Turski pisac Orhan Pamuk na poziv izdavačke kuće “Geopoetika” boraviće u Beogradu 16. i 17. maja i promovisaće svoj novi roman “Zovem se crveno” koji se u izdanju ove kuće pojavio pred našim čitaocima. To je treći roman Orhana Pamuka na srpskom, Geopoetika je takođe objavila i romane: "Novi život" 2004. i "Bela tvrđava" 2002. godine.

U sredu 17. maja on će u knjižari »Akademija« (Knez Mihailova 35) od 18 do 20 časova razgovarati sa posetiocima i potpisivati primerke knjiga.

Orhan Pamuk je najpopularniji Turski pisac i jedan od najvecih savremenih svetskih pisaca.

Rođen je u dobrostojećoj porodici u Istanbulu 1952. godine. Po završenoj gimnaziji, tri godine studirao je arhitekturu na Istanbulskom tehničkom univerzitetu. Napustivši studije arhitekture, upisuje se na Institut za novinarstvo Istanbulskog univerziteta gde je diplomirao 1976.

Pamuk, koji za sebe kaže da je u detinjstvu i mladosti maštao o tome da postane slikar, aktivno se posvetio pisanju 1974. godine.

Godine 1979, izdavačka kuća Milijet dodelila mu je nagradu za rukopis prvog romana “Dževdet-beg i njegovi sinovi”, koji je objavljen 1982, a godinu dana kasnije i nagrađen prestižnom nagradom za najbolji roman koja nosi ime slavnog turskog pisca Orhana Kemala.

Iste godine, 1983, iz štampe izlazi njegov drugi roman, “Tiha kuća”, koji opisuje tri generacije jedne istanbulske trgovačke porodice. Godine 1984, ovaj je roman dobio nagradu Madarali, a 1991, u prevodu na francuski, i Nagradu za evropsko otkriće (Prix de la découverte européenne).

Istorijski roman Bela tvrđava (1985), u kojem je opisana veza između mletačkog roba i njegovog turskog gospodara, proširio je popularnost i slavu Orhana Pamuka i izvan granica Turske.

Ova knjiga čiji je prevod na engleski New York Times pozdravio rečima „Nova zvezda ukazala se na Istoku“, prevedena je na sve velike zapadne jezike.

Njegov četvrti roman, Crna knjiga (1990),zahvaljujući svojoj složenosti, bogatstvu i punoći izraza, smatra se jednim od najkontroverznijih, ali i najpopularnijih romana savremene turske književnosti. Na osnovu ove knjige, Pamuk je napisao scenario za film “Tajno lice”, koji je režirao čuveni turski reditelj Omer Kavur. Ovaj scenario je objavljen kao knjiga 1992 godine.

Roman “Novi život” je za kratko vreme po objavljivanju (1994) postao jedan od najčitanijih savremenih turskih romana.

Na izrazito veliko interesovanje, kako u Turskoj, tako i u inostranstvu, naišao je njegov istorijski roman o životu i umetnosti osmanskih majstora minijature u kasnom šesnaestom veku, pod imenom “Zovem se Crveno” (1998), koji je 2003. godine dobio International IMPAC Dublin Literary Award.

Godine 1998, Pamuk je, praveći izbor iz napisa u svojim beleškama koje je vodio od rane mladosti, pod naslovom “Druge boje: izabrani spisi i jedna pripovetka”, zajedno sa do tada neobjavljenom dugačkom pripovetkom „Gledanje kroz prozor“, objavio svoje odabrane tekstove, eseje, novinske članke, kritike, reportaže i putopise.

Godine 2002, objavio je roman Sneg, a 2003, knjigu tekstova posvećenu svom rodnom gradu pod naslovom “Istanbul: uspomene i grad”.

Knjige Orhana Pamuka prevedene su na dvadeset pet svetskih jezika i prodate u tiražu od više miliona primeraka.

Orhan Pamuk je 2005. godine dobio “Nagradu za mir nemačkih knjižara” za svoje delo u kome "Evropa i Turska, kao islamska zemlja, uspevaju da pronađu mesto jedna za drugu" kako je saopštio žiri za dodelu ove nagrade na Frankfurtskom sajmu knjiga.

2005. godine Orhan Pamuk je optužen u Turskoj za “uvredu Turskog naroda” zbog izjave u jednom intervjuu da je u Turskoj ubijeno trideset hiljada Kurda i milion Jermena. Ovaj slučaj bio je izazvao veliku zabrinutost i u Evropskoj uniji a u januaru 2006. sud je odustao od svih optužbi.



izvor: b92.net/kultura

Orhan Pamuk, turska i evropska književna zvezda, stigao u Beograd

Politika je dosadna, a ne opasna

Turska istorija ima nekoliko tabua. Progovorio sam o masakru, a onda su se desničari u mojoj zemlji odmah uhvatili za to ne bi li sprečili ulazak Turske u Evropu. Moje suđenje je gotovo. Sada sam slobodan čovek

Konačno jedna prava književna zvezda u Beogradu! Turski pisac Orhan Pamuk gostovao je juče u našem glavnom gradu na poziv svog srpskog izdavača "Geopoetike". Iako je imao poziv za žurku u NJujorku povodom Tajmovog izbora za 100 najuticajnijih ljudi u svetu, ponudu je glatko odbio (bar je nama tako rekao) i stigao u Beograd. Temperamentan, mušičavo samouveren, odgovarao je na novinarska pitanja sat vremena, otvoreno pokazujući da ga opšta novinarska mesta nerviraju, bio je skoro pa spreman na svađu, ali sve to uz puno duhovitosti i sa bezobrazno šarmantnim osmehom.

Već na prvo pitanje, o prošlogodišnjem suđenju u Istanbulu i njegovoj priči o turskoj tabu temi - masakru nad Jermenima i Kurdima, Pamuk reaguje:
      

NE "ŠEĆERIM" PRIČU O TURSKOJ DA BIH SE DOPAO ZAPADU

Na pitanje da li ga dobro čitaju na Zapadu i ima li u celoj toj buci pomalo "orijentalizma", Pamuk odgovara:
- Kada sam bio popularan samo u Turskoj, turski novinari su me pitali - zašto ste toliko čitani. Sada, kada me čitaju na Zapadu, kada su moje knjige prevedene na više od 40 jezika, kao da mi prebacuju da nisam dovoljno autentičan. To je kao kada bi ste lepu ženu pitali zašto se u nju zaljubljuju. A to pitanje u vezi sa orijentalizmom, znate, ispada kao da ja uvijam u šećer svoju zemlju da bi me čitali na Zapadu. Ja sam iskren i nemam želju da "ušećerim" predstavu o Turskoj da bih bio čitan na Zapadu. Cenim Edvarda Saida i njegove ideje, ali na istoku se njegove ideje zloupotrebljavaju tako što mi ne smemo da kritikujemo naše vlade i države. Znate, literatura o harlemima jeste egzotizam, ali harlemi su zaista postojali - rekao je Pamuk i dodao da egzotično može da piše neko je izvan onoga što piše, a on je čisti insajder.
      
   
   

"Znao sam da će mi to pitanje biti postavljeno, ali baš kao prvo... Znate, više mi je to dosadno, nego što je politički opasno. Turska istorija ima nekoliko tabua. Progovorio sam o masakru, a onda su se desničari u mojoj zemlji odmah uhvatili za to ne bi li sprečili ulazak Turske u Evropu. Uostalom, svaka nacija ima osetljive teme, i to se zna. Moje suđenje je gotovo. Sada sam slobodan čovek i bavim se svojim poslom - pišem", rekao je Pamuk i dodao da on nije ni prvi ni jedini turski pisac koji je imao problema sa vlastima zbog političkih stavova.

Orhan Pamuk je prošle godine na Frankfurtskom sajmu knjiga dobio, baš u jeku suđenja, nagradu za mir nemačkih izdavača.

Neizbežno je bilo pitanje o udelu autobiografskog u njegovim delima.
- Naravno, mnogo je autobiografskih detalja u mojim knjigama, ali one nisu autobiografske. Koristim lične priče kako bih saopštio nešto što je mnogo šire od ličnog. U romanu "Zovem se Crveno" postoji porodica, majka sa dvoje dece, koja čeka na povratak muža. Ovo je kopirano iz mog života, ali moj otac nije nestao da bi se borio sa Persijancima, već da bi video Sartra. Ipak, namera mi je bila, naravno, ne da ispričam svoju priču, već da pokažem posledice i odnos dva viđenja i predstavljanja sveta, istočnjačkog i zapadnog. U svim romanima imam lik koji ima negativ, svoju senku. A to ima veze sa mojim odnosom sa bratom, punim takmičenja, ljubomore, borbe za majčinsku ljubav. Znam šta je ljubomora, a to zna i moja nacija - rekao je Pamuk.

Kako mislite da "nacija zna šta je ljubomora"?
- To je saznanje da niste u centru, već samo na margini civilizacije.

Ni u jednom trenutku u knjizi "Zovem se Crveno" ne kažete šta više volite, renesansno ili orijentalno slikarstvo. Da li sada možete to da kažete?

- Islamsko slikarstvo ne može da se uporedi sa postrenesansnim slikarstvom portreta, ali ja nikada nisam želeo da kažem "ovo je bolje". Želeo sam da kažem kako način na koji vidimo i slikamo svet utiče na to kako mislimo i živimo. Slika jeste misao, a ja sam pripovedač, a ne filozof. Činjenica je bila da je slikanje portreta u islamu bilo zabranjeno, i ja sam želeo da o tome pričam, ali ne i da nekoga okrivljujem. Iako imam ljute političke izjave, na moju kulturu ne gledam kao na nešto manje vredno. Ali isto tako znam, a o tome i pišem u knjizi, da su renesansni portreti bili zanimljiviji i osmanskom sultanu 1590. godine.
Na pitanje o tome koliko poznavanje istorije može da nam pomogne u pogledu na budućnost, Pamuk je odgovorio:
- Istorija nas ne uči mnogo.

Nema mnogo zadovoljstava u čitanju istorije. Ali, problem nastaje ako ne možete da pričate i ako niste iskreni u vezi sa istorijom. To znači da ne živite u iskrenom i otvorenom društvu.


Izvor: Glas Javnosti \ Tatjana Čanak