Odustajanje od vremena

Ono sto percepiramo kao vreme jesu promene.
Starimo, gojimo se, zubi nam trule,
kosa sedi. nekada smo bili mali,
sada smo veliki, pre je bilo hladno,m danas
je vrucina, to se ponavljalo. Dan je,
a bila je noć...

Vreme je dakle kategorija promena ljudi
i stvari oko nas. POmeraju se planete,
ljudi se radjaju i umiru, stare,
covek se kreće, pejzas oko nejga se menja
i to je uglavnom vreme.

nekada davno nije bilo casovnika,
ali se pojavila potreba za merenjem
vremena, možda nejizraznijakod monaha
koji su se trudili da ocitaju određeni
broj molitvi tokom nocim, da zanaju kada
je ponoc itd. U tu svrhu koristili
su se svecama, pescanim satovima,
vodenim casovnicima itd.

Za prostog lovca, sakupljaca
dnevno vreme ima samo okviranznacaj. On ga
oseca po umoru, po nacinu kako zivotinje
oko njega reaguju, po znacima
u prirodi.

Ni srednjovekovni seljak ne drzi mnogo
do tačnog poznavanja vremena. I on zna
da pocinje zima ili leto. dovoljno
je odbrojavanje dana od zimske kratkodnevnice ilki letnje
dugodnevnice.

U najmanju ruku, vreme ovih „neukih” stvorenja
je ciklično: smenjuju se dani i godine...

Na kraju srednjeg veka pojavljuju se trgovci,
veliki vlasnici i kapitalisti. U Zapadnoj
evropi pojavljuju se shvatanje o korisnosti
i efikasnosti. Ova shvatanja po kojima
je bozija naklonost proporcionalna
zaradjenomnovcu (ili obrnut) zahteva
tacnije mernje vremena.

I vreme odjednom prestaje d abude ciklično i
prirodno. Vreme postaje linearno, pravne i trgovacke
knjige pruzaju se u beskraj, ekonomska logika
sasvim je drugacija od logike zivota.

Radnik u fabrici živi vreme izmejdu sirena za
početak i kraj radnog vremena. To je vreme
pokretne trake, norme i efikasnosti.
To je vreme prema kome ziv stvor može da
oseca samo mrznju.

Fabrike ipak donose dobit, pokretne
trake proizvode stvari, a ti isti radnici
se u zelji da poseduju sto vise stvari
rado odricu svog vremena i ukljucuju
u proces rada znajuci da drugog
nacina za prezivljavanje nema.
Indukovana zelja za posedovanjem stvari
postaje motiv za potpuno unistenje prirode koju covek
toliko mrzi potpuno. (Da covek
ne mrzi prirodu ne bi se odricao mirisa sopstvenog znoja u
korist dezodoransa i ne bi se
stideo starenja sopstvenog tela modelirajuci
ga i pokrivajuci u skladu sa zahtevima tekuce estetike).

Ovako, ziv se stvor se polako pretvara u masinu,
efikasnog i proracunatog robota. Ono
sto smo nekada nazivali neurozom,
prinudnim brojanjima postaje stvarnost
a ono sto je nekada bilo normalno sada
je greh i bolest.

I ništa ne ushicuje malog robota kao
robotsko ponasanje drugih onda kada
se on nalazi u ulozi operatora robota
ocekujuci da ga drugi bivši ljudi,
a sada roboti usluže efikasno i
u sto kracem vremenu kada kupuje
hleb, vozi se tramvajem,
ili odsedda po hotelima. U svim
ovim slučajevima, primajuci uslugu od drugih
ljudi-robota, ovakav bivši covek
apsolutno je kriv za sve patnje
onih koji ga opsluzuju.

Nauka upravaljanja deli vreme na sve i manje manje delove,
po firmama se posmatra koliko vremena je utroseno na
odredjene projekte sa rezolucijom od 15 minuta,
i manjom. Vecina zaposlenih prihvata
ove magicne zahteve koji dolaze
is srca sveta upravljanja (tzv menadzeri).
To vise nisu ni radnici koji pritajenom mrznjom pokusavaju
da urade sto manje sa sto duže vreme, to
su precizni roboti, bica analogna kompjuterima
gde svi procesi traju kratko, a sva prelazna stanja su zanemarljive
duzine (digitalizacija). To su bica mozgova ispranih
idejama poteklih poteklih iz
univerzitetski stala (ili klanica, kako ko voli),
streberi i dobri studenti koji se slično monasima
sa početka naše price ponovo vracaju
vremenu a, neefikasno trosenje istog smatraju
najvecim grehom.

MC