Zapad za pocetnike

Osnovno pitanje koje muci stanovnike bivse Jugoslavije kada se nadju i pozive nekoliko godina na mnogo zeljenom zapadu jeste: Kako to da se i pored odsustva vidljivog drzavnog ili policijskog pritiska uglavnom svi ponasaju, misle i govore isto.

Naravno, ljudi se panicno trude da budu “svoji”, “originalni” i tome slicno, ali ovo odudaranje iz nekog razloga ide tesko I na kraju se svi nadju onoliko razliciti koliko su razlicte modne linije ovogodisnje konfekcije za leto-jesen-prolece-zimu.

Nama, stanovnicima bivse Jugoslavije u kojoj je kolekktivizam bio treniran, podstican i obavezan, borba za individuano, za sopstvenu razlicitost doimala se gotovo svetom. U gladnoj, zeljnoj, poslusnoj masi koja je 90-ih tako rado skocila u sopstvenu klanicu i samounistenje. Ne biti kao “masa” odbiti vojni poziv, odbiti zov kulturnih I nacionalnih elita , ne biti kao “narod” bio je (barem u Srbiji) znak raspoznavanja onih drugacijih ljudi.

I tako, nasavsi se na zapadu, na nas uzas primecujemo da SLOBODA I ZAPAD stoje u nekoj labavoj simbolickoj vezi, ali da je ovdasnje stanovnistvo zeljno svega samo ne slobode. I dalje od toga: Zapad se nalazi u permanentnom strahu od slobode o kome davno pisao Erih From. Stanovnici Zapada nistu nista vise kriticni u odnosu na svoju drustvenu stvarnost u odnosu na svoju sabracu koja je do skora zivela pod takozvanim totalitarizmom.

Naravno, na trzistu postoji citava paleta zivotnih stilova koje je moguce odabrati. Mozete boiti mladi poslovan covek, pobunjenik, majka, zavodnica (ovo poslednje postaje pod pritiskom reklama I spotova obavezan stil za zene do pedeset godina). Mozete posle posal skupjati modele zeleznica, mozete da se bavite jogom ili da idete na kurs spanskog jezika. Dozvoljeno je nanositi teske telesne povrede u tako omiljenim sadomazohostickim klubovima.

Sve je naizgled dozvoljeno. Ipak zivot pojedinaca ebznadezno je uniforman. Razapeti izmedju pravila i kredita, umrtvljeni treperavim slikama televizije, njihov zivot je svuda samo ne u njima. Kada ih pitate ispricace vam mnogo toga o SLOBODI IZBORA, o tome kako su oni bas posebni, ne, niko nije kao oni, oni su originalni, oni nemaju nista sa tom zaslepljenom masom. Oni ce vam pokusati dati svoje, licno, misljenje o rimskoj keramici ili francuskoj kuhinji, ali na zalost u 99% slucajeva nece se raditi o njihovom msiljenju vec o prezvakanom stavu iz odgovarajucis casopisa ili televizije.

A kada se dotaknu vazne stvari (odnos prema poslu, odnos prema suprotnom polu, kritika sistema), vec pri samom pokusaju da saznate sta oni misle najcesce ce reagovati uplaseno. Jer zastrasujuce je posumnjati u najbolji od svih svetova, nemoguce je posumnjati u IDEJU O INDIVIDUALNOM RAZVOJU, u stav da za svakog postoji sloboda izbora. Da postoji DEMOKRATIJA.

Jedan prosecan subjekt koji provodi 3 sata dnevno u prevozu, sedeci u svojim skupim kolima, zatim 9 sati na poslu, koji osam sati spava, jos jedan sat jede i koji ne stize da zadovoljni ni osnovne higijenske potrebe od zivota nije ostalo bas mnogo. Zato i ne cudi da licnog stava nema. Zar je cudno da ovakav sistem kontrole pojednca prevazilazi sve ono sto se u ex-yu ikada desavalo izuzevsi mozda period neposredno posle II sv. rata.

Nama stanovnicima Balkana ne ide u glavu kako je moguce da se zivot jednog pojednca ni u najmanjem detaljima ne razlikuje od zivpota drugog poijednca ovih razvijenih drzava. Ali odgovor je jednostavan, odsustvo Tajen policije kompenzuje se propagandom I samocenzurom. Jer onaj ko zaroni dublje (mozda putem rodbinske veze, mozda putem prijateljstva) nece naci nista osim opstih mesta. Mali, izbezumljeni malogradjanski zivoti (gospodo citajte dela Miroslava Krleze) oslobodjeni I u isto vreme porobljeni gubitkom veze sa Drugima.

Jer u trenutku kada se nas tipicni stanovnik Zapada oslobodio od kolektivnih stega, tako tipicnih za amorfne mase koje mi tako dobro poznajemo (setimo se samo Milosevicevih glasaca hipnotisanih televizijom), paradoksalno je postao NESLOBODAN na jedan drugi nacin.

Od trenutka u kome je demokratija uspela da gradjane oslobodi straha od policije nije vise bilo gradjana. U momentu kada su se zene oslobodile patrijarhalnog straha televzija je u njihove glave umetnula patoloski strah od ruznoce, starenja i estetike.

Autoritet vodje nije nestao. Voze od krvi i mesa nema vise, ostao je sistem, ostala su pravila, ostali su strahovi koje raspiruje televizija i multinacionalne kompanije koje od ovih strahova zive. I dok je pravog vodju moguce ubiti, ovaj strah koji truje zivote stanovnika Zapada nije moguce utisati i ugusiti bez kompletnog ekonomsko-drustvenog kolapsa.

Dok su stari totalitarni sistemi tezili da ogranice slobodu pojedinca, neoliberalni totalitarizam (moderni kapitalizam) tezi da ogranici (retadrira) pojednica. Mladi poslovni ljudi vam ovo ni u snu nece priznati, ali ako ste pazljiv muskarac, jedna americka domacica ce vam posle malo plakanja ispricati sve ovo (u ovome se inace i sastoji tajna balkanskih “jebaca” i njihovih zavodnickih uspeha).

Modernom totalitarizmu ne treba tjna polincija. Indiovidualna volja ogranicava se drugim sedstvima. Zasto zabranjivati kriticne tekstove i zatvarati filozofe kad kritiku sistema ionako niko ne razume.

I tako se malo po malo nadjete u procepu: na jednoj strani glibavi kolektivni (nacionalisticki duh) balkanske palanke (Srbija, Hrvatska, Bosna i ostali). Ginuti za “naciju”, pustiti beskrupulozne lopove da vas otvoreno potkradaju?

Otici na zapad. U jednu uredjenu zemlju. Novac vam sklidaju sa racuna sasvim legalno. Lako dobijete kredit i imate kucu. Nocu ne spavate, vagina vam je suva jer razmisljate o otplati jos samo 39 godina kredita.

Odlucite sami, smrad kolektivne celije ili ludilo samice. Izbor je na vama.

MC