Окупација мозга у 20 слика :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Светислав Басара

Окупација мозга у 20 слика

КОСОВО

Оно што се битно догодило у 2012. години јесте то да је дошло до помака што се тиче питања Косова, јер је нова власт рационализовала тај приступ. До пре неколико месеци, Косово није било политички проблем, већ је било проблем колективних емоција, колективних страсти и колективних опсесија. У таквом једном приступу, све одлуке се доносе у афекту, а знамо да афекат не производи никада добро за Србију. Сада се томе пришло нешто рационалније као једном проблему који ће трајати веома дуго, који треба да буде пластификован и који се сигурно не може решити величанственим митинзима на којима покушава свету да се представи некаква истина о Србији. Јер свет једноставно не интересује ни Србија, а камоли истина о нама. Ствар се може решити само смиривањем. За то имамо сјајан пример у једној пријатељској земљи на Кипру, која има сличан проблем, можта и тежи пошто је тамо читава трећина територије под страном окупацијом. Међутим, то се временом смирило, односи су се максимално нормализовали, и потпуно се мирно прелази са свера на југ земље. Тамо, наравно, постоје и неки видови сарадње, иако југ на пример не признаје север, такозвану Републику Северни Кипар, али дошло се временом до тога да већина становиштва на северном Кипру заправо жели поновно уједињење острва. Ја не кажем да ће то и Албанци пожелети на Косову, мада ни то није искључено у некој будућности, али оваквим доскорашњим ставом потпуно отвореног непријатељства, не може се ништа постићи чак ни у случају да Албанци пожеле да се врате у окриље Србије. Исувише је напетости, исувисе непријатељства и то се једноставно најпре мора смирити, а онда кренути ка тражењу решења.

САВЕТ ЗА ВЛАДУ

Немам никакав савет. Рећи ћу оно што је академик Хајдин лепо рекао – ви сте сами закували па сами и решавајте. Чак и да имам, не бих рекао, али заиста немам (смех). Проблем је поприлично нерешив зато што није од јуче и није од времена доласка Милошевића. Тај проблем траје заправо од 1912 године. Ово је стогодишњица косовског проблема. А никада се досад томе није приступало рационално.

ВЛАДА

Једноставно, ова влада је много боља него што сам ја очекивао да ће бити. Рекао бих чак да је и боља од претходне владе. Кључна ствар је, опет кажем, рационалнији приступ косовском проблему и , што је врло битно, извесним почецима борбе против корупције. Ја сада не знам какав ће бити крајњи домет те борбе, јер корупција у Србији много раширенија и много укорењенија него што то можемо закључити на основу писања таблоида. Та борба ће бити веома тешка. Томе не доприносе само тајкуни и ови потплаћени министри. Много је корисника корупције у овој земљи, од оних веома ситних до оних веома крупних. Да би се искоренила корупција мора се променити систем, а ја нити видим једну политички снагу која има смелости да се упусти у нешто тако, нити мислим да то и може тек тако да се уради, јер је овде корупција део истог система. Јер и ова влада је настала у миљеу несклоном променама. То је нешто што се најблаже може рећи.

КО МОЖЕ ДА ДОНЕСЕ ПРОМЕНЕ

У овом моменту нико. Јер популизам је овде толико узео маха да свако ко хоће да се бави политиком, а да има неког успеха у томе и да добије барем пет или шест посланика, не може из тог модела да искорачи. Док се не промени систем који није записан у државним актима, уставу, законима, већ је више ствар менталитета и обичаја, нема промене набоље.

МИШКОВИЋ

Његово хапшење је генерално добра ствар. Најпре што се показало, ваљда први пут у новијој историји Србије, да нема недодирљивих и да веома моћни људи могу да дођу под удар власти. Случај Карића нећемо помињати, зато што он никада не би „пао“, да се изразим речником улице, да није угрозио политичке интересе Војислава Коштунице. То је био једнини разлог. Да се није петљао у политику, он би и дан данас био овде и уживао би све привилегије. Мишковић се, како видимо, није мешао у политику, чак се држао веома повучено али, ето дошао је и он под удар закона, што је психолошки врло битно. Какви ће опет бити домети тога не знам, али је ипак велики корак направљен. Сада мањи тајкуни од Мишковића живе у страху и стрепњи, као и многи други политичари који су на овај или онај начин повезани са Мишковићем. То само по себи доприноси томе да се корупција смањи и да барем неће мочи више тако отворено да се ради као што је до сада било. Мораће више да воде рачуна, и обими корупције ће тиме свакако бити смањени.

ВУЧИЋ

Е па сад, треба похвалити Вучића за почетак борбе против корупције. Али га треба и веома искритиковати због тога што је он своју борбу персонализовао и што је води на таблоидни начин. Персонализација свега и свачега је велики проблем у Србији. Он има своју политичку рачуницу у томе што ради и лобира политичке поене за неке следеће политичке изборе, јер овде се увек мисли само о изборима. И ако тако размишљамо, долазимо до следећег проблема – пре или касније Вучић неће бити на власти, а на његово место може дочи неко ко није расположен да се бори против корупције и онда све то пада у воду. Значи, борба против корупције треба да се професионализује, да је води државна институција и то на што безличнији начин, јер овако, са хистеријом и таблоидном персонализацијом, стиче се утисак да је то ипак нечија лична ствар и да зависи само од једног човека. А држава не би смела да зависи од једне особе, која год то била.

ТАДИЋ

Када бих га сада видео, питао бих га зашто није послушао неколико мојих бесплатних савета, које сам му упутио јавно путем мојих колумни. Борис Тадић је жртва сопствене преекспонираности. Био је на сваком месту у свим ситуацијама, хтео је да створи утисак да се брине о свему! Можда се и бринуо о свему, али то је довело до засићења, чак и међу гласачима Демократске странке. Много је конаца било у његовим рукама. Нажалост, ту велику власт коју је држао није искористио на најбољи начин, а могао је многе ствари да промени. Могао је једноставно да покрене ово што сада ради Вучић. Или је могао да покрене ово што сада ради Дачић, који то ради из неких сентимената према националистичкој чаршији. Међутим, он се није усудио да тако нешто покрене, већ је хтео да угоди свима, а на крају није угодио никоме, и изгубио је све.

ГУБИТНИК ГОДИНЕ

Не бих ја њега назвао губитником, човек је једноставно након осам година изгубио изборе, али то није крај света ни за Србију, а поготово није за Бориса Тадича. Проблем је у томе што се у Србији политика сматра бојиним пољем, па се порази тешко доживљавају, а победе тријумфално славе. Није то ништа тако страшно.

НИКОЛИЋ

Николић оставља најбојли утисак када ради свој посао и када не говори ништа. Тај добар утисак поквари чим проговори. И то не само мени, него колико видим и многим другим људима. Он би свакако морао да нађе боље писце говора и боље саветнике, јер оно што прича врло је често у контрадикцији са политиком коју заступа. Мислим да су то авети из прошлости којих не може тако лако да се ослободи.

ДАЧИЋ

Дачић је човек који је направио неколико искорака, најпре реформисањем СПС-а и уклањањем идола Слободана Милошевића из те странке. Значи вратио је странку из апсолутне политичке смрти на јавну сцену и он је већ неколико година или око власти или на власти и већ сам поменуо тај искорак у косовској политици. Нисам љубитељ СПС-а, самим тим ни Дачића, али он је човек који је одличан и који је у стању да неке ствари спроведе у дело, наравно, у оквирима могућности српске демократије.

ХАРАДИНАЈ

Осим што је трагичан, случај Харадинај је прилично и гротескан. Човек није осуђен само зато што је у саобраћајним несрећама, напрасним смртима и пушкарањима нестало неких 19 сведока. Значи тај суд није имао на основу чега да осуди Харадинаја, који се чак у некој књизи, ако сам то добро разумео, и хвалио злочинима које је починио. Ја мислим да се много, чак и превише пажње поклања Хашком суду. То је много тога прошло много тога може се заиста сматрати неправедним и случајеви Готовине и Маркача. „Олуја“ је довела до исељавања четврт милиона људи и то не сме проћи некажњено. Хрватска обећава да ће изаћи на крај са тим злочинима, а главни кривац Фрањо Туђман извукао се тако што је умро. Да ли ту сада може нешто да се уради у том смислу не знам, али једноставно Србија не би смела себи да дозволи да је неправедне пресуде једног трибулана доводе у стање парализе. Али опет, шта се може очекивати од земље у којој 30 цантиметара снега све паралише. Не знам шта да мислим о српским политичарима. По њима изгледа да је ово једно идеално место у коме само Срби трпе неправду. А у целом свету неправда постоји и док буде постојала света ништа јаче од неправде неће постојати. Вештина политике је у томе да се у својој земљи за свој народ избори што боље у датим околностима. А наши политичари, традиционално од настанка модерне Србије, настоје да промене историју и околности, а не да у том несавршеном свету нађу најбоља решења.

МИНИСТАР КУЛТУРЕ

Не познајем лично новог министра за културу, а што се тиче те његове изјаве мислим да је она дата мало у жару политичке усхићености, јер је после тога нагло спустио тон. Лично мислим да је положај министра културе апосолутно маргилан у Србији и у Влади Србије. Да ли ће то бити Браца Петковић или Пеђа Марковић или Јанко или Марко, потпуно је небитно будући да овде не постоји никаква јасна културна политика нити је икада постојала, а како ствари стоје никада ни неће. Министар културе му дође као диспечер који ће то мало пара поделити најпре буџетским установама и за неке пројекте. Мислим да је питање министра културе потпуно маргинално као што је и култура овде маргинална.

КУЛТУРНА СЦЕНА

Све функционише по систему – дају се паре за два три филма, штампају се неке књиге, раде неки пројекти, и све остаје унутар елите. А културна политика мора да се односи на читав народ. Ми смо страћали сто година на ратовање и на обучавање за рат, док је култура јединства националног стила, како се то већ лепо дефинише, гурнута потпуно у запећак. Све се свело на ајвар, опанак и трубу и то је велики проблем. Наша елитна култура је заиста врло солидна, и кад би домети читаве државе били као што су домети уметности код нас, све би било много боље. Ми имамо познате сликаре у свету, познате редитеље, познате писце.... али немамо рецимо познате иноваторе у свету, немамо познате уметнике неких привредних брендова, на пример. Али и овако, када је све затворено и када се све врти у кругу од неких стотинак хиљада људи, онда нема много смисла. Ово је ипак земља од 7,5 милиона људи, кутлура мора да обухвати читав простор.

СРСПКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ

Академија се доста промеила, нарочито откад је на њеном челу Хајдин, који ју је свео у великој мери на њену првобитну улогу, а то је неговање уметности и науке, а не вођење некакве параполитике. Овим нећу да кажем да академци треба да буду аполитични, далеко од тога. Сви имају право на политички став, али треба своје политичке амбиције да обављају у странкама. Нека бирају коју год хоће странку, хвала богу овде их има довољно, и нека тамо воде политику. Академија једноставно није место на којој политика треба да се води. Међутим, једно кобајаги национално крило упорно покушава да политизује Академију, али на срећу пријем нових чланова говори да се она ипак подмађује. Сада су ту неки сјајни људи пупут Душана Ковачевића, Давида Албахарија, Горана Петровића... значи, ту ствари иду неким својим путем.

УНИВЕРЗИТЕТ И СТУДЕНТНСКИ ПРОТЕСТИ

Након 1996. године, у једном моменту, контролу над универзитетом преузео је Коштуница и његови идеолози. Тада су примљени разнорани професори међу којима су чак и неки компетентни људи, али који су једноставно Коштуничином идеологијом затровали универзитет. Зато данас имамо изразиту десницу на Универзитету. Али то су млади људи, тек у фази формирања, на које је врло лако утицати, било налево, било надесно. Пре Другог светског рата, комунисти су били ти који су имали велики утицај, стално је неко утицао на студенте. Зато и не знам да ли је овај последњи студентски протест ишта различитији од било којих већ поменутих тих скупова. Суштионски, њихов једини циљ је да се представи некаква истина о Србији и да се изазове грижа савести. Зато сматрам да су то сеоски перформанси и на њих не треба обраћати пажњу.

ПОДОБНИ И НЕПОДОБНИ

Црне листе су део српске традиције. Шта о томе рећи осим да је жалосно да се након двадесет и кусур година од успостављања каквког траквог демократског поретка, толеришу групе које састаљају некакве спискове. То наравно не би било могуће да огромна већина парламентарних странака заправо не дели мишљење са састављачима тих спискова. Те групе једноставно имају политичку подршку и то је у великом делу јавности друштвено подељено понашање, тако да је сасвим логично да долази до таквих листа. Када би се променила опста атмосфера, састављачи таквих спискова били би сматрани терористима и лудацима, а овако они су ту да производе изсвесну напетост у друштву. Додуше, овде без напетости не иде. Кад не би било црних листа, било би нечег другог.

НИН-ова НАГРАДА

Заправо она је једина награда која има тежину у Србији и која има неког ефета. Добитник НИН-ове награде може рачунати да ће његова књига бити доста читана, било да је добра или не. То је једина права награда у мноштву, а има их толико да заправо нема дана без награде. Једино НИН-ова има тежину и има неку опипљиву корист, и материјалну у и уметничку.

НИН