ma dobar si ti decko, samo te okolina ne shvata.

Naravno totalno nerazumljiv
Doduse ima jedna osoba koja me vrlo dobro razume 

Nerazumljiv ?? Hm,     kako za koga.   

Naravno srećo moja...

           
                         dalje ruke od ravena !

 u ovakvim se koplikovanim sluchajevima preporuchuje udarac srednje jachine motkom po glavi kao najbolja mera ... 

Aha, znaci sto se metoda tice, jos smo u srednjem veku. Ili se primecuje napredak, obracanjem paznje na jacinu udarca.
Dokle bre vise to nasilje ??

 tradicionalna medicina pomaze u mnogim sluchajevima gde je moderna nauka nemocna ...  naravno da je vazna jachina udarca , ugao motke , chvornovatost (kako motke ,tako i glave ) ... 

Idi begaj  ajd' da se vratimo na temu.


Ђаво међу нама

МИТОВИ: САТАНА
Његово злотворство ђаво – сатана, господар пакла, принц таме, антихрист и Луцифер – и у Србији има паклене следбенике. Недавни сатанистички злочин у Новим Бановцима упалио је јак аларм.

Зоран Луковић, главни инспектор МУП-а, ових дана је упозорио у медијима да у Србији делује 150.000 секташа, међу којима има највише припадника различитих сатанистичких секти: Црна ружа, Црна рука, Санатан, Сатанини синови, Братство крви... Сатанини следбеници су најзаступљенији у Београду, Новом Саду, Суботици, Ваљеву и Трстенику, тврди овај стручњак за секте.

Четири врсте сатанизма

Према речима експерата, данас постоје "четири врсте сатанизма": рационалистички (где је сатана симбол антихришћанског света), окултни ("црне мисе", када бога замењује ђаво), луциферизам (у митове и ритуале уводи се сатана као неопходност) и дивљи сатанизам (заснива се на дрогама и има садистички карактер који може да прерасте у монструозни злочин, као што је случај у Новим Бановцима).

Сатанистичке секте и индивидуалци поремећеног ума увек су се скупљали на најмрачнијим местима и на забаченим гробљима где су призивали ђавола.

Господар пакла најчешћи је назив сатане, а слика пакла и данас изгледа онако како су га замислили грчко-римски песници класичног доба. Касније су га детаљније описали Данте Алигијери у "Божанственој комедији" и енглески песник седамнаестог века Џон Милтон у "Изгубљеном времену".

Али, свака култура стварала је своју слику сатаниног царства. Тако, на пример, јапанска будистичка традиција описује пакао као баруштину крви у којој се вечно даве грешници. На Исланду пакао је замишљен као ледени пејзаж по коме лутају изгубљене душе, без наде, док га ислам описује као земљу ватре и змије којом влада Иблис (арапско име за ђавола).

Ни хришћанска црква не сумња у његово постојање. Више од две хиљаде година она се крваво обрачунава с њим.

"Ђаво постоји не само као симбол зла већ и као физичка присутност", говорио је папа Павле Шести, а Јован Павле Други често се позивао на ту тврдњу.

Да би се човек одбранио од Белзебуба, годинама понављају демонолози, неопходно је да се знају његове намере, навике, трикови и слабости. У књизи "Ђаволова биографија", коју је сачинио шпански песник, романсијер и истраживач окултног Алберто Кусте, каже се да "Белзебуб управо значи Господар мува". Кусте објашњава да се Белзебуб налази на другом месту паклене хијерархије, одмах иза сатане. Као Господар мува (под именом Акор) вековима је слављен у разним култовима широм света.

Белзебуб, принц демона, толико је важан за ову врсту празноверице да га често бркају са његовим краљем сатаном, чије име има хебрејски корен и значи "противник".  Око Белзебуба врте се и други неспоразуми: принц таме често се назива Луцифером, док се ово име погрешно приписује сатани још од трећег века после Христа.

У средњем веку сатану су често мешали са антихристом, који ће се према евангелисти Јовану појавити убрзо после другог Христовог доласка на свет да омета Сина божјег у његовим акцијама.

А карактеристике по којима се може препознати ђаво мењају се од мита до мита. Већина верује да господар пакла има рогове, кожу тврду као камен и невероватну снагу.

Према "Талмуду", ђаво има одлику која га брзо одаје: веома је нестрпљив и "шест пута више од човека жури да оствари своју замисао".

Егзорцисти су највећи ђаволови непријатељи јер они знају да препознају знаке његовог присуства и да га сломе. Реч "егзорцизам" је грчког порекла и означава "суђење". Егзорцизам се примењује кад неки принцип зла (Луцифер или неки други) уђе у душу или тело човека или животиње (бесног пса, рецимо).

Пакт са ђаволом, свакако најпознатији у уметности, јесте онај који је потписао доктор Фауст. У литератури су га обрадили Марло, Гете и Ман, а у музици Вагнер. Мало кад се помиње да се у основи ових дела налази "Прича о доктору Фаусту", мађионичару и призивачу духова, коју је 1587. у Немачкој написао и објавио Јохан Спис.

Пакт са ђаволом

Спис је у овом делу описао доживљаје једног алхемичара који је продао душу ђаволу у замену за вечну младост и чудесне моћи. Фауст је тако постао архетип човека који пактира са ђаволом, што је одувек фасцинирало уметнике. Овај мит живео је кроз историју у безброј варијанти.

"Меа кулпа" (крив сам) одјекивало је у време инквизиције, када су људи живи спаљивани зато што су "продавали душу ђаволу".       

И данас, у ери компјутера, многи се плаше принца таме. Шта је, у ствари, мит о сатани и његовим слугама? То је чудесни галиматијас састављен од безброј митова којих има у свим религијама и културама и који колају хиљадама година, кажу антрополози.

Када се човек боље замисли, ђаво је нико и ништа, само измишљотина којом се човек супротставља природи и стварном животу, написао је шпански антрополог Алфонсо Марија ди Нола у студији која се једноставно зове "Ђаво".

"Човек прихвата природу и историју као претеће и непријатељске елементе и због тога измишља зла бића која из њих проистичу", тврди Ди Нола.

Ипак то "ништа" и тај "нико" не престаје да опседа људе кроз читаву цивилизацију. Ту опседнутост можда је најбоље изразио француски песник Шарл Бодлер у својим "Литанијама Сатани". Бодлер је тврдио да је "највећа лукавост ђавола у томе што нас је убедио да не постоји".

И ја, ето признајем, не верујем у ђавола, али га се ипак страшно плашим.             


Link

Isterivanje đavola
Vesna Knežević Ćosić

Razgovor sa zvaničnim slovenačkim ezgorcistom, sveštenikom Marijanom Veternikom

Rumunski pravoslavni sveštenik Danijel Petru Korođanu i četiri monahinje proglašeni su krivim za smrt kaluđerice tokom rituala "isterivanja đavola". Sud na severoistoku Ruminije osudio je sveštenika i monahinje na zatvor, dok ih je crkva ekskomunicirala, a čin nazvala "gnusnim". Oni su u manastiru Svetog Trojstva u selu Tanaku danima, sve do smrti, držali dvadesetrogodišnju Irinu Koriniči privezanu za krst, bez hrane i vode. Ovaj strašan zločin šokirao je javnost i zabezeknuo svet. Kakav je stav Rimokatoličke crkve prema samozvanim isterivačima đavola pitali smo sveštenika Marijana Veternika, ovlašćenog egzorcistu mariborske biskupije.
Stav crkve
Lateranski sabor 1215. opisao je Sotonu kao biće koje je Bog stvorio kao anđela sa slobodom i voljom i koji se opredelio za zlo i postao protivnik Božji. Sv. Ivan u svojoj Apokalipsi opisuje rat anđela protiv Zmaja i konačnu pobedu Hristovu. Papa Pavle VI definiše Sotonu kao aktivnu moć, živo duhovno biće, koje kvari i koje je pokvareno. Počeci sotonizma sežu u 15. vek, a procvat se vezuje za 17. i 18. vek, posebno za dvor Luja 14. gde su se održavale crne mise sa seksualnim orgijama, mučenjima, žrtvovanjima. Često je prisutna i seksualno magijska orgija, jer se polni odnos interpretira kao sjedinjenje sa sotonom, kao imitacija božjeg stvaralačkog akta. Deca, u tom činu začeta, žrtvuju se sotoni, trudnoća se drži u tajnosti, a novorođenče se žrtvuje. Broj tako ubijene dece procenjuje se godišnje na nekoliko hiljada.
- Ne može niko da bude samozvani egzorcista, to nije dobro i takve osobe će odgovarati pred bogom - kaže gospodin Veternik (rođen 1957), koji je posle završene klasične gimnazije u Mariboru, studirao na Teološkom fakultetu u Ljubljani. Već za vreme prve službe u Velenju počinje da pohađa raznovrsne seminare i kurseve u svetu za egzorciste, i uči kako ljude osloboditi od zla. Danas je biskup u županiji Žiče. Pre šest godina mariborski nadbiskup dr Franc Kramberger ga je ovlastio za radnog egzorcistu mariborske biskupije. Od tada, Marijan Veternik ima u proseku oko 100 slučajeva egzorcizma svake godine.
Po Šekspiru
Umnožavanje isterivača đavola dr Ivan Šaško, profesor Katoličkog fakulteta u Zagrebu, tumači Šekspirovim rečima iz Sna letnje noći: "Onaj ko vidi više đavola no što ih može držati prostrani pakao, taj je ludak."
 Klinička slika nekih duševnih bolesti neupućenom može da izgleda kao opsednutost đavolom. Zar ne mislite da takav čovek treba pre svega da se leči?
Udruženje egzorcista
Godine 1990. za počasnog predsednika udruženja egzorcista je izabran Don Gabriele Amorth, egzorcist u Rimskoj biskupiji, koji je sa ove dužnosti odstupio dve godine kasnije, zbog starosti. Godine 1999. Vatikan je prvi put posle 400 godina modernizovao službeni tekst obreda egzorcizma, specijalnog seta postupaka isterivanja zlog duha, đavola, ili sotone, iz opsednute osobe. Inače, izraz "sotona" dolazi od hebrejske reči koja znači "tužilac", "protivnik", a reč "đavo" od grčke reči "diablos" i označava onoga koji razjedinjuje.
- Naravno. Zato je važno da pre nego se što pristupi egzorcizmu mora da se proveri da li je stvarno reč o opsednutosti, ili se radi o bolesti koju treba prepustiti medicini. I zato egzorcizam mogu da sprovode samo ovlašćeni i edukovani sveštenici.
 Broj katoličkih egzorcista u Italiji se u posljednjih deset godina uvećao sa 30 na 300, a u Poljskoj je broj ovlašćenih isterivača đavola u ovoj dekadi skočio sa četiri na 78. Ko, kada i pod kojim uslovima može da obavlja posao egzorciste?
- Prema Katehizmu katoličke crkve, egzorcizam može da vrši samo sveštenik koji je dobio posebno odobrenje od mesnog biskupa, s ciljem oslobađanja opsednutih. Kada crkva javno, u ime Isusa Hrista traži da neka osoba ili predmet budu zaštićeni od opsednuća zla, govori se o otklonjenju, to jest egzorcizmu. Prema katoličkom učenju, egzorcista treba da bude čovek duboke vere, da se odlikuje pobožnošću, znanjem, razboritošću i neporočnim životom.
 Da li egzorcist mora da bude sveštenik?
- Radni egzorcist je uvek biskup, a kada biskup ne može da obavlja ove poslove, onda on izabere jednog sveštenika u biskupiji i traži od njega da on obavlja ovu službu. To je ovlašćeni egzorcist i svaka biskupija bi morala da ima jednog, dva ili više službenih egzorcista. Naravno, ima i primera da u nekim slučajevima može i sveštenik bez ovlašćenja da se bavi isterivanjem đavola, ali treba i mora da dobije za svaki pojedinačni egzorcizam dozvolu od biskupa. U takvom slučaju obično mu bude dodeljen i pomoćnik.
 Znate li za primere egzorcizma koji nisu radili ovlašćeni sveštenici, a koji nisu za osudu?
- Imamo primere iz istorije kada su neki sveci radili egzorcizme, a nisu bili egzorcisti. To znači da je bila kod njih karizma, poseban dar duha svetoga koji nekome daje da radi ovaj posao.
 Vi ste službeni egzorcist mariborske nadbiskupije. Sa koliko slučajeva egzorcizma se susrećete na godišnjem nivou?
- Ne mogu da govorim o brojevima. Imam veoma mnogo susreta sa ljudima preko telefona, a mnogi mi pišu i elektronskom poštom. Puno njih me zovu i kažu svoje probleme i zaista nisu svi koji se javljaju za egzorcizam. Međutim, nekad moraju da dođu lično. Ali i u tim ličnim susretima nije uvek potreban egzorcizam. Imam i puno predavanja po celoj Sloveniji, susrećem se sa dosta sveta, oni pitaju, ja odgovaram.
 Šta možete da uradite telefonskim razgovorom i e-mail komunikacijom?
- E-mailom i telefonom može samo da se da savet i da se vidi šta dalje.
 Kako tumačite da je egzorcista sve više?
-To ima veze sa našom verom i neverom. Kad nema vere, onda dolazi do raznih nevera, a nevera rađa poteškoće. Zato je važno razvijati pastoralni život.
 Da li učestvujete na susretima egzorcista u svetu i Evropi?
- Da. Mi se susrećemo svake godine. Imamo predavanja, određeni egzorcisti odgovaraju na pitanja. Pričamo o ovim stvarima, a mnogi govore o svom radu i iskustvima. Na te susrete dolaze egzorcisti iz celog sveta, iz Azije, Indije, Južne Afrike, Evrope, Amerike.
 Da li možete da mi kažete kako izgleda isterivanje zlog duha?
- Pre samog čina egzorcizma, ima jako puno stvari koje treba da se urade. Kada dođe čovek kod mene, ja se prvo bavim njegovom životnom istorijom, da bih razumeo gde je problem i šta su mu uzroci. Gledam zato ko je on, kakav mu je posao, da li je oženjen, udata, ili ne, kakvi ga problemi muče, kuda se kreće, da li je išao kod magova, veštica, uopšte, kako živi. Znate, neupućeni imaju predrasudu prema egzorcizmu, a već je krštenje svojevrsni čin egzorcizma. I kad se dete maže po grudima uljem, i to je neka vrsta egzorcizma, jer to radimo da sprečimo uticaj zla.
 Kako, po vama, zlo može da uđe u čoveka?
- Ima više načina. Da bih to saznao, moram da vidim gde je uzrok, a da bih spoznao uzrok, moram da čujem ličnu istoriju. Zato predlažem nekoliko stvari. Prva je jedna životna ispovest koja mora da se ispriča.
Interesantno je to da je veliki broj opsednutih ljudi već kod ispovesti oslobođen. Sledeći korak je preporuka da svake nedelje ide na svetu misu i na pričest, koja je vrlo važna. I dalji odlasci na ispovest su obavezni i važni. Mora usrdno da se svaki dan moli. Mora svaki dan da čita Bibliju.
Ako sve ovo radi, mnogima pomogne, stvari se polako reše. Ako ne, onda treba egzorcizam.
 Koliko ovaj proces može da traje, sve do očišćenja od svake mržnje?
- Zavisi od čoveka. Može da traje dva-tri meseca, a može tri ili pet godina, u zavisnosti od toga koliko čovek shvata i kako radi i živi. Kada dođe drugi ili treći put kod mene, ja ga pitam šta je radio i ako ovo sve radi, onda dobro, ako ne, ja mu onda kažem doviđenja. Nemaš više šta da tražiš kod mene, ako nisi radio ono šta sam ti kazao.
 Koje su tačke ulaska nečastivog, odnosno zlog duha, đavola?
- Ima ih pet i prva je porodično stablo, poreklo. O čemu se radi? Uopšte nije nevažno kako smo se rodili, da li u braku, ili izvan braka, da li je brak bio crkveni ili civilni, da li je neki naš predak napravio neki greh koji mu nije bio oprošten. Znate, grehovi predaka mogu da utiču na naš život i da tako dođe do opsednutosti, posebno ako se dogodio neki težak greh. Dalje, postoje lični grehovi, kao pobačaj, mržnja.
 Vi govorite o životnim, unutrašnjim ranama. Šta pod tim mislite?
- Unutrašnje rane se stvaraju u prve tri godine čovekovog života. Prve tri godine deteta su najvažnije! Ako dete nije bilo voljeno, shvaćeno, okruženo pažnjom, brigom i nežnošću u prve tri godine života, ono dobija unutrašnje rane. One ga prate ceo život. Zato se i zovu životne, unutrašnje rane. Onaj ko ih ima, ima problem da prihvati samog sebe, da prihvati drugoga. Rađaju se problemi, takva osoba ne može da voli, ona traži drogu ili alkohol, često postaje zavisnik. Velika je greška kada životno unutrašnje ranjeni traži pomoć raznih magova, vračeva, bioenergetičara, astrologa, numerologa. Neki se odaju satanističkoj praksi, okultizmu, magiji, spiritualizmu, new age tehnikama, crnoj magiji, vudu praksi, satanizmu u muzici. Sve je veća udaljenost od Boga, a zlo ima veliki moć da čoveka povuče. Tako se ima sve više problema, lični grehovi se umnožavaju. Za lične grehe najbolji je lek lična ispovest.
 Da li imate kartoteku, vodite li evidenciju?
- Da, imam. Pre svega zato da bih znao tačno šta smo se dogovorili, do koje tačke smo došli, šta treba dalje, jer imam mnogo različitih slučajeva. Kartoteka mi služi da proveravam šta sam dao u zadatak da se radi,a kada dođu drugi ili treći put da vidim šta sam tražio, šta je urađeno, a šta ne. To je kao lična istorija.
 Da li primate i ljude druge veroispovesti, ili samo ako je osoba kršteni katolik?
- Može da dođe svako, imao sam i budiste, različite ljude, ali ne može se osloboditi ako ne veruje u Isusa Hrista. Nisam ja koji oslobađam, ja ne izgonim, ja sam samo produžena ruka Isusa Hrista, oruđe u njegovim rukama. Ako čovek primi veru da ga Isus Hrist može da oslobodi, onda može da očekuje da bude oslobođen.


Link