Oklop i Oruzje Starih Slovena :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Srpasku vojsku perioda od IX do XII veka su cinili vojnici oklopljeni lakim,veriznim ili koznim oklopima,cesto i oklopima od metalnih krljusti.U periodu od XII-XV veka u Srbiju su poceli da se uvode moderniji oklopi sa Zapada.Tako se moze videti da umesto starih normanskih slemova u upotrebu ulaze bascineti i krstaski slemovi,kozne i oklope od krljusti zamenjuju puniji oklopi.Interesantno je to da je Srpska vojska bila opremljena tako da je vlastela nosila nove oklope uglavnom uvezene iz Venecije,dok je pesadija cesto koristila polomljene,puknute...jednom recju rashodovane oklope svojih gospodara.Kao sto sam vec naveo vecina opreme se nabavljala iz Venecije tako da se u opremi Srpskih vitezova nalazilo dosta saleta,bascineta,barbuta...
Takodje heraldika je bila veoma razvijena za tadasnju Srpsku drzavu sto se da zakljuciti iz Fojnickog grbovnika.Prosecni vlastelin na dvoru cara Dusana nije bio obucen u stilu filma:"Boj na Kosovu" iz 1989.Njegovu odecu je cinila i tunika ukrasena u bojama njegove porodice sa elementima porodicnog grba.Iz toga mozemo zakljuciti da je tadasnja Srpska vojska bila "sarena" kao i svaka druga Evropska vojska.Istina je da je dosta obicaja preuzeto od Vizantije ali velika greska je to sto se srednjevekovna Srbija predstavlja kao mesavina srednjevekovne Rusije i Vizantije.
Sto se tice konjice,istina je da je bilo vise pesadije ali konjica je bila velika za to vreme.Jedan Turski izvor spominje da se cela njihova prva linija uplasila jer se zemlja tresla od jurisa srpske konjice.
Takodje u bitci kod Angore nasi konjanici su zadivili Tatare jer su uspeli da se probiju kroz obruc koji su Tatari napravili oko njih.

Мачеви дворучњаци били су раширени у готово целој Европи па тако и код нас. Заправо, највећи број археолошких налаза средњовековних мачева с нашег простора управо су велики витешки мачеви који су се држали са обе руке.
У Србију су у то време долазили и страни најамници, на пример одред од 500 немачких коњаника под вођством витеза Палмана. Овај немачки племић дошао је у Србију 1331. године где је са својим ратницима верно служио цару Душану све до његове смрти 1255. године.

Само годину дана након што је витез Палман ступио у службу краља Душана, у његову престоницу Призрен дошао је дубровачки мачар Мартоло са сином. Околност да је у Србију дошао мачар са стране као да говори да је он знао да кује другачије, боље мачеве од домаћих мачара, могуће управо дворучњаке какве су са собом донели немачки најамници.

Зна се да су најамници из Шпаније, Италије и других земаља долазили да ратују за српске владаре још у време Душановог деде краља Милутина, али велики витешки дворучњаци тада још нису били распрострањени у јужној Европи. Међу археолошким налазима с нашег простора има доста мачева на којима се налази знак вука, ознака немачких мачара из града Пасауа. То нам говори да су, поред домаће производње, мачеви донети у Србију из ових, тада најбољих мачарских радионица.

О развијеној производњи и употреби мачева за две руке у средњовековној Србији сведочи и појава посебне врсте овог оружја познатог као српски мач. Овај посебан тип мача који је био намењен пре свега за борбу против сабље појавио се током последњих деценија 14. века а прихватили су га и у другим земљама. Тешка коњица наоружана дворучним мачевима била је ударна снага војске цара Душана, али и његових наследника. Она је уживала велики углед код противничких војски, посебно Турака, не само пред Маричку и Косовску битку него и после тога, као вазалне јединице у саставу турске војске.

У једној од највећих битака средњег века која се одиграла 1402. године код Ангоре (данашње Анкаре) између монголског кана Тамерлана и турског султана Бајазита учествовале су и српске јединице....Нема сумње да су деспот Стефан и његови оклопници носили мачеве дворучњаке, што показују бројни археолошки налази из тог времена, а исто се може рећи и за његовог савременика Краљевића Марка.

Чиме ли ратоваху Бодрићи?

У најстаријим средњовековним хроникама сачувано је и име једног племена полапских Словена чији се један део преселио на наше тло, могуће заједно са Србима који су такође дошли са севера. То су Бодрићи, поред Љутића најпознатије племе полапских Словена, које је вековима на обалама Северног мора водило борбе против Немачког царства, исто онако као што су то чинили и Лужички Срби, наши најстарији, али и најближи рођаци на тлу данашње југоисточне Немачке. Они се помињу почетком 9. века, највероватније негде у јужном Банату, око ушћа Тисе или нешто источније. Управо са овог простора потиче и један значајан налаз "франачке спате".

- У средњовековној збирци Историјског музеја Србије налази се мач који је набављен откупом. Искован је од гвожђа и оштећен рђом, а, поред корица и облоге дршке, недостаје му и накрсница, док је врх сечива незнатно одломљен. Мач је случајно нађен приликом копања у селу Банатски Брестовац, у јужном Банату, седам километара удаљеном од леве обале Дунава - објашњава Марко Алексић и наставља:

- По изјави Бранка Остојића из Земуна од кога је мач откупљен 1983. године, поред мача није било никаквих других налаза, а место на коме је откривен, на непознатој дубини у центру села, не издваја се од околног равничарског рељефа. Укупна дужина овог мача износи 87 центиметара од чега је сечиво дугачко 75,4 центиметра, а дршка 11,6 центиметара. Највећа ширина сечива, испод накрснице, износи пет центиметара. С обе стране по средини налази се жлеб ширине 2,8 центиметара који је због рђе делимично очуван и видљив само у дужини горње половине сечива. На сечиву су видљиви трагови тауширања. Рукохват је за једну руку, дугачак 9,2 центиметра, а на његовом врху налази се издужена јабука трогрбог облика димензија 6,5 са 2,4 центиметра. По облику мач из Банатског Брестовца спада у групу раносредњовековних спата чија је производња и употреба била раширена не само у време Карла Великог већ и после његове смрти.

За једну или две шаке

Дршке мачева разликовале су се по дужини за једну, једну и по или две руке. Дршке за једну и по руку омогућавале су да се мач придржи и другом шаком при чему је она делом прелазила преко прве руке или јабуке мача. Ширина стиснуте шаке просечног човека износи око девет центиметара. Иако је просечна грађа људи у средњем веку била нешто робуснија, просечан раст био је мањи у поређењу с данашњим, тако да би вредност око девет центиметара требало узети као највећу за једну шаку. Грађа за једну овакву антрополошку претпоставку могу да буду и мачеви чији су рукохвати веома кратки (осам центиметара или нешто мање). Уколико је ратник имао кожну или касније металну рукавицу, рукохват је требало да буде највише за још око један центиметар дужи, тако да би дршка за једну руку подразумевала дужину рукохвата највише до десет центиметара. Тако би у дршке за једну и по руку спадале све оне чији је рукохват дуг од око 11 до око 18 центиметара. Дужи рукохвати указивали би да се ради о дворучном мачу.

Пагански обичаји

Налази мачева из средине 8. века у западној Европи, на подручју франачке државе, ретки су услед повлачења паганских обичаја у које је спадало и полагање оружја у гробове ратника. С друге стране, код Словена, викинга, балтичких и номадских народа тај обичај наставио је да се примењује и у наредним столећима, па су налази ових мачева неупоредиво бројнији у областима Европе где хришћанство тада још није имало дубље корене.

Тауширање

Тауширање је техника украшавања која се користила и за стављање других знакова и натписа на металне предмете. На железном сечиву мача прво су удубљивани канали који су затим испуњавани жицом од неког другог метала друге боје (бакар, бронза, злато, сребро) како би украс, знак или натпис био уочљив. Затим би се површина изравнала искуцавањем и на крају глачањем.

Орнаментално ковање

- У првој фази орнаменталног ковања комади железа различитог процента угљеника искивани су у траке. Више железних трака, од којих су неке имале већи а друге мањи проценат угљеника, спајано је у тање шипке, односно прутове који су загревани и увртани како би се траке што боље спојиле. Дебљина прутова износила је око једног центиметра, а дужина око метра. Више оваквих прутова спајано је један поред другог у дебље шипке из којих су искивана сечива мачева. Брушењем, односно постепеним скидањем слојева с површине ових сечива, добијани су различити орнаменти који су настали због различите боје железних трака у прутовима. Да би се визуелни утисак појачао, железу је понекад додаван фосфор услед чега је контраст у боји разних трака био још упадљивији - каже Марко Алексић и додаје:
- На бочним странама шипки стављано је гвожђе с већим процентом угљеника од кога су брушењем на тоцилу настајале оштрице сечива које су биле чврсте и могле су да издрже јаке ударце. Овако израђена сечива откривена су на ретким мачевима из римског доба, а нешто поједностављеним начином чешће су израђивана од времена сеобе народа кад су постала изузетно омиљена у употреби пре свега владара и њихове оружане пратње.
Комбиновањем броја трака у прутовима и самих прутова, степеном њиховог увртања и посебно дебљином одбрушеног слоја с њихове површине, могу се добити веома разноврсни украси
Постојало је активно и пасивно оружје.
Активно оружје, служи за напад и регулисање противника, а пасивно у
које спадају штит, шлем, оклоп, радиодбране и сигурности витеза од нападача.

Активно оружје су: мачеви, сабље, батине и штапови, палице, партизана, буздован, бојна секира, лук и стрела џилит.
Постојале су две основне врсте мачева које су временом и праксом трпеле извесне корекције. Прва врста су дугачки, тешки мачеви који се користе са обе руке. Друга врста су танки и краћи, погодни за борбу једном руком.

Од почетног, кратког и широког, мегдани и туче су га кориговали у све дужи и ужи, наоштрен са обе стране и прилагођен више бодењу него сечењу. У доба Немањића су се користили тешки, велики мачеви који су држани са обе руке а јабука на крају дршке је служила да мач не испадне из руке од силине ударца.

Мач модела "скијавоне" (словенски мач) био је јако цењен у Европи 16. века. Носила га је гарда млетачког дужда. Одликује га балчак који се завршава "мачјом главом", штитник за целу руку, и уски жљебови по средини. Мач је једносекли, а при врху обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и "дизајниран" у Србији. Српски штитник је био једноставнији, крстаст, повијених кракова на доле

Реална је претпоставка да је мач настао од ножа. Продужавањем ножа, пошто су антички мачеви били кратки. У средњем веку, у српске земље су стигли дугачки, за обе руке, германски мачеви, које су доносили најамници. Имали су угравиран цртеж вука, што је био заштитни знак немачке радионице из града Пасау. Том типу су припадали и мачеви типа "СЕМПАХ", који су на дршкама имали јабуку троугластог облика. Пошто су тада, изгледа, санкције друкчије функционисале, експорт-импорт предузећа су радила тако да су српски војници и витезови били опремљени мачевима набављаним из Венеције, тј. Млетачке Републике. Временом је, изгледа, произвођач почео да фушари, тако да су у Србији почеле да раде прве ковнице мачева.

Познат је српски мач са округлином на дршци. Дечанска хрисовуља говори о неком мајстору који прави мачеве и зове се Богдан Мачар, а живео је у селу Чабићу, које је припадало дечанском властелинству. Други мајстор је био Дојак Мачаревић. У Призрен, 1332. године, долази дубровачки мачар Мартоло, ванбрачни син дубровачког властелина Петра Госивала са својим синовима. Мачеви које су они правили припадали су медитеранском типу, са јабуком на дршци, који се често виђају данас на фрескама и у музејима.

Мачеве су носили сви - од пастира до цара.
Разлика је била у квалитету мача. Зато су мачари и били посебна врста мајстора.

Временом еkспорт-импорт предузеће за мачеве се претвара само у експорт предузеће. То се догодило у првој половини XIV века, када су српска машта и искуство усавршили производњу мачева, тако да се већ 20. јуна 1391. године у Дубровнику спомиње "Српски мач".
Помиње га у свом тестаменту дубровачки мачар Добрич: "деле дое спаде сцхиавонесцхе". "Српски мач" је имао лака улегнућа по бочним ивицама и горњој површини а на средини је био проширен. На дршци је имао хоризонталну овалну јабуку, а крсница је благо повијена наниже.

После пада Србије крајем XV и почеткомXVI века, производњу ових мачева преузимају у мало измењеном облику Венеција и градови у Далмацији, а носе их сви становници источне обале Јадрана.
Најлепши примерци данас могу да се виде у Дуждевој палати у Венецији као чувени и популарни "скијавоне" - словенски, тј. српски мач.

Сабља се појављује знатно касније од мача, њоме се борило једном руком, била је лакша од мача а кривина је била прилагођена за сечење а не за бодење. Због истањености морала је да буде одличног квалитета да се не би ломила. Чувена сабља димискија - пореклом је из Дамаска. Аламанка коју носи Дојчин ковала се у Немачкој. Навалија војводе пријезде и сабља Новака ковача коју је носио краљ Вукашин (а препознао је Марко Краљевић код Турчина који му је погубио рањеног оца по томе што су на њој била угравирана три слова ришћанска: једно слово Новака ковача, друго слово Вукашина Краља, треће слово Краљевића Марка, биле су домаће. Новак је сабље ковао само највећим јунацима. Пошто је био комерцијалан, као сваки занатлија и мајстор, исковао је и сабљу Муси Кесеџији. Сабље су биле обележје племства, порекла, традиције.

Копље је било прво оружје у употреби витезовима и постојале су две основне врсте. Дугачко до пет метара, за одбијање противника, рушење са коња и пробијање оклопа - све зависно од тога шта му је био штит, односно како је био окован грожђем - од шиљка, преко разних маштовитих комбинација до халебарде.

Друга врста је кратко копље за бацање.

Доста мегдана по народним песмама витезови су покушали да реше копљем, али су на крају ипак морали да се лате сабљи и мачева и буздована шестопераца.

Одбрамбена оружја витеза су била штит, шлем и оклоп.
Оклоп је био направљен од правоуга-оних плочица, постављених као црепови на крову и обложених тканином. Спомиње се да су оклопници деспота Стефана Лазаревића у бици код Анкаре, 1402. године, носили црне оклопе. Византинац Дука описује српске трупе у црним челичним оклопима. Оклопници су морали да буду изузетно снажни и добро навежбани људи.

Штит је прављен од дрвета и окиван металним оплатама, од округлих и малих стигли су до димензија да покривају готово половину борца. Цару Душану је Млетачка република дозволила да извезе штитове израђене на словенски начин, а то су били штитови који су прављени у Србији.
Шлемови су допуњавали гвоздени сјај витезова и можемо их видети на грбу кнеза Лазара, на његовом новцу, накиту а у XV веку шлем се налази и на печатима деспота Стефана и деспота Ђурђа.

Јаничар Константин Михаиловић, који је побегао у Пољску из турске војске, написао је књигу "Турска хроника", са циљем да Пољаке упозна са начином турског ратовања.

Србе је саветовао:

"Кад се спремате у борбу са Турцима морате се лако наоружати да бисте лако с оружјем могли руковати, јер су у том погледу Турци далеко изнад нас. Ако га гониш тада ће ти утећи, а ако он тебе гони, онда му нећеш умаћи. Турци су због лаког наоружања увек хитри, а ми смо због тешких коња и тешког наоружања увек лењи, јер кад много имаш на глави, тежак ти је и дух, уз то не видиш и не чујеш добро на све стране, а због тешког оружја не владаш рукама нити самим собом. Кад наш ратник падне с коња, пропао је, јер нема ко да му помогне да поново узјаше: он сам без помоћи то не може учинити."

Константин, јаничар у оставци, прожет српским родољубљем, узноси више духовну величину него физичку снагу.
Српски мач је током целог периода средњевековне Србије био у сталном развоју и усавршавању.На његов развој утицала је појава све бољих и савршенијих оклопа који су коришћени од стране противничких војски.Оклопи од верижица, чувене панцир кошуље и оклопи од металних плочица, крљушти полако су уступали место пуним металним оклопима који су били много јачи и отпорнији.Пример тога оклопа, иако познат нешто касније је чувени Максимилијански оклоп.

У овом периоду развила се примена једноипоручних и дворучних мачева, односно мачева који се користе са једном, уз помоћ друге, и са обе руке какав је и мач на слици горе у посту.Дворучни "Српски мач" одликује се повећаним димензијама, укопне дужине до 1,2 метра, од тог ана крсницу са јабуком отпада 20 до 25 цм, а накрсница је широка до 25 цм.Накрсние су типолошки подељене у три типа-водоравне, лучне и у облику латиничног слова с.До пред крај 15 века ови мачеви налазе примену и у пешадији и коњици, а затим у коњици полако преузима примат сабља са јалманом као ефикасније противоклопно средство.

Карактеристични Српски мачеви су мач ископан у Дечанима ВМБГ, сигн 75/271, мач откопан у наносу Липског потока у Ужицу, те мачеви у ВМБГ. Мач из Барича, збирка у Обреновцу, Мач из Опова ВМНС, Мач из Вишњице МГБГ и други мачеви.Мачеви Вуковци налажени су у Фочи, Требињу и свуд на просторима средњевековне Србије.

Од познатијих Српских средњевековних мачева запажају се чувени мачеви ВУКОВЦИ, који не стоје ни у каквој вези са Вуком Бранковићем, већ се Вуковси називају по картушу ВУКА( животиње) утиснутом на сечиву.

Познато је да је Српски двор држао стране плаћенике, првенствено Немце, те је под њиховим утицајем овај мач пренет и у средњевековну Србију, где је вршено ковање по немачким узорима.
Историја бележи име једног ковача.То је Богдан (Мачар) као опорезовани Српски средњевековнои мајстор.

литература

1)Оружје у средњевековној Србији и Дубровнику, Гашпар Шкриванић
2)Мачеви Вуковци у Југословенским збиркама, Марија Бирташевић, Весник ВМБГ 13-14
3) Каталог изложбе, Мачеви у збркама ВМБГ, Бранка Милосављевић, 1993

Археолог Марко Алексић који је одредио налазишта нађених мачева са особеним "С" накрсницама и дошао до закључка да су они тражени у државама којима је непосредно претила најезда Турака.

Подељена су мишљења око тога да ли су Срби у средњем веку увозили оружје или су га сами правили. Магистар археологије и мачевалац Марко Алексић нема дилему - тешки дворучни мачеви или, како их он назива српски мачеви, на овом простору искивани су почев од друге половине 14. века.

У својој књизи "Средњевековни мачеви у југоисточној Европи", у којој описује више од 400 мачева (не само са простора Балкана), Алексић је закључио да Срби јесу имали свој "мачевалачки бренд".

"На основу свих данас познатих налаза, дошао сам до закључка да су на подручју средњевековне српске државе и околних земаља, у раздобљу између Маричке (1371. године) и Косовске (1389. године) битке искивани најстарији облици мачева са 'С' накрсницом...", каже Алексић.

Пратећи пут исељавања Срба, Алексић је утврдио да су се српским мачевима користили и у Млетачкој републици и Далмацији, односно тамо где су Турци напредовали.

Кратка историја: мач се документује први пут у 14. односно у 15. веку, у Венецији, и донели су га "словенски најамници из Далмације" како пишу млетачке хронике. .. Међутим, Далмација је у оно време била шири појам и обухватало је и ондашње српско приморје. Као пример имамо Србе из Паштровиће у данашњој Црној Гори који су баш у то време прихватили млетачку врховну власт, после првог пада српске деспотовине у 1439. години; у Паштровиће, одакле је пореклом рецимо био и Свети Стефан Стиљановић, задњи српски деспот у Угарској, наиме српска средњовековна држава имала је многе "проније" од којих су многи касније прешли у млетачку службу.
Проније је краљ Милутин преузео од Византије где је било такозваних "проноиа", војници који су за своју службу добијали земљу од које су финансирали своје животне потребе и своју војну или ратну опрему. Систем проноје преузели су и Османлије. А сетимо се и "борилачке школе" Стефана Лазаревића која је у оно време била чувена у Европи да су долазили и странци да се уче у њој..

Мач модела "скијавоне" (словенски мач) био је јако цењен у Европи 16. века. Носила га је гарда млетачког дужда. Одликује га балчак који се завршава "мачјом главом", штитник за целу руку, и уски жљебови по средини. Мач је једносекли, а при врху обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и "дизајниран" у Србији. Српски штитник је био једноставнији, крстаст, повијених кракова на доле

Један други мач, назван исто по Словенима односно "словенској гарди у Венецији далматинског порекла", јавља се у току ренесансе у 16. и даље у 17. веку, тј. спада сцхиавона, "мач Словенка" (нагласује се феминин)..