„Autoritet je širok pojam s dva potpuno različita značenja: može biti ili racionalan ili iracionalan autoritet. Racionalan je baziran na kompetentnosti, i pomaže osobi koja se na njega oslanja u rastu. Iracionalan je autoritet baziran na moći i služi za iskorištavanje podređenih mu osoba…“ iz knjige „Imati ili biti“ E. Fromm

Слободан Владушић: Дјецу васпитава породица, робове медији и корпорације

Однедавно, другари су почели да ми форвардују линкове за текстове на тему забране физичког кажњавања деце.

А где су текстови, ту су, је ли, и коментари читалаца, који се своде на то који закон да препишемо.

Јадно.

Ствар са забраном физичког кажњавања деце почиње половином прошлог века када је Дејвид Рисман написао књигу “Усамљена гомила”. Укратко речено, Риман је показао како се у тадашњем америчком друштву јавља нови тип карактера човека кога нису васпитали родитељи, већ његови вршњаци, тачније медији и они који управљају медијима – мултнационалне компаније.

Досадашњи закон прави фино разликовање између физичке казне и физичког малтретирања, чиме оставља могућност родитељима да сами васпитају своју децу, али им одриче могућност да ихзлостављају. Предложени закон који забрањује физичко кажњавање деце, укида то разликовање како би убрзао процес промене типа карактера који је описао Рисман. Када се родитељима одузме могућност да детету понуде штап и ли шаргарепу, они више не могу да за децу буду било какав ауторитет или могући медиј преко којих ће деци бити пренесено нешто од породичних прича и традиције: они постају нека врста додељених слуга, који децу хране, облаче и финансирају њихове жеље. Ако је то улога родитеља, зашто би неко уопште имао децу.

Штап који је одузет родитељима сада је у рукама мултинационалних компанија. Они дете неће физички кажњавати (можда ће га само мало зрачити осиромашеним уранијумом, што је прилично ефикасна метода ненасилног кажњавања), али ће га изложити претњи трајног психолошког насиља: над главом детета непрекидно стоји опасност да ће бити искључено из заједнице вршњака, те проглашен лузером, уколико не слуша оно што (наводно) сви слушају, не гледа оно што (наводно) сви гледају или нема оно што (наводно) сви имају (нови телефон, нове патике) дакле, уколико не пристане да жели оно што му компаније понуде.

Стивен Apple Џобс је то лепо срочио: “Купцима није посао да знају шта желе” (хвала М.Ј.-у). Додајмо уз то фино развијање мржње према хејтерима који се усуде да тврде да нешто што је у тренду није није баш толико вредно и видећете на који начин мултинационалне компаније васпитавају вашу децу. Тако се она од грађана који су одрасли у породици и који могу да произведу своју породицу, преображавају у потрошаче који се плаше да пожеле или помисле било шта друго од онога што им је понуђено/наређено.

Укратко: Грађански закон ће мултинационалним компанијама дати могућност да овдашњу децу претворе у робове тренда, да би сутра, под ингеренцијом Закона о раду, лакше постали радни робови. Они који то не могу да схвате, већ јесу робови. Зато је ваљда толико и упиру да се под маском бриге за туђу децу (јер шта их спречава да своју не кажњавају) додворе свом господару и тако можда зараде за нови АјФон. За срећу роба – сасвим довољно.

Извор: Недељник / Фронтал.рс

Zev. Sto lepo ne napise da je on sam nepodoban da bude roditelj.

A da l isi ti podobna?
Jel znas koja mu je marka cetkice za zube?

Strasno je stalno ziveti u paranoji. 

Значи Кристал је роб кога је васпитао Стив Џобс.

Svi smo ; )
“Купцима није посао да знају шта желе” .. .drugim recima - kupujemo sta nam se nudi.

..............................................

Грађанско васпитање и деца шпијуни

Слободан Антонић    
петак, 26. децембар 2014.

(Бранка Бубањ, Милеса Влајков, Сандра Мали и Татјана Пејовић – Себић, Ја и други: грађанско васпитање- сазнање о себи и другима, уџбеник за први и други разред основне, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2006, стр. 72) (1)
Када су Винстона, јунака Орвелове «1984» ухапсили, у једном тренутку су му у ћелију довели и његовог комшију Парсонса. Парсонс је био оличење доброг грађанина. Био је први у политичким акцијама и није много размишљао. Вилсон није очекивао да би Парсонс икада могао да уради нешто погрешно. „Ето видиш, ја радио, трудио се да допринесем шта сам могао”, поче да му објашњава Парсонс, „а нисам ни знао какве сам то гадне ствари имао у глави. А онда сам почео да бунцам. Знаш шта су чули да говорим? ‚Доле Велики Брат!' Јесте, баш сам то говорио. По неколико пута, како ми кажу”. „Ко те је потказао?” упита Винстон. „Моја ћерчица”, одговори Парсонс с неким жалобитним поносом. „Слушала је кроз кључаоницу. Чула шта сам говорио и одмах сутра отрчала да јави патроли. Паметна мала, а? А свега јој седам година. Није ми ништа криво што ме потказала. У ствари, поносим се. Види се ипак да сам је васпитао како треба.” (2)

Оваквак поступак Парсонсове ћерчице био је уобичајена појава у Орвеловој тоталитарној држави «Океанији«. Сва деца су била организована у одреде тзв. Шпијуна. Основна дужност им је била да надзиру своје родитеље, рођаке и комшије и да сваког сумњивог пријаве Полицији мисли. Деца су добијала нарочиту опрему за прислушкивање родитеља, некакве трубице које се стављају на уво, како би боље могла да чују разговоре у суседној соби. “Било је скоро нормално», стоји код Орвела, «да се људи изнад тридесете године плаше своје деце. И то са добрим разлогом. Јер, ретко би прошла недеља дана а да Тајмс, не донесе нотицу о томе како је неко подло мало њушкало – обично се употребљавао израз дете-херој – прислушкивало и чуло какву компромитујућу примедбу и пријавило родитеље Полицији мисли.”

Такво васпитавање деце у тоталитарном режиму није била само Орвелова фантазија. Његова књига је објављена 1948, а као инспирација му је послужио Стаљинов систем. У стаљинистичком школству, рецимо, главни дечији јунак био је Павлик Морозов. Када је имао 12 година, Павлик је пријавио свога оца, старог бољшевика и учесника Октобарске револуције, да шурује са сеоским кулацима. Била је то 1931, важна година колективизације. Изгледа да се Павликовом оцу није особито допао начин на који се сељаци утерују у колхозе. Какогод, после три месеца организовано је суђење. Павлик је сведочио против оца и од судије захтевао максималну казну. Отац је осуђен на 10 година прогонства.

Недуго затим, Павлик је пронађен мртав. Данас се сматра да је несрећни дечак највероватније страдао приликом игре са пиштољем којег је, као награду, добио од политичке полиције (ГПУ). Али, ГПУ је оптужио његовог деду и још неке рођаке и пострељао их. Павлик је постао национални херој. О њему су написане бројне књиге, компонована је и читава опера, а Стаљин је наредио да се у Москви изгради споменик Морозову. Пред тај споменик довођена су деца како би се надахњивала примером пионира који је више волео Стаљина и Партију од сопственог оца (3).

Оба случаја су ми пала на памет док сам читао овај уџбеник грађанског васпитања. Заправо, не толико сам уџбеник колико приручник за наставнике, који уз њега иде. И одмах да кажем, није реч о мани ових књига. Понајмање је реч о некаквој мани бројних наставника грађанског васпитања који несумњиво савесно раде свој посао. Реч је о проблематичном концепту и проблематичном програму, који су онда утицали на све остало.

Идеја грађанског васпитања у основи подразумева да се деца обуче да знају своја права и да траже њихову заштиту. Проблем је у томе што се као главна власт која крши дечија права, према овој концепцији грађанског васпитања, јављају родитељи и настаници, а не политичке или економске структуре моћи. Штавише, управо се те структуре, у овом концепту, умећу између родитеља и њихове деце, приказујући се као главни дечији заштитници и уверавајући децу да су им оне већи пријатељи од њихових сопствених родитеља. Отуда ваљда деца треба да о неподобним поступцима својих родитеља воде евиденцију и извештавају надлежне људскоправашке ауторитете.

На 33. страни овог уџбеника постоји табела о изложености телесном и говорном насиљу. Насилни поступци су: «ударио ме», «почупао ме за косу», «подсмева ми се», «сломио ми играчку» итд. Док се ови поступци у табели налазе водоравно, усправно, по колонама, пише: «друг», «родитељ» и «учитељ». Дете, дакле, треба да у одговарајућа поља стави крстић као знак «да су следеће особе урадиле нешто од овога». У Приручнику за наставнике затим се тражи да се са ученицима «на основу добијених одговора анализира лош однос према детету», да се «на паноу забележи која су права детета повређена», односно да се још једном понове «наставне јединице које се односе на кршење дечијих права од стране одраслих» (31).

Колико родитеља у Србији је «ударило» своје дете? И колико њих ће за то добити крстић у рубрици насиља? Наравно, све је ствар дефиниције. Да ли «ударање» подразумева када дете шопнете по задњици? Да ли је то «кршење дечијих права»? Конвенција УН о дечијим правима (1989) изричито забрањује злостављање деце (4). Али, она не забрањује родитељски ударац по задњици. Само је у 16 земаља законом забрањено физичко кажњавање деце. Ствар је у томе што су неке од тих земаља чланице ЕУ. И ево сада како људскоправшке НВО настоје да се и Србији наметну исте норме као универзалне и обавезне. И да се, затим, управо те организације промовишу као главни овлашћени чувари и заштитници овдашње деце од њихових родитеља.

Тако су 18 НВО, у октобру 2007, одржале конференцију за новинаре (5). На њој су затажиле да се у Србији законом забрани свако телесно кажњавање деце. Такође су затражиле и «хитно успостављање одговарајућих независних механизама пријављивања случајева телесног кажњавања како би се деци омогућило да правовремено обавесте надлежне институције о случајевима злостављања и телесног кажњавања» (6). Да би деца могла да «правовремено обавесте надлежне институције« претходно морају бити «едукована». Зато се у саопштењу захтева «доследно и континуирано укључивање и учешће деце у информисање, правовремено препознавање и спречавање телесног кажњавања». А школе и грађанско васпитање су идеална средства за постизање тог циља.

Уопште не мислим да је «батина из раја изашла». И сам верујем да је у Србији још увек превише родитеља који своју децу радије васпитавају батинама, него речима. Али, између тога да се смањи општи ниво телесног кажњавања деце и да се забрани свако телесно кажњавање деце, чак и најобичнија родитељска пљуска по задњици, огромна је разлика. Поготово ми се чини погрешним ако се тако нејасне нормативне ситуације приказују у уџбеницима као могуће кршење дечијих права и ако се од деце тражи да о томе праве евиденцију.(7)

Слично је и са пожељним вредностима које се у људскоправашкој реторици одмах претварају у право. Рецимо, дете воли да се игра, из чега одмах следи и «право на игру». Од ученика се, тако, у уџбенику захтева да попуне табелу обавеза, које имају у породици, као и да упишу своје жеље у погледу слободног времена (20). Исту табелу треба да попуне и родитељи. Међутим, у Приручнику за наставнике се каже да «ученици треба да коментаришу одговоре родитеља или укућана са којима се не слажу и да изнесу свој став о томе шта им смета у тим захтевима» (20). Затим се вели: «у зависности од одговора које деца дају могуће је анализирати и дечија права која крши неко од одраслих (родитељ или неко други)».

Не сумњам да наставници умеју да објасне како нема права без дужности и да деца треба да помажу својим родитељима. Међутим, остаје нејасно која све дечија права се тачно могу прекршити код кућних обавеза? Ако постоји тако нешто као што је «право на игру», колико дневно у сатима то право износи? Један сат, два или пет? Ко је и где то право прописао? И како наставник да се постави ако чује да родитељ од свог детета тражи да причува млађег брата, иако би се дете радије играло? Да ли детету да потврди да родитељи крше његово «право на игру»? Или да покуша да му објасни како је живот у Србији ипак нешто друго од папирнатих фантазија њујоршких педагошкиња или београдских НВО активиста?

Нема никакве сумње да сваки умно здрав родитељ жели да усрећи своје дете. Бити по цео дан са децом, пуштати их да се играју и играти се са њима – зар има родитеља који то не воли? Али, лицемерно је да неко живи у средишту једне израбљивачке структуре и ужива све привилегије господара света, а да онда људима са периферије система – који управо због његове повлашћености напорно раде да би уопште исхранили децу – пребацује да нису добри родитељи. Лицемерно је идеолошки опслуживати један систем, који милионе људи присиљава да раде за долар дневно, а онда тим истим несрећницима држати лекције како заправо не воле своју децу, пошто им крше «право на игру» и «право на забаву».

Та врста лицемерја управо је оно што вређа здрав разум. Не само у случају евроатлантских мисионара који непрестано походе Србију, већ нарочито код њихове подружнице у српском НВО сектору. Они су, између 2001. и 2003, наметнули концепцију грађанског васпитања која има тоталитарне потенцијале, па и претензије. Пошто су дечја права најпре безобално одређена («право на игру», «право на срећно детињство» итд), а код деце и наставника унесена конфузија шта је право а шта могућност, деца су, на крају, стављена у положај да буду модерни Морозови.

Лако могу да замислим како се већ сутра, као део процеса «евроатлантских интеграција», и у Србији доносе закони које предлаже оних 18 НВО. Свако од нас, ко је родитељ, тиме ће постати потенцијални насилник. Свако од нас ће доћи у прилику да га сопствено дете пријави на часу грађанског васпитања. Свако од нас постаће предмет занимања различитих служби и НВО. Свако од нас биће изложен претњама да ће бити јавно дифамиран као лош родитељ. Да ли је то оно што желимо? И да ли, уз сву грижу савести што не успевамо довољно да зарадимо и обезбедимо материјалну сигурност породице, треба да нас гризе и савест да недовољно волимо сопствену децу?

Фусноте:

1. Печат , 6. јуни 2008, бр. 15, стр. 48 -49.

2. http :// orwell . ru / library / novels /1984/ serbian / sr _ p _3

3. http://english.pravda.ru/main/18/90/363/10951_morozov.html ; http :// en . wikipedia . org / wiki / Pavlik _ Morozov

4. http :// www . child . org . yu / Publik / konvencija . htm

5. http :// www . glas - javnosti . co . yu / clanak / glas - javnosti -03-10-2007/ roditeljski - samar - nasilje - nad - detetom

6. www . familia . org . yu / kampanja / Manifest . pdf

7. Сличних примера подстицања деце на неку врсту денунцијације родитеља било је и у развијенијим земљама. Али, снажнији осећај за приватност, који постоји у тамошњим друштвима, спречио је да таква пракса пусти корене. У САД је, рецимо, почетком деведесетих, у оквиру еколошког образовања било покушаја да ученици прикупљају податке о еколошком понашању ближњих, укључив и родитеље. Међутим, због снажних протеста, од овакве праксе се одустало (види: Владимир Димитријевић, Нови школски поредак, «Легенда», Чачак 2005, стр. 126-7).
......................................
Ja imam.
Ne lupetaj, dosadan si, kazi nesto na temi. Meni se mozes obratiti na prvatne poruke

Ја немам апл уређај.

Odvalio od zivota moderne devojke i druge ribe, ateistkinje, feministkinje!!!!11!!!1

Поводом текста ,,Патернализам, морална аномија и ‘васпитне ћушке’”, од 27. децембра


Изненађујуће је колико полемику коју је изазвао Нацрт грађанског законика, којим се родитељима жели одузети право да телесно казне властито дете, одликује систематично замењивање теза и нејасно размишљање.

Често се успоставља лажна дилема - или „постављање граница” или „телесна казна”, као да телесна казна није крајњи облик постављања границе између допуштеног и недопуштеног. Посебно је проблематично намерно негирање разликовања „разумног телесног кажњавања” од „злостављања детета” и „насиља”.

Приписивати родитељу – који је прво покушао да детету објасни, затим га je оштро упозорио, затим казнио на други начин који није дао резултат, и који га је на крају „лупио по гузи” – да врши „бесмислену агресију”, јесте бесмислено. Када ударцу „по гузи” одузмемо значење кажњавања, то је као да тражимо да хирург који оперише слепо црево буде ухапшен због „бесмисленог повређивања” друге особе.

Непознат ми је разлог за тврдњу да је „опасно исказивање љубави поистовећивати са попустљивошћу” јер нисам приметио да то било ко ради. Увек сам тврдио да су деци потребни и љубав и дисциплина, а да је поред постављања граница и принуђивања детета да развије радне навике, кажњавање само један део дисциплиновања.

Телесно кажњавање је само један облик кажњавања, резервисан за повремене и посебне ситуације, које треба да буде родитељима на располагању.

Јасноће и логике ради, ко жели да родитељима одузме право да телесно кажњавају властиту децу, мора аргументововано одговорити на два кључна питања: Да ли постоје докази да телесно кажњавање изазива негативне последице које би оправдале његово укидање? Да ли постоје докази да забрана телесног кажњавања не би изазвала негативне последице?

Законска забрана телесног кажњавања има смисла само ако је оправдана – ако је могуће доказати да телесно кажњавање јесте штетно, као и да таква забрана не би имала негативне последице.

Досадашња стручна расправа није изнела доказе да телесно кажњавање (које разликујемо од физичког злостављања) изазива било какву штету. С друге стране постоји велика забринутост да би оваква забрана могла имати веома негативне последице: немоћни родитељи, пораст процента размажене деце, дечје уцене, злоупотребе и мешања са стране, пораст делинквенције и насиља, патолошког нарцизма, пораст броја деце са дијагнозама хиперактивности и поремећаја пажње који ће бити психијатријски третирани итд.

Уместо да се наброје аргументи који би давали одговоре на два суштинска питања, учесници у полемици замењују тезе, истичући да у неким ситуацијама постоје боља васпитна решења од телесног кажњавања.

И ако би то било тачно, што некада и јесте, то није никакав аргумент против забране телесног кажњавања. Из истинитог исказа да је од Београда до Париза боље путовати авионом него аутобусом, никако не може следити закључак да треба забранити путовање аутобусом.

Професорка Смиљка Томановић у својој реакцији у „Политици”, оптужује родитеље за патернализам: да боље од детета знају шта је добро за дете. Она тиме „оптужује” родитеље да имају став према деци какав и треба да имају, јер деца, по природи ствари, до одређеног, законом дефинисаног узраста нису способна да зрело и одговорно размишљају, као ни да доносе одлуке у своју корист.

Однос родитеља и детета није једнакоправан, „хоризонталан” однос две исте стране, већ је „вертикалан”, хијерархијски. То значи да родитељи као старији, са више информација, свеснији и социјализованији заиста јесу заштитиници дететових интереса и они који знају шта јесте најбоље за дете, а шта за њега није добро.

Да подсетим да је Џон Стјуарт Мил у свом есеју „О слободи” веома јасно нагласио да се патернализам – који иначе долази од речи патер, отац – не односи на стварни однос родитеља и малолетног детета, већ на ситуације када се један одрасли (или институција) понаша према другом одраслом као да је овај други дете, а не одрасла особа која мисли својом главом и има слободну вољу. Патернализам јесте када једна одрасла особа (група, организација, институција, држава) „зна боље” од друге особе шта је боље за ову другу особу.

Наглашени патернализам видим у политичкој борби једне групе стручњака која жели моћ на основу које би преваспитавали родитеље и учили их „подобним” начинима васпитавања. Све док та група то нуди родитељима као избор, то је мекани патернализам. Али када се та група залаже за формалну друштвену моћ залажући се да родитељи буду присиљени законом да то чине, то је тврди патернализам, то јест матернализам у виду меког тоталитаризма.

Др мед., психотерапеут

Зоран Миливојевић

Извор: Политика