врха Министарства одбране". У ствари, он је окривио војна лица за „покровитељство преступника". Специјална комисија Генералштаба за сарадњу са Међународним трибуналом за бившу Југославију (МТБЈ) је распуштена, њен руководилац генерал Златоје Терзић је окривљен за ширење материјала из судског поступка и отпуштен је из војске. Министар одбране је 1. маја 2003. године својом наредбом обавезао сва војна лица да одмах реферишу о свим подацима до којих дођу а која се тичу лица која тражи Трибунал, пре свих о генералу Ратку Младићу. После недељу дана ВСО је донео одлуку да скине ознаку тајности са докумената из војних архива које затражи МТБЈ у вези са истраживањем војних преступа на територији бивше Југославије, а већ следећег дана је Тадић у пратњи амбасадора САД у Београду Вилијема Монтгомерија стигао у Брисел да би штабу НАТО поднео извештај о обављеном послу.

ШПИЈУНСКА АФЕРА Истовремено се у самој Србији проширила огромна психолошка операција. Без обзира што је позната „миротворачка мисија" специјалног представника председника Руске Федерације на Балкану Виктора Черномирдина била оцењена од већине становника као „присиљавање на капитулацију у договору са Западом", многи Срби су сачували добра осећања према Русији. Решено је да се та „мана" уклони: пустили су по новинама причу да су у Београду задржана три виша официра Министарства одбране због сумње да су се бавили шпијунажом. Према средствима за масовне информације, ухапшеници су „покушавали да дођу до шпијунских информација за једну велику источну земљу", а радио-станица „Слобода" је на свом интернет сајту директно изнела да су „ухапшеници сарађивали са Русијом". Почеле су да се причају свакакве приче, све до потпуно небулозних, тако да је аналитичар српске информационе агенције Бета Томислав Кресовић изјавио да „руска обавештајна служба, према оријентационим прорачунима, на територији СиЦГ има око 700 агената".

Наравно да ни једна верзија није могла да буде потврђена, дошло је до конфузије, те је пажња одмах пребачена на другу тему: агенција Тањуг је, позивајући се на неименовани извор у штабу НАТО, проширила једну другу сензационалну вест - предаја генерала Младића више није обавезан услов за припајање Србије и Црне Горе програму „Партнерство за мир". Исти извор је, као, изјавио: „После убиства премијера Ђинђића земља је демонстрирала запањујући прогрес на путу према атланским интеграцијама и међу условима само су остала три - успостављање цивилне контроле над ВС, пуна сарадња са Хашким трибуналом и престајање постављања захтева неким земљама НАТО и њиховим руководиоцима због бомбардовања 1999. године".

Што се тиче Хашког трибунала, 20 октобра 2003. тамо су објављене нове оптужбе због војних злочина - овога пута бившег начелника Генералштаба генерала Павковића, генерал-пуковника В. Лазаревића, отпуштеног 2003. године, дотадашњег команданта КС, бившег начелника државне безбедности МУП, генерал-пуковника В. Ђорђевића и генерала Сретена Лукића, дотадашњег начелника управе државне безбедности МУП Србије...

(Наставиће се)
Фонд стратешке културе
http://standard.rs/vesti/36-politika/7118-pogled-iz-rusije-ta-je-sudbina-srpske-vojske-ili-istorija-jedne-vojne-reforme-1-.html

Namenska je gradjena dosta iz kredita plus iza toga je stajala cela Juga. Danas je samo Srbija i to u krizi, nema tu nekih subvencija vise. M-84 je bilo moguce praviti samo u Jugi zbog velicine industrije koja ucestvuje u tome, Soko Mostar isto tako. Danas moze da se pravi municija, uniforme, granate i slicne sitnice, ostalo je nedostizno. A jeftine tenkove i slicne stvari i dalje nude Rusi, imaju milion verzija T-72 pa kolko para tolko i muzike. Juga je tada mogla nekako da se "progura" pa da SSSR-u otme neki poslic posto se nudila slicna oprema za slicnu cenu ali to je bila puna kapa tada.
Inace, te zemlje treceg sveta mogu da priuste naoruzanje jedino ako imaju sa cime, Venecuela ima naftu, drugi nemaju nista.


Kolko znam da nije Hrvat 
A Ante Markovic je bio taj koji je dao naredjenje JNA za deblokiranje granice u Sloveniji 


Pa da uz to imas jos i par izvora nafte ko Venecuela onda nekako. Ili jednostavno skresati penzionerima penzije pa kupiti rakete.
I ja bi jahtu od 30 metara ali hebi ga, nema se 


Dobro, znamo da postoje delovi planete gde cak i svetli od radijacije i ne mogu ni vanzemaljci da prezive, ali ne mora da ih se kopira. 


Pa zaboravljas da se dobro zivelo i punio budzet kreditima sa zapada. A njima bas ne bi odgovaralo da SFRJ ima takve rakete sa nekom hemijom i slicno 


Vecina te industrije je zastarelo a dve trecine je ostalo u drugim republikama. Strucne radne snage i nema jer postoji jaz generacije jer se devedesetih nije mnogo proizvodilo pa se nisu ni uzgajali strucnjaci. Takva industrija kosta onako a para se nema

Par milijardi dolara su smesne pare ako stvarno zelis da odvracas od napada... Ovako maloj zemlji ne treba vise od toga... Ali, ponavljam samo ako postoji volja...

I da, treba ocistiti i reke... I to nema veze sa temom... 

Za te koje mislis da odvracas a i da ga posle pokazes njima, par milijardi je smesna cifra.
Treba oko 10-20 puta vise, na godisnjem nivou.

Зависи. Такви су много осетљиви на сопствене губитке. Обично пуштају да локалци одраде главни посао, а они се умешају кад устреба.