KADA bi se u jednom mešovitom nacionalnom društvu u bilo kojoj balkanskoj kafani danas potegla akademska rasprava o korenu reči, poreklu pojma i istorijatu rakije, to bi zacelo rasplamsalo i najtananije osećaje, uključujuči i patriotske.
Razloga za novu komšijsku kavgu zapravo nema: svako je na svome i svako ima svoju šljivovicu, lozu, mastiku ili uzo, čiju suverenost i teritorijalni i nacionalni suverenitet i integritet niko i ništa ne može ugroziti.

Putešestvije po istorijatu i poreklu rakije, ne slučajno, započinje u Istanbulu, žili kucavici i sadašnje Turske, u kojoj se rakija, kao i kod nas, smatra nacionalnim pićem i odakle je, ne može biti sporno, kao turcizam dospela i u naš jezik i jezike svih susednih naroda i zemalja.

U turskom izdanju, u svetu poznate i priznate enciklopedije "aksis", na primer, objašnjava se da je rakija tursko nacionalno piće koje je aromatizovano anisom, odnosno prepečenica koja se generalno dobija od suvog grožđa, a da joj je ime izvedeno od arapske reči "arak", što na tom jeziku znači "znojiti se".

U nekim drugim rečnicima se ovo piče pominje još i kao "araka" i "araki", što su, najverovatnije samo varijante pomenute arapske reči. Za vreme osmanlija, porez koji je uziman na rakiju zvao se "arak resmi", a svi ljubitelji ove kapljice "arakmuši".

Konačno, reč "raki", dugo vremena kroz istoriju je označavala piče proizvedeno od groždha sa duguljastim zrnom i debelom korom vrste "razaki", koje se i dan danas i u nekim našim krajevima naziva "razaklija".

Neki Turci, kao krunski dokaz da su za nastanak rakije oni najzaslužniji, potežu teoriju da je rakija nastala u Iraku, te da je zbog toga i dobila takvo ime, a da se kasnije proširila i po susednim zemljama.

Ograničenja za proizvodnju i prodaju rakije nastupila su za vreme Tanzimata, 1839. godine, kada su u turskoj imperiji uvedene političke reforme, posle kojih se po prvi put pojavljuju profesionalni proizvodni pogoni i mehane u kojima je ona mogla slobodno da se toči. Več 1900. rakija iz proizvodnje Konstantina Georgijadisa osvaja mnoge delove, do tada za nju neosvojenog Istanbula.

Rakija je, stekavši manje ili više ograničenu slobodu, postala sastavni deo boemskog života Istanbula s kraja 19. i početkom 20. veka, da bi bila potpuno amnestirana početkom dvadesetih godina prošlog veka, što se podudara sa formiranjem turske republike.


SLAMOVAČA
ZA rakiju se nepobitno zna da je je egzistirala na prostorima Persije i Osmanlijske imperije, u vreme kada je iz religioznih razloga bila zabranjena za muslimane. Uprkos ovome, nju su, kao i vino, proizvodili nemuslimanski podanici, najčešce iz redova hrišćanskih manjina.

Tako još Evlija Čelebija u svom čuvenom putopisu iz 16. veka pominje arakčijski esnaf, a onda ređa rakije iz tog perioda: rakıju od banana, rakiju hardaliju koja se dobija od grožđa i koja je aromatizovana gorčicom, te rakiju od lipe, rakiju od slame...
 

Izvor: Novosti

sve su to zestoka pica, jedine razlike su u nacinu destilacije i pravljenja komine, kao i podrucja sa kojeg dolazi.....
ali ove razlike su veoma bitne zar ne?