Istraživanju moždane aktivnosti biće podvrgnuti pacijenti koji su doživeli smrt usled prestanka rada srca, a potom reanimacijom bili vraćeni u život

Veliki čovekov strah od smrti prevazilazi samo strah od smaka sveta. Ako u Google-ov pretraživač unesemo ''The end of the world'' dobićemo 12.200.000 odziva, a za ''The end of the life'' samo 1.040.000! Ali tu ne prestaje naše interesovanje za neumitnost koju zovemo smrću. Iskustva iz predsmrtnih trenutaka (''Near death experiences'', 1.300.000 odziva) jednako plene pažnju čoveka kao sama smrt.


Predsmrtne slike

Odlazak u raj ili pakao? – pitanje je iz ranijih vekova, u kojima je Božja milost, po mišljenju mnogih, mogla da donese radost života na ''onome svetu''. Međutim, danas, u doba neslućenog razvoja nauke, zbivanja i njihova doživljavanja u predsmrtnim trenucima sve više privlače pažnju zbog verovanja čoveka u mogućnost produžetka života čak i u krajnje kritičnim momentima.


I evo, konačno, velika nauka stupa na scenu da razjasni predsmrtne misterije i potraži brojne odgovore na pitanja večne borbe života i smrti. U Velikoj Britaniji, Sjedinjenim Američkim Državama i Austriji započinje trogodišnja studija predsmrtnih senzacija na 15.000 pacijenata!


Predsmrtni doživljaji

Ali pre nego što o tome više kažemo, pogledajmo kojim saznanjima čovek sada raspolaže u ovoj oblasti, do nedavno mnogo bližoj naučnoj fantastici nego nauci.


O smrti i predsmrtnom stanju čoveka kroz milenijume stvarale su se različite predstave koje su u najvećoj meri zavisile od religioznih učenja i napretka date sredine ka racionalnoj misli i nauci. U novije vreme značajan iskorak ka medicinskim istraživanjima doživljenog u predsmrtnim trenucima učinio je Rejmond Mudi (Raymond Moody), američki psiholog i doktor medicinskih nauka. On se proslavio pišući o životu ''posle smrti'' i o doživljajima ljudi na samrti. Najveću slavu postigao je knjigom ''Život posle života'' (Life After Life) iz 1975. godine.




Za razliku od drugih, Mudi je kao psiholog i lekar, kritički pristupao razgovoru sa više od hiljadu osoba o njihovim iskustvima stečenim u trenucima neposredno pre izbavljenja od smrti. Na osnovu proučavanja oko 150 osoba koje su bile klinički mrtve ili skoro mrtve, dr Mudi je napravio klasifikaciju devet karakterističnih ''doživljaja'' za najveći broj ispitanika. To su: 1) čujenje zvuka u obliku zujanja, 2) osećanje spokoja i bezbolnosti,

3) vantelesnosti, 4) putovanja tunelom, 5) penjanja na Nebo, 6) viđenja

ljudi, često mrtvih rođaka, 7) sretanje duhovnih bića kao što je Bog,

sagledavanje toka svog života, i 9) osećanje odbojnosti povratku u život.


Dr Mudi iznosi da nijedan od ispitanika nije doživeo svih devet senzacija, neki su naveli samo dve-tri, a drugi čak pet-šest. U svojoj drugoj knjizi: ''Razmišljanja o životu posle života" (Reflections on Life After Life), napisanoj 1977. godine, on daje svoja nova saznanja. Za razliku od drugih istraživača, Mudi je na objektivan način, ne podležući religioznim dogmama, dolazio do zaključaka o retkom fenomenu – predsmrtnom doživljavanju. On je za isti ''skovao'' termin - NDE (Near Death Experience), pa će i po njemu biti zapamćen.


Mozak i svest

Od kraja osamdesetih godina prošlog veka do danas ostvaren je veliki napredak u proučavanju mozga. Razvijene su izvanredno osetljive metode praćenja tananih električnih promena tokom različitih zbivanja u mozgu.


A kako je sa čovekovom svešću?


Na to pitanje odgovor daje dr Sam Parnia, sa Sauthempton univerziteta u V. Britaniji. On doslovno kaže: ''O samoj svesti mi ne znamo ništa – ona je zaista misterija''. Jedan od zadataka projekta koji smo na početku članka spomenuli, a koji vodi dr Sam Parnia, pored ostalog, je da se pronađe veza između čovekovog mozga i svesti. U tom poduhvatu učestvuje kadar 25 bolnica iz Velike Britanije i SAD.


Istraživanju moždane aktivnosti biće podvrgnuti pacijenti koji su doživeli smrt usled prestanka rada srca, a potom reanimacijom bili vraćeni u život. Dr Parnia skreće nam pažnju na to da smrt čoveka nije trenutni događaj, već da je to proces koji traje. Po otkazivanju srca i pluća, usled nedostatka kiseonika počinje da ''umire'' mozak, da se gase njegove vitalne funkcije. Ali to traje neko vreme u kojem se odigravaju ''vihorne'' biohemijske reakcije radi spasavanja mozga.


Ukoliko se blagovremenom reanimacijom uspostave funkcije srca i pluća, u određenom stepenu povratiće se i neke aktivnosti mozga. Eto, dakle, izvesnih mogućnosti za ''sećanja'' spasenog pacijenta na predsmrtne trenutke, trenutke pomućene svesti.


Maglovito vidjenje



Za razliku od dr Rejmonda Mudija, dr Parnia i saradnici navode izvesna nova interesantna sećanja svojih pacijenata. Oni su im preneli da su u svom izgubljenom stanju sa visine ''videli'' sebe na stolu za reanimaciju i doktore oko njih. Da bi to proverili, engleski i američki istraživači će na specijalne police u sobi za tretiranje pacijenata postaviti slike koje se mogu videti samo sa plafona, tj. iz visine, a ne i sa tla ili sa stola za reanimaciju.


Na taj način, prema dr Parnia, odgovoriće se na pitanje da li je ''viđenje iz visine'' njihovih ispitanika čista iluzija ili se radi o nezavisnom postojanju svesti od mozga! Ako bi se ovako nešto otkrilio, zaista bismo morali da iz temelja promenimo naše predstave o odnosima materijalnog i nematerijalnog u živom svetu.


Razume se, ovo je samo ''prateći eksperiment''. Glavna istraživanja su usmerena na ponašanje mozga i svesti čoveka u uslovima kada mu život ''visi o koncu''.


Biće potrebno da sačekamo tri godine da bismo saznali do kakvih će neverovatnih otkrića doći brojni istraživači tim iz V. Britanije i SAD. Jedno, u šta ne sumnjamo. je da će njihova studija povećati stepen preživljavanja ljudi koji se po prestanku rada srca reanimacijom vraćaju u život.


Lično iskustvo

Kao učenik sa drugovima izvodio sam neke smešne skokove u vodu sa jednog splava na Savi. Nezgodno sam skočio, podleteo pod buriće i počeo da se davim. U poslednjim trenucima borbe za život munjevito mi se ''odvrteo film'' najjačih momenata u životu. Jedan od njih bio je iz vremena rata, kada je nemački policajac – ''kiflaš'' na 2-3 metra od mene iz puške ubio proganjanog partizana. U toj sekvenci ''filma'' video sam kako se u pucnju rasprskava mali aluminijumski poklopac na vrhu cevi policajčeve puške! U samrtnom grču pod vodom strašan strah izvukao je ovo neverovatno viđenje iz mog sećanja kada sam imao samo deset godina.

Izvor: Svedok od 23. septembra 2008.



Izvor: Balkanmagazin

Baš zanimljivo israživanje. Jedva čekam rezutate

Secam se jedne izvanredne knige i mislim da je ona izasla, a i napisana pre ove "Life After Life". Rec je o knjizi "Efekat Del Pas" - o istrazivanjima jednog doktora po imenu Del Pas - mislim da se on spominje i u knjizi "Zivot posle zivota". On i njegova ekipa stavljali su elektrode na mozak umirucih pacijenata (koji su na to dobrovoljno pristali). Desilo se to da su otkrili da nakon smrti mozga iz njega izlazi jedan talas energije - sto navodi na postojanje jedne energije koja napusta telo - sta je to, da li je to svest, dusa, nesto trece...ili smo to u stvari mi kada nam se ugasi telo???

To su veoma interesantna istrazivanja, cak bi rekao fundamentalna, jer se blisko dodiruju sa filozofijom, sa pitanjem naseg istinskog bica, njegovog postanka i smisla i na kraju ovakva istrazivanja doprinose dubljoj spoznaji onga sto podrazumevamo pod pojmaom Boga.
Bravo za temu Oblachak 

Ako se pokaže da svest postoji nezavisno od fizičkog tela promeniće se potpuno naše poimanje sveta. Ljudi će okrenuti duhovnom razvitku, materijalno više neće biti toliko važno. Samim tim svet će bit i mnogo lepše mesto za život.

Razgovarao sam sa dve osobe koje su umrle i vratile se nazad. Naravno, radi se o klinickoj smrti. Inace sam Tesla je tvrdio da postoji svetski mozak al to je vec prica za sebe mada itekako ima veze sa ovim sto je tema.

Kolektivna svest ili podsvest...

Postoje tvrdnje da svaka celija naseg, a i drugih organizama - pamti. Postoje tvrdnje da i voda (H20) pamti.
Priroda najverovatnije ima mnogo toga neotkrovenog (za nas) na nekom suptilnijem nivou, kojeg razum sam nije lako u stanju da otkrije.

Ne smemo prestati verovati u mogucnost da nas priroda iznenadi tamo gde najmanje ocekujemo, i mislimo da smo otkrili sve.

Svet bez tajni, uostalom, bio bi uzasno dosadno mesto, mada o smrti i zivotu posle smrti postoje znanja i teorije koje su veoma stare. Sama ta kolicina znanja i verovanja, meni je dovoljna da ne poverujem kako su sve to samo zablude i izmisljotine. U svemu tome kriju se znaci prave istine. Jednoga dana to cemo uspeti sublimirati u izvesno znanje, ali uvek ce biti mnogo neotkrivenog.

Mi smo mali, svemir je veliki i prostire se stalno u svakom smislu i svuda.
To je super situacija - cekaju nas milioni godina istrazivanja. Mozemo da se igramo kao deca, pod uslovom da ne poubijamo sve oko sebe i sebe na kraju. Onda ce neka druga deca da otkrivaju svemir.

A prava stvar je kad se razna deca sretnu pa se igraju. Samo da ne dodje do tuce
Valjda nece.
 
 

e ovo ti je najbolji post dosad,otkad pratim burek.

Hvala Aljosa7

Možda za svu decu u svemiru važe ista pravila u vezi smrti. Ja ne bih isključio ni odrasle koji posmatraju i brinu o deci na ovaj ili onaj način.