dosao je tiho i usao u legendu

I like to pretend I'm alone. Completely alone. Maybe post-apocalypse or plague... Whatever. No-one left to act normal for. No need to hide who I really am. It would be... freeing.

"Bogu hvala vek i po proživeh u zdravlju i radu,slutim da mi je vreme umirati,te ove reči govorim u pero
prijatelju advokatu Miliću,jer u vas deco sve zajedno nemam ni malo poverenja.Žao mi je što ste moji
a ne deca nekog mog neprijatelja.Ko je vas poznavao,ni pakao mu neće teško pasti.
Što se tiče moje imovine,aaa to vas najviše zanima,mogu vam saopštiti sledeće:Sve što imam ostavljam samom sebi."
                                                                                                        
                                                                                                                          PANTELIJA