Elem... sve je procelo veoma nevino...
Uobicajno dnevno odmeravanje na temu "Ja sam najpametniji jer sam pametan!"
Sasvim slucajno su pocela da lete imena... Mocart, Nabokov, Gogen...
Citirala sam neke delove iz njihovih biografija i krenuo je ... flame

Kako ja smem da kazem da je Nabokov precenjen, a da je Mocart bio zabavljac?
Ko sam ja?
Sta sam ja?
Da li znam da sviram nesto?
Kako ja ne cenim njihov genij, njihov trud?
Kako se usudjujem da kazem da i Ceca i Sinan (spomenuti od druge strane) ulazu trud u svojim karijerama?

Elem.. u cemu je problem... grupica koja se tamo skupila je navodno urbana, slusaju navodno urbanu muziku, citaju navodno urbane pisce, vode navodno urabane zivote i totalna je blasfemija reci da to bas i nije tako.

Moja je stav da mi jednostavno ucimo neke stvari i prihvatamo ih kao vazece bez nekog preispitivanja.
Drugim recima, idemo kroz zivot vodjeni onim sto je neki autoritet (a danas je taj autoritet cesto povezan sa $$$$) rekao da je ispravno.
Ako neko dovede u pitanje nas stav, krecemo sa taktikom Seek&Destroy, opet bez preispitivanja, ali sa velikim zarom...

Pa, zasto onda odbijamo mogucnost da su neki nasi stavovi usadjeni, a ne steceni?

Zasto je greh imati alternativne izvore saznanja i preispitivati autoritete?

Odgovor je prost.  Ljudi se plase promena, pogotovo ako je vezano za neku vrstu verovanja.  Iz mog licnog iskustva sam zakljucio da razlog zasto se autoriteti ne smeju preispitivati su zbog toga sto je tako nase drustvo organizovano i indoktrinirano putem skola i drugih institucija.  Zato sto oni koji hoce kontrolu ce imati kontrolu.
Isto tako sve sto znamo je u stvari nista jer vecina od svega sto jeste je teorija, a teorije se mogu promeniti sa verovanjem. Zato nemamo vise svet koji je ravna ploca niti zemlju koja je centar univerzuma

---

Super je tema, pišem uskoro na njoj, samo da nešto završim.

Svakako da postoje neke stvari koje ne treba dirati jer bez njih jedna drustvena zajednica ne moze da opstane, npr. zakoni, ali i zakoni koje drzava donosi nisu uklesani u kamenu i stalno se menjaju i prilagodjavaju drustvu i drzavi.

Mene vise zanima nesto prizemnije... npr. da li nam je tzv. ukus nametnut ili ga sami formiramo?
Ako ga sami formiramo, kako to cinimo?
I zasto o ukusu, tj. ukusima ne treba raspravljati?
Zasto je stil zivota (ukus) taboo savremenog drustva, iako je danas jako malo stvari taboo... od intime do drzavnih tajni?

Mislim da je to pitanje za nekog vise od coveka, za tako nesto mozemo samo da nagadjamo, i nasi odgovori ce da budu zavisni od naseg iskustva i tacke gledista.

Vezano za ukus, mislim da je u pocetku nametnut od strane porodice i sredine, ali posle kada smo u godinama kada odlucujemo onda stvaramo svoj ukus, samo problem lezu u postavci. Dakle moguci odgovor je 50-50, to bi najvise odgovaralo. Sad neko mozda smatra drugacije.

Ne znam ko je dosao do te konstantacije o raspravi, kada se raspravljamo dnevno o mnogim stvarima.  Mozda zbog toga sto su rezultati ocigledni, niko nece pobediti i opet se nalazimo to jest vracamo na tacku sa koje smo poceli.  Mozda zbog toga.

Zato sto je drustvo kreiralo takvu sredinu. Pre sexualne revolucije stvari su bile gledane drugacije sada su gledane drugacije. Pitanje je vremena, ja bar tako mislim, kada ce taj taboo nestati, a formiracemo nove.

Zato sto svako ima pravo na svoje istine, ma koliko iz ugla drugih one mozda bile zablude

Zato sto ogromna vecina ljudi koji to imaju, tj koji to rade, rade na pogresan nacin...

Recenica o ukusima se gotovo uvek poteze u sledecem kontekstu:

"Ja mislim da je tvoj stav glup\lud\imbecilan, ali o ukusima ne treba raspravljati."

Znaci, izneses svoj stav kojim potires stav onog prvog, pa onda kazes da je o tome ne treba raspravljati. WTF?


Koji je pravilan nacin?
Koji je pogresan nacin?

Pravilan nacin je, da dodjes do svih dostupnih informacija, uzmes u obzir sve cinjenice, pa nakon razmisljanja zakljucis sta je ono sto ces ti smatrati tacnim.. bez obzira na to sta drugi misle, sta je opsteprihvaceno, sta je alternativno i sl. Koliko ce takav stav nekog od nas imati "tezine" zavisi od toga ko smo mi, kakvi su nam drugi stavovi, i raznih drugih faktora...

Pogresan nacin je da se svega sto ti se ucini zanimljivo, drzis kao pijan plota. Taj nacin je vrlo popularan medju ljudima jer im daje (bar oni tako misle) pravo da budu "pametni", daje im i dozu mistike, jer oni ipak ne pricaju o paprikama i sarmi, vec o belosvetskim zaverama... a od njih ne zahteva ikakav trud. Dakle, procitas pamflet, knjizicu, pogledas film i imas "novog Boga" i sve sto se kaze protiv toga je jeres i tu nema rasprave - ti si odmah u zabludi, ti si placenik, izdajnik, ti radis protiv sopstvene vrste... i tako dalje...

Hmmm, a sta je ukus? Ako nemas izbora ne mozes ni formirati svoj ukus recimo vrsta muzike koju slusam ili nesto slicno...Znaci, za svakog ima ponesto, ako imam mogucnost da cujem vise razlicitih izvodjaca , ocenicu koji mom uhu najvise prija i slusacu njega, a ako mi nametnes jednog mozda cu ga slusati, a mozda i necu...a da nemamo razlicite stvaove u ovom svetu ne bi postajale svadje, rasprave, komentari...samo i mene nervira etiketiranje ljudi..ako neko slusa odredjenu vrstu muzike ne znaci da je los covek jer mi tu muziku ne volimo..i u principu primetila sam da se najvise etikete i udaraju zbog muzike koju slusamo..nikad nisam cula da je neko rekao za nekoga da je seljak jer cita npr. Paola Koelja, a ne domace pisce, a vi?

Klasici su knjige o kojima svi imaju sud iako ih niko ne cita. - ili otprilike tako nešto ide citat

U srednjoj školi smo imali raspravu specijalisti naspram onih koji mnogo polažu na opštu kulturu. Moja teorija i tad i sad glasi da je ne moguće biti kvalitetno informisan o svemu: književnosti od prvih glinenih tabli preko antičkih drama, srednjovjekovne književnosti, ruskih klasika do danas. Pa onda odslušati svu muziku od naše etno muzike, preko tekovina Mocarta, Betovena, Hajdna, Šopena ..., pa do Elvisa Prislija ili Bitlsa do onog što je kvalitetno u današnjoj muzici... Pa onda tu ubaci pozorište, slikarstvo, vajarstvo, arhitekturu, film, fotografiju... E a tek kad se dotaknemo nauke...

E sad, pošto niko od nas objektivno nije u stanju da ima ovakvo znanje i obrazovanje, lakše je da prihvatimo ono što nas uče. Šekspir je najveći pisac u istoriji, Mocart najbolji kompozitor, Pikaso najveći slikar 20 vijeka i sl. Malo nas je pročitalo sve Šekspirove drame i sve drame onih koji su bili prije i poslije njega da bi mogli sa sigurnošću da tvrdimo da je to tako ili nije tako.

Ja mogu da kažem da su mi "Romeo i Jullija" smor i da su njih dvoje, prvi nosioci Darvinove nagrade,  da su Pikasove slike jednake radovima petogodišnjeg djeteta i sl. Ja to mogu da kažem jer sam pročitala koju knjigu i bila u kojoj galeriji, pa mogu na osnovu nečega da formiram svoje mišljenje i da kažem šta mi se dopada, a šta ne. I mogu svoj stav da branim nekim argumentima. I takođe sam u stanju da prihvatim da neko drugi ne misli kao ja. I ono što je možda najbitnije, ja sam pomalo sociopatska ličnost, pa ne brinem mnogo o tome šta će drugi da kažu.  

E sad zamisli nekog ko nema svoje JA i koji živi u smrtnom strahu da će da ga provale. Ko uredno čita novine u kojima objavljuju šta je in a šta out. Tako da ti ljudi često čitaju Kafku, slušaju Kinesku operu i prave kuće u po uzoru na Partenon. I ti onda očekuješ da će oni pozitivno da odgovore na tvoju ideju da Betoven i nije nešto. Oni to vide kao provokaciju. Ti njih pokušavaš da navučeš da se oni otkriju i pokažu da nemaju pojma kad taj Betoven nastupa. Bolje je ovako. Zna se šta valja i kako treba.

E da, priznajem svako mišljenje - pod uslovom da je osoba koja ga izražava u stanju da to izrazi na iole logičan način i pruži mi neke argumente koji taj stav podržavaju. U suprotnom to je bulažnjenje, na koje ne vrijedi reagovati.