Како то мислиш никада... Па је л' заиста верујеш у то да ће ови на власти вечно да држе маску на лицу и "мажу" народ са причом о непоколоебљивости наше државе у некаквој доипломатској борби за Косово, о суверенитету Србије и резолуцији 1244?

Мој маторац мисли да је све ово плански одрађено, чак и Ђелићева оставка, и да у марту добијамо и статус кандидата и датум почетка преговора. 

Pazi ja se ne bih začudio da tvoj "matori" bude upravu    , samo što će se ti pregovori otegnuti u nedogled nedogleda..

Тад тек није моло. Питање приступања НАТО-у је требало покренути прије 99.е...

Do marta nema vise Jevrope , propala vam je kanditatura , ostala vam je samo ova kuku-lele koalicija 

djelic rece veceras da nece biti ni u martu.

Божидар Ђелић: Није тајна да су Немачка и Аустрија имале највеће резерве за додељивање статуса кандидата Србији
   PDF    Штампа    Ел. пошта
недеља, 11. децембар 2011.

Потпредседник Владе Србије за европске интеграције у оставци Божидар Ђелић изјавио је вечерас поводом његове оставке на функцију вицепремијера да је њега изненадило што су многи били изненађени.

Ја сам у марту, подсетио је Ђелић, преузео обавезу да ћу, уколико Србија до краја године не добије статус кандидата за ЕУ, дати оставку на функцију.

"Тај принцип одговорности требало би да буде најнормалнија ствар", рекао је Ђелић у емисији Б92 "Утисак недеље".

Он је додао да неће повући оставку јер је дао реч. Такође, навео је да га је посебно обрадовало што је председник Србије Борис Тадић то оценио као високо морални чин, који не би требало да остане усамљен.

Ђелић је рекао да је данас разговарао са премијером Мирком Цветковићем и да га је убедио да одустајање од оставке не би било упутно ни за њега самог ни за владу.

Он је додао да ће премијер Мирко Цветковић већ сутра парламенту доставити његову оставку и да ће се она наћи на дневном реду следеће седнице парламента.

Ђелић је потврдио да је 9. децембра имао припремљена два говора - један ако Србија добије статус кандидата и други ако не добије и да су се српски званичници борили до последњег тренутка.

"Највеће резерве за додељивање статуса кандидата Србији су имале Немачка и Аустрија и то није никаква тајна", рекао је Ђелић, прецизирајући да је на њих највише утицало рањавање два њихова војника у саставу Кфора, што је био разлог да заузму веома тврд став, а један број земаља је имао потребу да поводом тога изрази солидарност са њима.

Недвосмислено је да је Србији учињена неправда, имајући у виду шта је ова власт добила у наслеђе после промена 5. октобра 2000. године, а онда и економску кризу у Европи, због чега велики број земаља не жели никакве додатне проблеме и тензије, навео је Ђелић.

"Србија је кроз овај европски пут много напредовала", истакао је он, подсећајући да је Србија и овог пута испунила све услове за статус кандидата, да се врати дијалогу и спроведе договорено.

"А, ако ме питате да ли је кандидатура извесна у марту, онда вам кажем да није", рекао је Ђелић.

Он је навео да ће, уколико се настави на инсистирању да Србија одступи од Резолуције 1244, тешко постићи договор око регионалног представљања Косова.

"Ако се позиције не промене, неће бити једноставно добити статус кандидата али то не значи да не треба да идемо на разговоре", рекао је Ђелић.

Он је, ипак, поручио да Србија нема друге могућности осим да настави дијалог са свим чиниоцима у ЕУ, јер је једина алтернатива замрзавање косовског конфликта и самоизолација.

"Имате дефетистички приступ који жели да Србију самоизолује и оне који мисле да ће тако проблеми нестати - то је политика за малу децу. Политика за одрасле је да и под неповољним околностима покушавате да издејствујете најбоље решење, а нећете га добити ако прекинете дијалог са онима који држе кључ таквог решења", објаснио је Ђелић.

(Фонет-Танјуг)

Душан Петровић: Резолуција 1244 је тачка испод које се не може ићи
   PDF    Штампа    Ел. пошта
понедељак, 12. децембар 2011.

БЕОГРАД – Потпредседник Демократске странке Душан Петровић изјавио је јутрос да је Србија урадила све што је у погледу реформских процеса на европском путу било потребно, али да је Резолуција 1244 Савета безбедности УН тачка испод које се не може ићи.

„Резолуција 1244 је тачка испод које државна политика и Србија неће, нити може да иде”, рекао је Петровић оцењујући да је одлука Европског савета да одложи додељивање статуса кандидата за члана ЕУ Србији политичко питање.

Петровић је гостујући јутрос на РТС рекао да постоји озбиљан наговештај да би у другој половини фебруара, односно у марту, ово питање поново требало да буде отворено.

„Завршили смо велики посао на системским стварима од државне админстрације, правосуђа, до реформи у економији и ову државну политику водимо док је ове државне владе”, рекао је Петровић.

На питање да ли ће бити превремених избора, Петровић је одговорио да нема ниједне важне тачке у државној политици од које је ова влада одступила и „оно што нисмо успели да урадимо данас, успећемо у догледно време”.

Он је истакао да је питање превремених избора питање постојања већине у парламенту и да нема ни информације, ни утисак да је та већина угрожена, а да предстоји усвајање буџета што је најважнија у току године када се сагледава да ли та парламентарна већина постоји или не.

Петровић, који је и министар трговине, пољопривреде, шумарства и водопривреде, оцениоје да никоме у овом тренутку није у интересу да идемо на изборе пре него што им дође време, на пролеће, како то прописују Устав и закон, а све друго би било нерационално.   

(Танјуг)

За Нато никад није касно, да хоћемо можемо врло брзо да уђемо. Чак мислим да не морамо ништа додатно да радимо односно да испуњавамо неке услове, само треба да аплицирамо.

Бошко Јакшић
Од врапца у руци до голуба на грани

И би петак. Српска потрага за европским Светим гралом одложена је до марта.

Компромисом између тврдог става Немачке и попустљивијег расположења других чланица, самит ЕУ је одлучио да Србија добије статус кандидата за чланство у марту – под условом да оствари даљи напредак у дијалогу с Приштином.

Средње решење је потврда степена незадовољства оним што Србија није учинила после летошњег избијања насиља на Косову, рекао бих чак и беса што Београд ни у последњим данима пред одлуку у Бриселу није успео да се избори с барикадама на којима су рањавани и Срби и припадници Кфора.

Но, одлагање не значи да ће Европљани, колико год заокупљени својим историјско-кризним дилемама, у наредна три месеца заборавити на Србију. Напротив.

Унија ће пажљиво пратити оно што назива „уверљивом посвећеношћу“ Београда даљем напретку дијалога с Приштином и остваривања досад договореног.

Признајем, потајно сам се надао кандидатури иако свестан да смо је чекали без довољно резултата, од косовских преко реформи судства до сузбијања корупције.

Помишљао сам да ћемо се после грозничавог покушаја пробоја на линији фронта Брњак–Јариње ипак некако провући. Да ће и Немци и Аустријанци ипак пожелети да награде и охрабре Београд, да дају импулс посусталом евроентузијазму Срба.

И Борис Тадић у ауторском тексту за „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ пише да је очекивао статус кандидата након позитивног извештаја Европске комисије. Потом се чуди односу појединих утицајних немачких политичара и пита се зашто се Србија гура на ивицу тренутних историјских процеса.

И чуђење и питање је сасвим легитимно, али ни председник ни ми с њим од тога сада немамо ништа.

Узалуд је, у пет до 12, Тадић упозоравао да одлагањем и додатним условљаванима у процесу интеграције расте опасност од нове нестабилности и претња да Србија, а тиме и западни Балкан, још једном потону „у мрак национализма и нетрпељивости“.

Уз сав ризик да регрутују нове противнике ЕУ, који овде све агресивније помаљају главу, у Бриселу је превладао став да је пре свега на Тадићу да то спречи. Нема бесплатног ручка.

Да ли је канцеларка Меркел послала погрешан или отрежњујући сигнал, да ли ће њено вежбање строгоће допринети даљој корозији привлачности ЕУ, више није предмет дебате. То је, што је.

Србија је рашћердала капитал који је Европска комисија у октобру окарактерисала као „задовољавајући“. Уграђен је у темеље барикада које су – без трунке осећања за национални, државни интерес – подизане и дан уочи самита ЕУ. То се зове пуцањ у сопствену ногу.

Но, ако је Србија трагичном косовском магијом у два месеца успела да врапца у руци претвори у голуба на грани, не значи да су шансе изгубљене. Два месеца су изгубљена, али добијено је време до 12. фебруара.

Власт пред собом има девет недеља и прецизно исписану агенду за поправни. Пропуштена прилика не мора да буде изгубљена прилика. Околности пружају нову шансу. Могуће последњу, иако верујем да власт мисли да разјашњавање косовске политике треба оставити за постизборна времена. У томе је замка.

Бићемо стављени под лупу. Пажљиво ће се пратити спровођење свега досад договореног. Од царинских печата до катастара, од слободе кретања до споразума које тек треба направити.

Власти су, нажалост, поново показале да решења траже тек када им је Дамоклов мач над главом, у паници коју нису успеле да сакрију. Подижи барикаде, руши барикаде. Спречи слободно кретање Еулекса, омогући му слободно кретање.

Зашто је Србија у вечитом цајтноту? Зато што ћутањем покушава да прикрије недостатак идеја. Септембра прошле године, када је Вук Јеремић био у Њујорку са спремљеним говором српског предлога резолуције о Косову, Тадић је сео у авион за Брисел и с баронесом Ештон се договорио о координисаном ставу Србије и ЕУ – што је значило да од првобитног српског предлога готово да није остао камен на камену.

Сматрао сам тада, сматрам и сада, да је то био веома храбар потез. Очекивао сам да ће се после тога председник обратити Скупштини, народу и објаснити мотиве промене става. Да је то тада урадио, не би себе и све нас поново довео у непријатну ситуацију.

Овога пута председник се промптно у петак обратио јавности. Поновио је да његова политика „и ЕУ и Косово” није доживела пораз – што више делује као одбрана страначке него државне позиције.

Ако та политика није доживела пораз зашто би се Божидар Ђелић одлучио на оставку, тако редак и частан чин на овдашњој политичкој сцени? Проценио је, исправно, да су поражена сва његова настојања да Србији кандидатуру обезбеди сада, не у марту?

Тадић нам је свима остао дужан објашњења несумњивог заокрета на који се одлучио када је коначно позвао на уклањање барикада. Да ли је то назнака нове политике или је то био само последњи адут уочи бриселског самита?

Председник каже да има „јасну идеју“. Желим да је чујем. Претпостављам да то нису никакви преговарачки трикови које треба скривати.

Није прилика ни за какво ликовање на неуспеху који је колективне природе. Доста странчарења и манипулација, доста у латински замотаних тумачења нашег преговарача за чије је хијероглифско дешифровање неопходан шамполионовски таленат. Доста продавања магле.

Време је за сусрет са истином. Време је да рашчистимо с косовским митом. Једном за свагда. Срби северно или јужно од Ибра, и ми овде, све су уморнији. Последњи дани су то убедљиво показали. Народ хоће да чује шта власт намерава.

Да ли, и шта ради око немушто скриване идеје поделе – што је поодавно јавна тајна која, логично, подразумева признавање независности „остатка Космета“? Или намерава да се бори за висок степен аутономије северног Косова, што такође имплицира (не)формалну сагласност са суверенитетом власти Приштине?

Имам међутим основану сумњу да ће се наставити по старом. Да ће се одлука о одлагању употребити као потврда исправности досадашњег очито погрешног курса. Да ће бити још један доказ „завере” и неспремности ЕУ да нас приме – о чему је прошлог месеца пред спољнополитичким комитетом Европског парламента говорио шеф српске дипломатије.

„Било би будаласто очекивати да ће нас решавање проблема са Косовом било како приближити ЕУ. Учињено је да многи људи верују да би нас сарадња са Хашким трибуналом приближила ЕУ. А није”.

Откуд Јеремићу ова регрутација евроскептик? Морао би да зна да испорука Младића и Хаџића није аконтација коју је ЕУ у петак требало да исплати. Ради се искључиво о намиривању давно дате обавезе.

Ако је неко учинио да „многи људи верују”, онда то није грешка Брисела већ погрешно читање ситуације у Београду.

Но, 12. фебруар је близу. Времена је мало да би поново слушали оправдања у стилу: статус кандидата је више симболичка ствар, само један корак према преговорима који ионако могу да се развлаче годинама.

Не бих да се сва кривица свали на северне косовске Србе, мада је странчарење њихових лидера свакако допринело одлуци Брисела. Не бих ни преговарача стављао на распеће. Он је извођач, а не креатор политике.

Не бих тако олако тврдио да захтев за променом политике „петиције Преокрет” – чему то иронично преименовање покрета у петицију – представља поруку да је Србија (издајнички) спремна да одустане и од неког другог важног националног интереса.

Председник и људи у власти морају да буду свесни да су осиромашеним Србима дозлогрдила објашњења у стилу: ми знамо да смо изгубили суверенитет над Косовом, али смо дужни да га чувамо. Ми знамо шта је реалност, али тако не пише у нашем Уставу.

Косово није предизборна тема већ државно питање. Људи очекују да чују како даље. Плаше се да ће их исти људи истом политиком поново довести на исто место. Уколико власт не реши проблеме у зауставном времену, брзо ћемо се у марту суочити са данашњом ситуацијом.
Бошко Јакшић
објављено: 11.12.2011