Godine 1927. Žorž Lemetr, belgijski jezuita i vodeći kosmolog Vatikana, postavio je osnove teorije Velikog praska. Po ovoj teoriji kosmos je, pre više milijardi godina (procene se kreću od 8 do 20 milijardi godina) nastao iz, kako ga je on nazvao, “Praiskonskog atoma” (popularniji naziv je “Kosmičko jaje”). Ovo kosmičko jaje je jednog trenutka eksplodiralo najvećom eksplozijom koja se ikada odigrala u kosmosu. Tog momenta rodila se naša vasiona čiji smo i mi sastavni deo i koju danas poznajemo. Sovjetsko-američki fizičar Gamov, nazvao je taj događaj “Veliki prasak”, što je postao opšteprihvaćen naziv.

Lemetr se nije udubljivao u druga pitanja vezana za teoriju Velikog praska - njemu i Vatikanu je bilo važno da ovu teoriju povežu sa biblijskim predanjem o postanku sveta pod uticajem Božije volje. Vatikan je prihvatio ovu teoriju a prihvatila ju je i većina savremenih naučnika jer se uklapala u tada najnovija otkrića američkog astronoma Edvina Habla o širenju svemira.

Polazeći od činjenice da se svemir širi, dolazi se do zaključka da je sva materija, pre više milijardi godina, morala biti skoncentrisana u vrlo malom i ograničenom prostoru sa masom ogromne gustine i temperature. Ova teorija se slaže i sa Ajnštajnovom Teorijom relativiteta. Prema njoj, sva materija kosmosa mogla je da nastane iz jedne elementarne čestice, beskonačno malih dimenzija ali i beskonačno velike energije. Realnije je zamisliti to “kosmičko jaje” u konačnim dimenzijama jednog sunčanog sistema ili možda još u većim, koje bi i tada, u odnosu na veličinu vasione, predstavljalo samo jedno zrno prašine. Masa bi i u ovom slučaju morala da se sabije do nezamislive gustine, kada bi se verovatno sastojala samo iz kvarkova, fotona, neutrina, ili možda od još sitnijih čestica, nama sada nepoznatih. Energija bi imala vrlo veliku vrednost kao i obrtni moment impulsa koji, po sadašnjem shvatanju fizike, ostaje nepromenjen (energija cele vasione i obrtni moment impulsa bili bi skocentrisani u toj relativno maloj zapremini). Sa ovakvom definicijom “kosmičkog jajeta”, izbegavamo singularne tačke sa kategorizacijom “beskonačno malo” i “beskonačno veliko”, koje predstavljaju nesavršenu matematičku interpretaciju prirodnih događaja.

Polazne veličine

Postavljanje osnovnih dinamičkih jednačina Velikog praska zahteva poznavanje početnih uslova, posebno vrednost početne brzine kretanja materije u momentu nastanka eksplozije, odnosno za početnu vrednost vremena To= 0, ako vreme računamo od tog trenutka pa nadalje. Ovu početnu vrednost brzine nemamo ali je sa dosta verovatnoće možemo pretpostaviti. Materija je, neposredno posle Velikog praska, bila u obliku elektromagnetnih talasa vrlo visoke energije i temperature. Kako se elektromagnetni talasi kreću brzinom svetlosti “C”, logično je pretpostaviti da je i početna brzina materije, izbačene u okolni prostor Velikim praskom, takođe ravna brzini svetlosti. Kasnijim smanjenjem temperature formirale su se masivnije elementarne čestice - elektroni, protoni i neutroni - čime je omogućeno obrazovanje najlakših atoma materije, vodonika i helijuma. Veliki deo materije je i dalje ostao u obliku elektromagnetnog zračenja. Posebno se to odnosi na neutrine i fotone koji i sada ispunjavaju prostor vasione u daleko najvećem broju. Njihova masa, sa ostalim oblicima nevidljive mase, obezbeđuje da se širenje vasione jednog dana zaustavi i počne povratni proces skupljanja - do novog “kosmičkog jajeta”.

Drugi važan dinamički uslov je sadašnja radijalna brzina kretanja naše galaksije. Prema saznanjima nauke, ona iznosi približno 2/3 brzine svetlost, to jest oko 200.000 km/sec.

Treći uslov je poznavanje tipa putanje kojom se kreću galaksije. Logično je zaključiti da se materija, posle Velikog praska, razletela zrakasto na sve strane poput gelera pri eksploziji bombe. Otud sledi da je putanja galaksija, odnosno pojedinih jata galaksija, prava linija (zanemaruju se relativna kretanja unutar skupina galaksija).

Četvrti uslov je brzina razmicanja galaksija, odnosno udaljavanje jedne od druge u tangencijalnom pravcu. Ovde se može iskoristiti Hablov zakon. Još 1929. američki astronom Edvin Habl zaključio je da se daleke galaksije brže udaljavaju od nas nego one bliže našoj galaksiji. Pokazalo se da je brzina udaljavanja srazmerna veličini rastojanja izmedu naše i posmatrane galaksije, što znači da dvostruko dalja galaksija od posmatrane beži od nas dvostruko većom brzinom. Brzina udaljavanja u odnosu na rastojanje galaksije naziva se Hablova konstanta i, prema novijim ispitivanjima, iznosi 16 km/sec na svakih milion svetlosnih godina rastojanja. Odatle proizlazi da galaksija koja je udaljena od nas milion svetlosnih godina ima relativnu brzinu udaljavanja 16 km/s. Dvostruko dalja galaksija udaljuje se brzinom od 32 km/s…

Peti uslov koji proizilazi iz stanja oscilatorne vasione je da se galaksije po svojim pravolinijskim putanjama kreću približno jednako usporenom brzinom, što znači da poseduju konstantno negativno ubrzanje, odnosno usporenje.

Ovo su uglavnom uslovi za postavljanje dinamičkih jednačina kretanja. Izračunavanje karakterističnih veličina tog kretanja daje odgovore na postavljena pitanja u uvodnom delu ove rasprave. Potrebni uslovi mogu se prikazati na sledeći način:

1. Početno vreme To= 0
2. Početna brzina Vo= C
3. Radijalna brzina pravolinijskog kretanja V1= (2/3) C
4. Putanja galaksija je prava linija
5. Relativna brzina udaljavanja galaksija u poprečnom (tangencijalnom) pravcu na rastojanju od milion svetlosnih godina iznosi: V2=16 km/s (Hablova konstanta)
6. Sva kretanja imaju konstantno usporenje
7. Poprečno relativno kretanje galaksija možemo smatrati približno pravolinijskim. Rešavanjem dinamičkih jednačina kretanja, uvođenjem navedenih uslova, dobijaju se sledeći rezultati:

1. Starost vasione iznosi 15 milijardi godina

2. Sadašnje dimenzije vasione definisane radijusom lopte koju ona zauzima u prostoru: R=15 milijardi svetlosnih godina. Udaljenost naše galaksije od centra Velikog praska iznosi L=12,5 milijardi svetlosnih godina.

3. Maksimalna veličina: Rk= 45 milijardi svetlosnih godina

4. Vreme potrebno da se dostigne maksimalna veličina a koja predstavlja polovinu jednog ciklusa (perioda oscilacije) iznosi Tk= 45 milijardi godina

5. Ukupno vreme života naše vasione je u stvari vreme celog ciklusa, posle čega dolazi do ponovnog rađanja nove vasione i iznosi: Tu= 90 milijardi godina.

Da li je naša vasiona jedina?

Ovo pitanje je bez odgovora. Ipak, pođimo od pretpostavke da smo deo jedine vasione, čije smo maksimalne dimenzije približno odredili. Postavlja se pitanje: šta se nalazi iza te granice? Da li je to apsolutno prazan prostor i dokle se prostire? Ovo pitanje ima smisla ukoliko se iza granice tog praznog prostora nalazi nešto drugo, najverovatnije nova vasiona. Sledeća mogućnost je da se taj zamišljeni prazni prostor prostire u beskonačnost. Ovde se ponovo nameće zaključak o maloj verovatnoći da u tom beskrajnom prostoru postoji samo jedna vasiona.

Najverovatnija pretpostavka je da smo okruženi beskonačno velikim brojem sličnih vasiona koje pulsiraju svaka u svom ritmu, zavisno od količine materije koju sadrži.

Čovek, Zemlja i ceo Sunčev sistem su beznačajne čestice materije u vasioni koja nas okružuje. Ako je osnovana pretpostavka da naša vasiona predstavlja samo jednu od beskonačnog broja drugih, naše postojanje je beznačajno i nema nikakvog uticaja na prirodne zakone koji važe za ovako velike skupine materije. Pa ipak, čovečanstvo poseduje najviši kvalitativni oblik materije u Univerzumu - ljudski um. Njegova osobina je da, tokom vremena, neprekidno dobija na kvalitetu, što u dalekoj budućnosti može dostići neslućene visine. .

Razvoj molekularne biologije, nano-tehnologije, fizike i drugih grana nauke, čine ljudski rod jačim i dugovečnijim. Ovo povećava šanse na opstanak i omogućava širenje ljudske vrste i van naše planete, što će znatno umanjiti mogućnost uništenja ljudske roda u eventualnoj svemirskoj katastrofi.

Zoran Janjušević

 

Odgovore daju ljudi a ne nebo


Svaka ljudska zajednica koja ne stvara tehnološke i kulturne vrednosti, upravljane snagom znanja, samo je biološka veličina energije, ne i civilizacijska kategorija.

Šta je civilizacija i koji je najznačajniji civilizacijski period u istoriji sveta?

Tragajući za odgovorom, tumaramo po prošlosti, izdvajajući period u kojem je čovek napravio prekretnicu, počeo da upoznaje sebe - svoje telo i dušu, van svakodnevne borbe za opstanak i svakonoćne borbe sa strahom, pokušavajući da odgonetne tajne koje su, zbog neznanja, pripisivane bogovima.

Otkriće bronze ohrabrilo je čoveka i prenelo mu snagu materijala. Upoznao je slast pobede nad prirodom pri oranju i ljudima u ratovima. Snaga bronze stvorila je krupne kontinentalne društvene sisteme Kine, Indije, Vavilona, Egipta, koji su stvarali i čuvali tradiciju ali i nerado primali novotarije. To su sistemi jednoobraznosti i kontrole ideja. Kod njih je tumačenje prirode i pismenost bio monopol sveštenika i pisara.

Na rubu ovih dugotrajnih civilizacija, i drugi kontinentalni narodi stvaraju svoje plemenske zajednice u kojima nema civilizacijskih postupaka. Za njih važi jedino pravilo: biti ekonomski jak i to vojno sačuvati. Nastupaju u grupi i imaju kolektivnu svest.

Na prostoru južnog Balkana, u periodu 12. - 11. v.p.n.e. Dorska plemena potisnula su starosedeoce Jonjane. Stvorene su države Sparta i Atina. Za njih, tumačenje prirodnih pojava objašnjeno je verovanjem da je prvo postojao Mrak iz koga je iskočio Haos. Iz jedinstva Mraka i Haosa stvoreni su Noć, Dan, Pakao i Vazduh. Njihovi potomci su izrodili sve bogove i ljude. Vaseljena je iznikla iz Mraka, bio je odgovor na nepredvidljivu prirodu kojom upravljaju ćudljivi bogovi.


Potisnuti starosedeoci Jonjani naselili su raštrkana ostrva i pastoralne predele i uvale Sicilije i istočnog Sredozemlja. To je narod odrastao na osnovama plemenske individualnosti, koja u društvenoj organizaciji obezbeđuje slobodu zajednice i pojedinca. Sukob sa Dorcima je sukob pojedinca i horde.

Osećaj lične slobode pojedinca kod raseljenih Jonjana prouzrokovao je stvaranje raznorodnih društvenih sistema. Politička moć se nalazila u rukama trgovaca koji su se zalagali za tehnologiju od koje je zavisio napredak društva. Istočno Sredozemlje je postalo prostor sretanja velikih civilizacija, predrasuda, jezika, verovanja i bogova. Nije bilo usredsređenosti ka jednom centru koji bi zaveo društvenu i intelektualnu jednoobraznost u slobodnim gradovima. Propaganda sujeverja nije smatrana političkom neophodnošću. Feničanski alfabet bio je prilagođen sopstvenim potrebama, što je omogućilo opštu pismenost i razmenu i širenje ideja i mogućnost slobodnog mišljenja. Vavilonski Marduk ili grčki Zevs, bili su gospodari neba, ali za Jonjane to je bilo jedno te isto. Oni su shvatili da su njih izmislili sveštenici. Javila se ideja da postoji i drugi način saznanja i tumačenja sveta, bez uvođenja hipoteze o bogu.

Otkrili su da postoje zakoni prirode.

Prastara mudrost egipatskih sveštenika, nauka persijskih magova, saznanja hinduskih vidovnjaka, sveštenička nauka Haldejaca i veština feničanskih trgovaca, izmešani sa prirodnim realizmom, proizveli su jonsku filozofiju. I grčka religija utrla je put novim idejama. Legende o Mojri, ili Sudbini, kao vladaru bogova i ljudi nosi ideju o zakonu koji je iznad lične odluke i da postoje pravila koja moramo uvažavati. U ovim mitovima razaznajemo razliku između nauke i religije..

Čovek je postao slobodan kada je shvatio da podleže zakonu.

Ideja da postoje zakoni nije se odnosila samo na društvo nego i na prirodu. Sama ideja da postoje zakoni omogućila je slobodu mišljenja o temama van okrilja sveštenika. Razum je podrazumevao kritički odnos prema znanju što je stvorilo novog čoveka i društvene odnose u kojima će se razmišljanjem doći do istine ili suštine.

Tales iz Mileta (6. v.p.n.e) nazvan: Sophos - mudrac, prvi na listi sedam mudraca Grčke, stvorio je novu nauku, filozofiju - ljubav prema mudrosti. Prvi je uveo princip svih stvari - prvobitna forma stvari i njihova konačna sudbina. Talesov pogled je materijalistički. Po njemu, svaka čestica sveta je živa, materija i život su nerazdvojni i jedno; životna sila menja oblik ali nikad ne umire.

"Obeležje po kojem se raspoznaje naučnik je njegova sposobnost učenja drugih" mnogo godina kasnije učio je Aristotel.

Talesova veličina je i u sposobnosti da uči i pokrene druge. Mudrost je zahvatila sve oblasti života: matematiku, medicinu, arhitekturu, umetnost, politički život. Anaksimandar, Anaksimen, Alkmeon, Hipokrat, Bijant, Pitak iz Mitilene, Perijandr iz Korinta, Hilon iz Sparte, Kleobul iz Linda na Rodosu, Ezop, Solon, Parmenid... Postavljaju se nova, nikad postavljena pitanja. Svaka nauka, pored istraživačkog polazišta, držala se osnovnog principa filozofije - mudrosti i uočavanju zakonitosti.

Empedokle se pitao: da li je vazduh materija? Nagovestio je da je svetlosti potrebno izvesno vreme da pređe od jedne tačke do druge!

Skoro 2.500 godina kasnije, Albert Ajnštajn je zaključio:"Ljudsko znanje ne napreduje novim odgovorima nego novim pitanjima."

Parmenid je najavio sferni oblik Zemlje i primetio da Mesec ima uvek svoj sjajni deo okrenut prema Suncu, Filolej je uklonio Zemlju iz centra svemira i sveo je na status jedne od mnogih planeta koje se okreću oko "središnje vatre", Leukip je pripisao poreklo zvezda usijanom sagorevanju materijala, Enopid je otkrio nagib Ekliptike a Demokrit opisao Mlečni put kao mnoštvo malih zvezda.

Parmenid zapisuje:"Praznog prostora i nebića, ne može biti".

Pridržavajući se metoda filozofije – mudrosti, otkrivaju se zakoni prirode. Bez tehničkih pomagala teško je bilo dokazati pojave koje su bile samo u glavama filozofa.

Filozofi pitagorejci (po svom osnivaču Pitagori) postavljaju teoriju po kojoj su sve stvari sastavljene od brojeva u smislu nedeljivih jedinica. Oni pojmu nedeljiv daju ime atom. A kada je Filojaj iz Tebe otkrio da se sve stvari događaju iz potrebe i harmonije, sve je bilo spremno za Atomsku školu u grčkoj filozofiji.

Oko 435. g.p.n.e Leukip iz Mileta je tvrdio da nijedna stvar ne postaje bezrazložno, nego sve postaje iz razloga i nužnosti. Razvio je pojam praznine, ili praznog prostora. Sve stvari, čak i ljudska duša, sastavljene su od atoma, zaključio je Leukip.

Njegov učenik i saradnik, Demokrit (460. – 370. g.p.n.e.), sin bogatog i uglednog čoveka iz Abdere, celo svoje nasleđe potrošio je na putovanja i obrazovanje po Egiptu, Etiopiji, Vaviloniji, Persiji i Indiji. Živeo je jednostavno i skromno, posvećen nauci i razmišljanju. Govorio je:"Kada se prekorači prava mera, i najprijatnije stvari postaju najneprijatnije". Kada je potrošio novac postao je filozof, živeo jednostavno i sklanjao se od dijalektike i diskusije. Ostavio je radove iz matematike, fizike, astronomije, navigacije, geografije, anatomije, fiziologije, psihologije, psihoterapije, medicine, filozofije, muzike i umetnosti.

Demokrit
(460. – 370. g.p.n.e.)

Svoju filozofiju počeo je sa kritikom čula i zaključio da svi osećaji potiču od atoma koji prenosi predmet koji dodiruje naše organe čula. Razmišljao je o atomu kao o osnovnoj i nedeljivoj čestici od koje je stvoren svet. Mislio je da se atomi razlikuju po liku, veličini i težini. Po njemu, slični atomi kombinuju se sa sličnima i tako stvaraju planete i zvezde. Atome ne vodi nikakva inteligencija, njih ne svrstava nikakva "ljubav" ili "mržnja" već njima upravlja potreba – prirodno dejstvo inherentnih uzroka. Slučaja nema; slučaj je fikcija izmišljena da prikrije naše neznanje. Kvantitet materije ostaje uvek isti; ništa se od nje ne stvara, ništa ne uništava, menjaju se samo kombinacije atoma. Međutim, forme su bezbrojne; čak i svetovi postoje u "beskonačnom" broju, nastajući i nestajući u neprekidnom spektaklu. Organska bića pojavila su se prvobitno od vlažne zemlje. Sve u čoveku načinjeno je od atoma; duša je sastavljena od sićušnih, glatkih, okruglih atoma, kao što su i atomi vatre. Um, duša, životna toplota, vitalni princip, svi su oni jedno te isto; atomi nisu ograničeni na ljude i životinje već su razasuti širom sveta: a u čoveku i u drugim životinjama mentalni atomi pomoću kojih mislimo raspoređeni su po celom telu, govorio je Demokrit. Razmišljajući o atomu kao o osnovnoj čestici materije, misaono je spojio elementarno i univerzalno.

Po njemu sve velike stvari imaju svoju osnovu česticu. Polazeći od sopstvene skromnosti, shvatao je da se njegova veličina nalazi u mudrosti. Kada su ga pitali za tajnu njegove dugovečnosti, odgovorio je da svakog dana jede med i svakog se dana kupa. Pošto je smatrao da je dovoljno dugo živeo, počeo je da svakog dana smanjuje obroke jer je odlučio da sebe postepeno izgladni do smrti.

Do atoma?

Demokrit je definisao osnovnu česticu iznad koje se gradila civilizacija budućnosti sveta i polaznu tačku ispod koje započinju nova traganja do suštine i odgovora na pitanja za koje bogovi neće dati odgovore već čovek koji misli.

Miomir Tomić

Putokazi Rudjera Boškovića


Obično se kaže da na početku priče behu starogrčki mislioci Leukip i Demokrit, koji su prvi došli na pomisao da je od atoma, tih sićušnih nedeljivih čestica, sve i napravljeno. A onda se kaže da je njihova misao bila religiozno zabranjena i mirovala duže od 1500 godina. Navodi se da je u tom periodu bilo ljudi, među kojima je se pominje i Ruđer Bošković, koji su vrlo dosledno i dubokoumno razmišljali o atomskoj strukturi, što je ušlo u fundus znanja čovečanstva, ali ona nisu bila presudna za razvoj fizike atoma. Najčešće se navode imena velikana nauke kao što su Kepler, Galilej, Njutn i mnogi drugi, koji su rasvetljavali koliko su mogli ovu misteriju i zaslužuju priznanje, ali ipak čitav period do 19. veka bio je samo velika priprema, sakupljanje naučnog znanja i upoznavanje suštine prirode, što će stvoriti osnovu za dalje. Zatim se često navodi Džon Dalton koji je na samom početku 19. veka došao na ideju da svaki hemijski element ima svoje najsitnije deliće. Verujući da su ti delići nedeljivi, Dalton ih je, po uzoru na Grke,nazvao atomima.

Daltonovi atomi su morali biti deljivi, tj. atom je imao strukturu i bio sastavljen od sitnijih čestica, atomskog jezgra i elektrona. Ta istina se otkrivala u burnim vremenima 19. i 20. veka i obično se navode mnogi poznati naučnici koji su doprineli saznavanju strukture atoma: Faradej, Maksvel, W. Tompson (poznatiji kao Lord Kelvin), Dž. Tomson, Raderford i Bor. Posebno se ističu doprinosi poslednje trojice pa bi, prema ovoj savremenoj “priči sa zapadne strane”, istorijski put otkrića strukture atoma izgledao kao na šemi 1. Međutim, nije bilo sasvim tako. Deo priče je izostavljen.

Put kojim se ređe ide


Neosporno je da su izuzetno veliki doprinos nauci i putokaze ka tumačenju strukture atoma dali Faradej (koji je bio laborant kod Dejvija), Maksvel, Lord Kelvin, Mendeljejev, Dž. Tomson... Međutim, svi oni svoja dostignuća temelje na shvatanjima Ruđera Boškovića (1711-1787). Mada se ranije, u zapadnoj literaturi, redovno navodio značaj Boškovića za otkriće strukture atoma, od 1920. se njegovo ime najčešće izostavlja. Za pohvalu je što naši naučnici po pravilu navode i ime ovog velikana nauke, ali bez dovoljno podataka o njegovom uticaju na otkriće strukture atoma. Stoga u ovom članku želimo čitaoce da ukratko upoznamo sa doprinosom Boškovića otkriću strukture atoma, a detaljni prikazi se mogu naći u literaturi.

H. Davy je bio veliki pristalica Boškovićeve teorije, koju je primenjivao u svom naučnom radu i prenosio svojim učenicima putem predavanja i štampanih knjiga. Stoga nije čudo što je i njegov učenik Faradej takođe bio pristalica Boškovićeve teorije. Štaviše, pokazano je da su velika otkrića koja su doprinela da Faradej postane besmrtan u istoriji nauke (zakoni elektrohemije, otkriće elektromagnetnog polja i indukcije, diamagnetizam, obrtanje ravni polarizovane svetlosti u magnetnom polju) samo logični zaključci koje je Faradej izveo iz Boškovićeve teorije. Faradej je 1844. izjavio da “po meni Boškovićevi atomi imaju veliku prednost u odnosu na uobičajene predstave o njima”. Slično shvatanje je izrekao i Maksvel 1877. Mendeljejev je 1870. izjavio da je Bošković osnivač modernog atomizma i da su on i Kopernik najslavniji zapadni Sloveni. “Moja sadašnja pretpostavka je pravo pravcato boškovićanstvo”, izjavljuje lord Kelvin 1907.

Atraktivne i repulzivne sile


Kad je otkriveno da postoji elektron i da je on deo atoma, postavljalo se pitanje: kako je on povezan sa ostalim delovima atoma? Obično se navodi da je Dž. Tomson predložio model atoma po kome su elektroni raspoređeni u masi pozitivnog naelektrisanja kao grožđice u kolaču (tzv. “Tomsonov model”). Međutim, on je ukazao i na model po kojem se elektroni kreću oko pozitivnog jezgra atoma. Da bi utvrdio i objasnio na koji način elektroni opstaju oko jezgra atoma, Tomsonu nisu pomogle ideje starih Grka i Daltona. On je pomoć dobio od Boškovića, koji je još sredinom 18. veka svoje shvatanje strukture materije objavio u više radova, a sve ih objedinio u knjizi “Teorija prirodne filozofije svedena na jedan jedini zakon sila koje postoje u prirodi”. Šta je to Bošković napisao i šta je od toga Tomson iskoristio?

Boškovićeva shvatanja se delom oslanjaju na shvatanja Lajbnica i Njutna, a delom odstupaju od njih. Od Lajbnica prihvata pretpostavku da su osnovni elementi materije sićušni kao tačke (monade), koje nemaju veličinu i koje su nedeljive. Međutim, Bošković ne prihvata Lajbnicovu pretpostavku da se tačke dodiruju. Smatra da su tačke međusobno udaljene nekim razmakom, koji se može beskonačno povećavati ili smanjivati, ali ne može potpuno nestati. Od Njutna prihvata postojanje uzajamnih sila između ovih tačaka. Međutim, dok Njutn smatra da pri veoma malim udaljenostima vlada privlačna sila između čestica, Bošković smatra da tad postoji velika odbojna sila, koja je utoliko veća ukoliko je rastojanje manje. Slično shvatanjima Empedokla da postoje sile ljubavi i mržnje, Bošković smatra da sile mogu biti atraktivne (privlačne) ili repulzivne (odbojne) koje se smenjuju zavisno od rastojanja između tačaka.

Orbitale u Boškovićevoj teoriji
Bošković prihvata Njutnovo shvatanje da se spajanjem tačaka dobijaju složenije čestice prvog reda, spajanjem ovih dobijaju se čestice drugog, pa zatim trećeg reda itd., te tako daljim spajanjem nastaju atomi, koji nisu elementarne čestice već se sastoje od delova. (Pažnja, Bošković ukazuje da atomi imaju delove, i to pola veka pre Daltona!) Za molekule smatra da su još krupnije čestice sastavljene od atoma. (Pažnja, Bošković ukazuje da postoje molekuli sastavljeni od atoma i to više od pola veka pre Avogadra i Kanizara, kojima se obično pripisuje otkriće molekula! Štaviše, Bošković je prvi koji još 1758. ukazuje na mogućnost postojanja makromolekula kao nizova atoma, opisuje njihovu spiralnu strukturu i svojstva! A danas se obično navodi da je makromolekulsku hipotezu prvi predložio Štaudinger tek 1920 . godine!? )

Po Boškoviću su elementarne tačke, čestice prvog, potom drugog reda... atomi, molekuli, čitav Sunčev sistem samo pojedini stupnjevi u hijerarhiji materije. Ukazuje da bi “svi svetovi manjih dimenzija, uzeti zajedno, bili kao jedna jedina tačka u odnosu na onaj veći” svet. Sile koje vladaju između čestica nižih redova veće su nego sile između čestica viših redova. Ukazuje da se čestice nižih redova teže mogu rastaviti nego čestice viših redova. Smatra da za svaki par čestica na bilo kom stupnju hijerarhije materije važi kriva prikazana na slici 1. Međutim, broj lukova, njihova veličina i oblik mogu biti različiti. Prikazuje krivu sa samo jednim privlačnim i odbojnim lukom, sa dva privlačna i dva odbojna luka, kao i sa većim brojem lukova.

Bošković naročito ističe da postoje rastojanja pri kojima su odbojna i privlačna sila izjednačene (tačke E, G, I, L, N, P i R). Međutim, u nekim slučajevima (tačke E, I, N i R) pri povećanju rastojanja raste privlačna, a pri smanjivanju rastojanja raste odbojna sila. U tom slučaju se čestice nalaze u postojanoj ravnoteži. Te položaje je nazvao granicama kohezije. Ali ako rastojanje odgovara tačkama G, L i P, tada su čestice u nepostojanoj ravnoteži jer najmanje povećanje ili smanjivanje rastojanja dovodi do rastavljanja ili približavanja čestica. Ove položaje Bošković je nazvao granicama nekohezije.

Potvrda Raderforda i Bora

Bošković ukazuje da, ako se neke dve čestice A i B nalaze u blizini centra D, tada neka treća čestica može da se kreće na odstojanjima koja odgovaraju granicama kohezije, a te položaje prikazuje u vidu elipsi.

Tražeći teorijsku podlogu za svoju ideju da se elektroni kreću samo po nekim stazama oko jezgra atoma, Dž. Tomson je zaključio da za tu svrhu može da posluži samo Boškovićeva teorija te je u svom delu “The Corpuscular Theory of Matter” (London, 1907.), napisao: “Pretpostavimo da nabijeni jon posmatramo kao Boškovićev atom koji deluje na jednu česticu središnjom silom, koja se menja od odbojne do privlačne i od privlačne do odbojne nekoliko puta... Takva je sila, na primer, prikazana grafički na slici, gde apscise predstavljaju udaljenosti od atoma, a ordinate sile koje deluju od atoma na česticu...”. Taj model atoma je eksperimentalno potvrdio Raderford 1911. a potom je Nils Bor izračunao moguće staze elektrona.

Imajući u vidu da je Boškovićeva teorija neposredno uticala na stvaranje ovog Tomsonovog modela, Gill ukazuje da je Bošković dao “suštinski element modernom shvatanju atoma” i stoga ovaj model naziva “Bošković-Tomsonov” model atoma i ukazuje da, kada se bude pisala istorija atomske teorije, ne bi bilo ispravno da se zanemari doprinos Ruđera Boškovića. Stoga smatramo da bi bilo ispravnije da se istorijski put otkrića strukture atoma prikaže kao na šemi 2.

Da bismo proverili ispravnost Boškovićevih shvatanja i njihovu prisutnost u savremenoj nauci, pregledali smo na koji se način danas tumači uzajamno dejstvo čestica materije - od elementarnih čestica i nukleona, do atoma, molekula, makromolekula i koloidnih čestica. Idući tim putem, na desetak nivoa u hijerarhiji materije, stalno smo nailazili na potvrdu Boškovićeve krive i tragove njegovih shvatanja, mada se na njega gotovo niko ne poziva.

Prof. dr Dragoslav Stojiljković




 

Mislim da sam i ranije vidjao radove profesora Stoiljkovica. Iscrpno u svakom slucaju