On je... lažov

Au, kako je lepo slušati ga. To su fantastične priče, kao, on je putovao u zvučniku na Stingov koncert u Budimpeštu, pošto mu je pasoš istekao, a poznatom pevaču je radio ozvučenje, ispao je kroz prozor, ali ga je zadržao gajtan od telefona koji mu je bio u ruci, pritisnuo je samo ridajl i komšija je došao i izvukao ga.

Njegovi prijatelji slušaju da vas je smuvao tako što vam je sa čitavim ciganskim orkestrom pevao ispred prozora, a i vi biste kad biste čuli takvu priču, koliko je luda - poverovali biste, smesta. U tome i jeste njegova tajna, lažov uspeva upravo zato što su njegove priče toliko nemoguće da ljudi ne veruju da se neko bavi smišljanjem toliko komplikovanih laži, pa poveruju da je istina.

Lažov je izuzetno rečit, pre svega, slatkorečiv, neverovatno zanimljiva. Njegova priča je toliko interesantna da vam u suštini nije ni stalo do toga da saznate da li je baš sušta istina. To na kraju nije ni važno pošto vam je s njim neopisivo zabavno. On je sve. Svestranost koja se proteže od pisanja poezije preko sviranja saksofona, preko dvadesetak zanimanja do fantastičnog kuvanja i popravke svega po kući. Većinu od tih stvari zaista i radi i one mu daju alibi za sve druge laži.

Oko sebe neprestano pravi pozorište, izigrava psihoterapeuta vašim drugaricama, od sebe pravi aktera najluđih obrta. I sve mu je to normalno. Svi vaši prijatelji u njega gledaju kao u čudo, a vas pitaju gde ste iskopali takvog muškarca - najboljeg na svetu. Vi se smeškate i znate da nešto nije u redu. Predosećate da je čaroliji kraj, ali nema veze, bilo je lepo, bar onoliko koliko to laž može da bude. Kad se sve završi, nije vam žao, laž je lepa, ali istina mi je mnogo draža.
M. Bjelovuk