Ja sam dosao do podatka da je 31. decembra 2009. godine Telekom Srbija imao 20 % manje saobracaja nego na isti dan dve godine ranije. Ljudi manje komuniciraju, cak i preko telefona. Cak i kad treba cestitati Novu godinu. Sta je u pitanju... lenjost, povrsnost cena poziva, sms-a, ne znam... ali mi se cini da su ljudi sustinski nezainteresovani za odrzavanje i obnavljanje kontakata.
Naravno, kako ko, i kako sa kim. Imas ljudi po svetu koji jedni drugima godinama pisu pisma i u kontaktu su, a ne poznaju se. No, to je vec domen fenomena.

Kad je u pitanju tvoja situacija, sa 18 godina vec pocinje grupasenje, klinci imaju svoje ekipe, i suludo je ocekivati da sa svima budes dobar drug.
Skola je slicna prica jer te na neki nacin primorava da neke ljude sa kojima se mozda ne bi druzio vidjas svaki dan, i pod uticajem vremena provedenog zajedno vi se zblizavate. Kasnije, svako ode nekim svojim putem, i ne vidim razlog zasto bi se kontakt odrzavao sa svima, da bi pokazao da si dobar prijatelj.

Medju prijateljima na fejsbuku sam imao drugara kojeg sam znao 12 godina... cela osnovna skola i gimnazija covece... Zivi i radi u Australiji, i nikad jedan drugom nismo poslali poruku, iako smo imali okej odnos u skoli. Ne zato sto nismo hteli ili nas je mrzelo... nego sam bio pod utiskom da ne bi znali sta da kazemo jedan drugom, i da bi sve licilo kao kad se dvoje ljudi upoznaju... "cao, kako si, sta ima novo, sta radis...", a ako nesto mrzim i smatram pogresnim pravcem komunikacije, onda su to ta sablonska pitanja na koja ljudi daju automatske odgovore.

Slicna stvar je i sa tobom...
Kraj osnovne skole, neki placu sto vise nece biti u istom razredu... neki placu u sebi... dodjes u gimnaziju, i posle tri nedelje si preboleo staro, vec imas novo drustvo.
Onda se zavrsi gimnazija, tu ste malo zreliji, ozbiljnija je prica... pa i to prevazidjes kad vidis raznoliku ekipu na faksu. Ja faks privodim kraju, a sansa da nas na specijalizaciji psih. bude vise od dvoje-troje je minimalna, tako da prihvatam cinjenicu da ce najveci broj mojih kolega otici na spec. iz drugih oblasti, ili se vratiti u svoje gradove i tamo zaposliti. Onda, posao kao i skola, sam po sebi nosi zblizavanja medju kolegama kao posledicu vremena provedenog zajedno.
To je dakle proces kroz koji prolaze ili ce tek prolaziti tvoji drugari, i sasvim je u redu ako nemaju vremena ili nisu zainteresovani da obnavljaju kontakt sa nekim iz skole.
Isto savetujem i tebi. Odaberi ljude koji ti odgovaraju i sa njima pokusaj da ostanes u vezi. Ukoliko ne ide, zivot je pun prilika za prijateljstva i zblizavanje, tako da se fokusiraj na to... i umesto pokusaja da telefonskim pozivima ozivis trenutak kad ste u osmom razredu drugar i ti smuvali dve dobre cice, pokusaj da nadjes novog drugara, i sa njim odmah uradis isto 

Прочитао сам у једном даху све одговоре 

Шта да кажем, наравно да нисам у ситуацији да немам друштво, веома сам социјалан и комуникативан (како ово делује шаблонски  ), и стварно ми се некада чини да се можда превише трудим око особа које то не заслужују, али некако осећам ту потребу у подсвести да са бар 50% људи које сам упознао кроз школовање, тренинге, журке, повремено прозборим коју, чисто да једног дана не прођем поред њих на улици, а да се и не поздравим. Неки морални кодекс ми то налаже. Мада, знам и ја када да престанем, не ударам баш главом у зид да бих схватио да не постоји заинтересованост  са друге стране.

Разумем да живот у ствари доноси и односи разна познанства, али данас могу да кажем да праве пријатеље могу да избројим на прсте једне руке, што је и нормално и реално, по мом мишљењу.

Još uvek me, i četiri godine kasnije, progone reči profesora filozofije, koji nam je pri kraju završne godine rekao kako se većina nas međusobno neće ni pozdravljati na ulici, za jedno godinu dana.

Bili smo zgroženi njegovom groznom hipotezom. Bili smo još zgroženiji kad smo shvatili da je čovek u pravu.

U tom razredu bila sam sa svima dobra (sa nekima više, sa nekima manje, sa nekima diplomatski -- bila sam predsednik razreda u dva mandata  , i vazda imala neke revulcionarne ideje (zato mi je bilo važno da imam podršku svih ljudi, no to nije tema  ). I bili smo nenormalno bliski i složni - kad najebe jedan, najebu svi, kad je nagrađen jedan, nagrađeni su svi. Od toga je razredna pizdela, kladim se da ima moju sliku na nekakvom satanističkom oltaru. 

No, odaljih se ja od teme, ali me lako te lepe uspomene ponesu, ne zamerite...

I nakon upisivanja faksa, i nekog perioda adaptacije, shvatim da sa tim ljudima više zaista nemam ničeg zajedničkog. Kad se sretnemo na ulici, sve se svede na onu komunikaciju koju je Dare opisao - stereotipnu. Kad se i vidimo, samo evociramo uspomene iz srednje, i to je to - nemamo više tema.

Jedostavno, razdvojenost i vreme učine svoje. Ali je lepota u tome da, kad izgubiš društvo iz škole, dobiješ društvo na faksu. Kad izgubiš društvo na faksu, dobiješ društvo na poslu. U krug.

Naravno, među svima iz srednje škole, još uvek se družim samo sa troje, četvoro ljudi, a samo sa jednom drugaricom sam i dalje u odličnim odnosima. Ali zato imam i nove prijtelje sa faksa, za koje sam sigurna da će to ostati i nakon što sve to prođe. Prijatelji, ne društvo, velika je razlika.

Facebook mi je sinonim za prisilno održavanje kontakata. Zastupnik sam stava da, ako je trebalo da ostanem u kontaktu sa nekima od drugara iz pelena, osnovne, srednje, to bi se i desilo pre nego što je mali Ješa izmislio Fejs. I kada stupim sa njima u komunikaciju, ubrzo postane tužno, kad shvatimo da smo sve teme potrošili, i da više jednostavno nismo iste osobe.

Mislim da je to sasvim normalno.

Josh ce se puno ljudi promeniti u tvom zhivotu i to je jedan neprekidan proces, jedino shto ce se sporije odvijati kako godine prolaze.

Imam jednu veoma dobru prijateljicu, sa kojom se rijetko vidim (jednom godišnje), ali to je pravo prijateljstvo.
Sa ostalima se viđam gotovo svaki dan, ali to nije to.

Detinjstvo i osnovna škola... svi smo ortaci, ali naravno uvek je jedan najbolji drug... Danas mi je to kum 
A ostali... Pa jedino škola i učionica su nas držali zajedno, a kada su ti zidovi nestali, sfere interesovanja su učinile svoje.  Kud koji mili moji.

Srednja škola... Nas je na kraju 4. godine bilo 18... Za te 4 godine su nas (u početku nas je bilo više od 30) desetkovali kao mačiće  I petorica su mi danas, da kažemo, pravi prijatelji. A sa još četvoro njih se viđam s vremena na vreme. I time sam zadovoljan.

Viđam se i sa par ortaka sa veslanja... Bleja i to.

Tu je i burazerovo društvo, gde su svi baš ok likovi i likuše...

Znaš kako, ja sam zadovoljan. Fejs mi ne treba da obnavljam lažna prijateljstva...
Mislim, to je meni okopavanje mrtve njive... Kome trebam, ima moj broj. Pa možda i nađemo negde nešto zajedničko a da to nisu puki zidovi...

Најпре бих похвалио аутора теме за идеју о отварању једног одличног топика за дискусију....  Наравно,ни код мене ситуација није нешто претерано различита и донекле сам срећан због тога јер се увек носим водиљом да је све то живот,и као што неко рече данас након ето завршене основне и малтене средње школе праве пријатеље могу да избројим на прсте једне руке.

Када сам кренуо у основну школу у оним суровим ратним годинама и немаштини,сви ти нови људи на једном месту представљали су праву непознаницу и позитивну новост.Сећам се као данас,да сам имао небројано другара...но тада то беше и другачији тип пријатељства,без мушко-женских наклоности,без телефона итд...једноставно изађемо напоље,опикамо фудбалицу и тако сваки дан у недостатку већих обавеза...

Од тренутка када смо се опростили од учитељице,некако смо кренули и ми да се мењамо...те су ту почели и нови типови дружења.Већ крајем 4-ог разреда,мобилни телефони су постали незамењива играчка на часовима,па је уједно било и незамисливо да један ђак нашег одељења у школу долази вез своје нове нокије или сименса...  ... наравно убрзо су кренуле и озбиљније приче,прве симпатије...они смешни пољупци... итд... Сви заједно растали смо се се на малој матури...неки у сузама,неки срећни што коначно напуштају основну школу..... и већ по том летњем распусту кренула су раздвајања и кројење нових путева...

Ја сам посебна раздвајања имао са припадницама лепшег пола... пред крај основног школовања био сам у вези са дивном девојком,и иако смо тада једно друго убеђивали да је то то,и да не постоји начин да се разиђемо...ево данас нисмо ни у каквом контакту... путеви су нас одвојили,а једино остаје жал што сам тада мислио да сам мали за неке ствари   

И тако...како год сагледано...све је то живот,и не би требали посебно да се оптерећујемо...наравно да је лепо обновити старо пријатељство,али сваки нови дан отвара могућност за упознавање неке нове и занимљиве персоне. 

Naravno da se trudim ostati sa svima dobar,ali ljudi se jednostavno odalje. Neko ko ti je bio naj drugar kad si bio klinac,vec u srednjoj ne mora,isti slucaj i odlaskom na faks(ko ode),seljenje u druge gradove... Sve to razdvaja,hteli mi ili ne. Kako napredujemo sami(ili nazadujemo) to utice i na nasa prijateljstva. Licno mislim da nije moguce sa svima ostati u istim odnosima jer se krug poznanstava siri, i da bi se sve te veze odrzale potrebno je mnogo vremena,kojeg realno danas bas i nema.

5 čoveka koji jezički užas , 5 ljudi se kaže......

Па добро, спрдао се човек мало 

Није сигурно мислио да је тако правилно