I ONI SU BILI MALI Olja Ivanjicki

Spasla ocu život

Nemci su hteli da ga odvedu, ali ih je mala Olja na nemačkom jeziku izmolila da ga ostave


Olja Ivanjicki rođena je u Pančevu, u Ruskoj bolnici u kojoj su se rađala deca ruskih emigranata koje je sudbina posle revolucije dovela u naše krajeve. Odrasla je u Kragujevcu za koji je vezuju neke slike, zabeležene u njenim crtežima i na fotografijama. Njeno detinjstvo obeležila je majčina smrt zbog čega je bila veoma usamljena, ali i težak život za vreme rata.
- Stanovali smo u oficirskoj koloniji. Imali smo dve lepo uređene bašte, a u kući je raspored soba bio simetričan. Moja soba je bila desno od hodnika, a leva je bila tatina, u kojoj je ležala i mama dok je bila živa. Mama se razbolela od tuberkuloze i lečila se skoro pet godina, sa stalnim odlascima u sanatorijume, tako da sam je retko viđala. Na kraju, umrla je u sobi sa leve strane hodnika. Nisam smela da ulazim u tu sobu, samo smo se gledale kroz velika staklena vrata. Od trenutka kad je mama nestala, naišla je tama. Sve je izbrisano iz mog sećanja, osim jedne slike: velika povorka ljudi u crnom koja se spuštala od kuće u kojoj smo stanovali ka groblju - priča Olja.
Otac je radio u Vojno-tehničkom zavodu i bavio se probnim gađanjima i isprobavanjem topova i pušaka, tako da je svaku nedelju provodila igrajući se tim oružjem. Pazila je jedna starija gospođa, veoma stroga, ali ona nikad nije radila ništa što nije bilo dopušteno.
- Imala sam svoje pozorište lutaka sa glumcima, kraljem i kraljicom. Bio je to dosta raskošan svet. Stalno su me terali da nešto recitujem, da učim napamet i ja sam prema tome imala takvu odvratnost da te tekstove nisam mogla ni da zapamtim. Imala sam mačke i mačiće. Pesak u dvorištu bio je jako važan za imaginaciju, za osećaj nečega što možeš rukom da stvoriš - kaže ona.
Dobro se seća Drugog svetskog rata, demonstracija 27. marta i početka bombardovanja. Pamti i dan kada su streljani kragujevački đaci.
- Tata se spremao da ode do pijace kad su Nemci banuli u kuću i tražili mu ličnu kartu. Hteli su da ga vode ali sam ja, nekim životinjskim instinktom, na nemačkom molila da ga ostave. Rekla sam da je emigrant i "beli" Rus. Bili su fascinirani što dete govori njihov jezik i ostavili su ga. To je za mene bila prva korist od učenja jezika, jer je otac insistirao da od četvrte godine učim nemački, ruski i francuski - kaže Olja.
U vreme rata išla je u školu koja je bila u kafani. Nisu imali od čega da žive, otac je prodao sve što je bilo vredno u kući, a ipak su stalno bili gladni. Otac je davao časove matematike, a kasnije je i ona počela da predaje njegovim malim đacima, jer je pored njega mnogo naučila.
ANA SAVIĆ


Izvor: Press

Lep je tekst. Ima Olja svoj sajt i svoj forum. Forum je simpatican ja sam se prijavio nadam se da ne smeta da ga i vama preporucim pa ko hoce nek mi se javi na pp