Odiseja sovjetskog lovca :: Nauka ~ Tehnika ~ Military

Tokom noći, 17. oktobra 1953. godine, na pistu vazduhoplovne baze Rajt-Peterson, u blizini Dejtona, u državi Ohajo, sleteo je transportni četvoromotorni Daglas C-124 globmaster.. Zaustavio je motore na platformi ispred hangara sa brojem 145, u koji je iz aviona preneto nekoliko velikih sanduka

Hangar je bio pod jakom stražom, a u njega su ulazili samo odabrani stručnjaci. Konačno, 4. novembra, na platformu je izvučen mlazni jednosed boje aluminijuma, sa oznakom američkog vazduhoplovstva i identifikacionom oznakom FU-599, ucrtanom na trupu i vertikalnom stabilizatoru. Kroz bazu se pronela vest da se probni pilot Tom Kolins priprema za letove novim eksperimentalnim avionom NASE, Bel X-5.

Posle dužeg rulanja i nekoliko zatrčavanja na pisti, pilot je dao pun gas i avion se našao u vazduhu. Usledila su ispitivanja po specijalnom programu, koja su trajala do 22. novembra. U međuvremenu Kolins je utvrdio brzinu leta aviona na različitim visinama, ispitao upravljivost i stabilnost i druge osobine od značaja za vođenje vazdušnih borbi. Avion je zatim rastavljen i spakovan, a 30. novembra ponovo je ukrcan u C-124, koji je odleteo u nepoznatom pravcu. O ovom avionu i rezultatima ispitivanja u štampi i stručnim publikacijama nije objavljena nijedna jedina reč! U bazi se šuškalo da to NASA prikriva svoju neuspelu letelicu.

Jak-23

Prototip je poleteo tokom leta 1947. godine. Konstruisan je u birou poznatog ruskog konstruktora Aleksandra Jakovljeva, a predstavljao je razvoj lovaca Jak-23 i Jak-17, koji su imali mlazne motore postavljene u prednjem donjem delu trupa. Za razliku od svojih prethodnika, Jak-23 je imao tanko laminirano krilo, savremeniju tehnologiju izrade i motor RD-500, sa potiskom od 1590 kg. Serijski je prozvođen do 1950. godine.

Tajna je skrivana više od trideset godina, sve dok decembra 1994. godine u jednom od časopisa nije objavljena istina. Potvrđeno je da te daleke 1953. godine, u bazi Rajt Petereson, NASA nije ispitivala Bel X-5 već sovjetski lovac Jak-23, do koga su navodno došli na taj način što je jedan istočnoevropski obaveštajni oficir stupio u vezu sa svojim zapadnim kolegom i ponudio da mu “iznajmi” ovaj značajni lovac koji je tada činio okosnicu avijacije Varšavskog pakta, a o kome su Amerikanci znali samo nekoliko osnovnih podataka. Ponuda je oberučke prihvaćena, avion je tajno prevezen železnicom u jednu zapadnoevropsku državu, odakle je transportovan u SAD. Priča je očigledno bila izmišljena jer je delovala neuverljivo, a na insistriranje novinara da doznaju pravu istinu, zvaničnog odgovora nije bilo. Istinu je trebalo potražiti na drugoj strani…

Naš deo priče

Hladni rat je bio u jeku i, mada je Staljin već nekoliko meseci bio mrtav, na severnim i istočnim granicama Jugoslavije još uvek se povremeno pucalo, a mlazni avioni sa oznakama SSSR i drugih pograničnioh država socijalističkog lagera zaletali su se prema našoj zemlji. Iznenada, 24. jula 1953. godine, jedan od ovih aviona naglo je promenio pravac. U punoj brzini uleteo je u jugoslovenski vazdušni prostor i, neometan od odbrane, sleteo na najbliži aerodrom. Ubrzo je utvrđeno da je rumunskom pilotu Mihaiu Dijakoanu presela sovjetizacije njegove zemlje pa je odlučio da pobegne na zapad i zatraži azil. Avion kojim je doleteo bio je lovac Jak-23, uveden 1951. godine u naoružanje elitnih eskadrila Poljske, Čehoslovačke, Rumunije i Bugarske. NATO ga je vodio pod šifrom “Flora”. Događaj je od jugoslovenske i svetske javnosti prikrivan 35 dana. Dijakoanu je ubrzo prebačen na zapad, a avion u Opitni centar Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva na aerodromu u Batajnici, gde su Jaku odmah skinute sve oznake. Probni piloti Vodopivec, Todorović i Prebeg su, tokom sledećih nekoliko meseci, izvršili sva neophodna ispitivanja u letu. Posebno su proverili efikasnost moćnog streljačkog naoružanja, koje se kod ovog lovca sastojalo od četiri topa kalibra 23 mm. Ukupno je u Centru izvršen 21 let Jakom-23, sa preko 10 sati naleta.

Ugrožena sa istoka, Jugoslavija je tih godina prihvatila pomoć zapadnih država kako bi ojačala svoje odbrambene snage, Pomoć je uključivala i veći broj klipnih i mlaznih borbenih aviona kao i drugo raznovrsno naoružanje i opremu. Kada je iz SAD stigla molba da se ispitivanje Jaka-23 obavi i u njihovom opitnom centru, najviše rukovodstvo Jugoslavije odlučilo je da, u znak dobre volje, ovu molbu prihvati. Uslov je bio da se cela akcija sprovede u najvećoj tajnosti i da ispitivanjima prisustvuju i jugoslovenski stručnjaci.

Avio je rastavljen i pripremljen za transport. Na čelo grupe odabrane za put u SAD postavljen je konstruktor naših poznatih lovaca IK-3 i S-49 pukovnik inž. Kosta Sivčev. U grupu su bili i potpukovnik inž. Milorad Spasić, iz Opitnog centra, inž. Branislav Jovanović iz Vazduholplovno-tehničkog instituta u Žarkovu, major Miroslav Boras, specijalista za avio-naoružanje, i major Zvonimir Kos, specijalista za vazduhoplovnu opremu. Tokom boravka u bazi Rajt-Peterson, oktobra i novembra 1953. godine, naša ekipa je, pored učešća u sastavljanju aviona i njegovom ispitivanju, imala priliku da se detaljno upozna i sa američkim lovcem F-86 sejbr, koji je kasnije uveden u naoružanje Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva.

Po dolasku Nikite Hruščova na čelo Komunističke partije SSSR, odnosi Jugoslavije sa državama Varšavskog pakta postepeno su se normalizovali. Jak-23 je 1956. vraćen Rumuniji, ali je epizoda o njegovom ispitivanju u SAD i dalje ostala strogo čuvana tajna.

Manji deo ove priče objavljen je kod nas prvi put 2003. godine, u publikaciji o Vazduhoplovnom opitnom centru u Batajnici. Ostalo se može pronaći u stranim vazduhoplovnim časopisima.

Čedomir Janić