U zavisnosti kojoj generaciji Beograđana pripadate, prolaz između dva trga - Terazija i Nikole Pašića, pamtite po različitim stvarima. Dok najmlađe prepoznaju Bezistan po restoranima brze hrane i tezgama sa sitnicama, generacije koje su odrastale osamdesetih i devedesetih, pamte ga po radnjicama u kojima su se prodavale majice sa natpisom po želji, piratski diskovi i bedževi.

One nešto starije generacije, prisećaju se Bezistan po tapkarošima ispred, sada zatvorenog, bioskopa "Kozara", prvom "instant" aparatu za fotografisanje i prvom samouslužnom rastoranu pri hotelu "Kasina". A oni koji se još uvek sećaju predratnog Beograda, po hotelu "Pariz" koji se ovde nekada nalazio.

I upravo tu počinje naša priča.

Hotel Pariz
U stvari, kao gotovo sve u Beogradu, priča nije tako jednostavna. Naime, i pre hotela "Pariz" na ovom mestu se nalazio ugostiteljski objekat. Nadaleko čuvena Ćosina mehana, sagrađena je sa dolaskom prvih srpskih doseljenika u Beograd, tridesetih godina 19. veka. Vlasnik kafane je bio mehandžija Anđelko Alekić Ćosa, koji 1868. godine odlučuje podigne uslugu na viši nivo i započinje izgradnju "Gostionice kod Pariza".

Ovako svetsko ime, kafana je dobila kao izraz težnje Srbije da se odmakne od otomanskog uticaja i približi svojoj matici, Evropi. Tih godina su mehane postajale gostionice, a hanovi hoteli, koji su imena nosili po svetskim toponimima i nacionalnim odrednicama: Pariz, Slavija, Petrograd, Bitolj, Imperijal, Nacional, Makedonija...

Hotel je svečano otvoren 1870. godine, kao jedan u nizu terazijskih hotela. Sa leve strane se nalazila čuvena "Kasina", dok je sa desne strane bila kafana "Takovo". Veličinom se nije posebno isticao, pošto je ulična fasada bila široka tek nešto više od 25 metara. Ono što mu je davalo na grandioznosti bila je velika bašta koja se protezala duboko u dvorište. Bašta je bila okružena bočnim krilima, u kojima su se nalazile kafanske sale u prizemlju i gostinjske sobe na spratu. Posedovao je tridesetak udobnih i lepo nameštenih soba.

Zbog udobnosti, urednosti i izuzetno dobre kuhinje, od svog početka bio je svrstan u hotele prve kategorije. Tako se ponosno šepurio natpisom na pročelju - "Grand hotel Paris".


Foto: Digitalna Narodna biblioteke Srbije

Kafanska istorija Pariza
Reputacija hotela "Pariz" je uvek bila mondenska. Velika i prostrana kafana, duboka hladovina dvorišta, nadaleko čuvena kuhinja, zabave i prijemi. Važio je za okupljalište poznatijih Beograđana, posebno onih sklonih politici i Radikalnoj stranci, te je bio upamćen i kao nezvanično sedište ovih, nekad, progresivnih snaga.

Rado su ga za konačište u Beogradu birali viđeniji i imućniji stranci, pa je zabeleženo da je u njemu boravio istaknuti ruski general Mihail Černjajev, koji je predvodio srpske trupe Moravske armije u Prvom srpsko-turskom ratu, 1876. godine.

Hotel Pariz ostao je u dragom sećanju i hrvatskom slikaru Vlahu Bukovcu, koji je tokom dva meseca 1882. godine boravio u njemu. Bukovac se u Beogradu zadesio kako bi portretisao kraljicu Nataliju i prestolonaslednika Aleksandra Obrenovića. Sa sobom je poneo, pored lepih uspomena, i orden Takovskog reda koji je dobio kao znak zahvalnosti za izuzetno naslikane portrete vladarske porodice. Kažu da je u hotelu zamalo boravio i persijski šah.

Pokretne slike
Ipak, najintrigantniji gosti stigli su u hotel "Pariz" 1906. godine. U tami sale restorana, zabrektao je kino projektor, a na nakvašenom platnu zaigrali su neki čudni i daleki ljudi. U to vreme, zvučni film je još bio daleka i neostvarena želja, tako da su dešavanja na ekranu i titlove koje su bili na engleskom, francuskom ili nemačkom jeziku, Beograđanima čitali i pojašnjavali sufleri, uz muzičku pratnju sa klavira. Tako je Beograd dobio svoj prvi stalni bioskop - bioskop "Grand".

"Krivac" za ovo je bio tadašnji vlasnik hotela, Svetozar Batorić, koji je istovremeno bio i prvi srpski filmski producent. Iz njegove ljubavi prema filmu, u narednih desetak godina nastaće dvadesetak dokumentaraca i više igranih filmova, među kojima je najznačajniji prvi srpski igrani film - "Život i delo besmrtnog vožda Karađorđa". Batorićevo stvaralaštvo i život završili su se 1916. godine u austrougarskoj internaciji. Posle rata, njegova udovica hotel i bioskop prodaje Upravi fondova.

U periodu između dva rata, hotel će više puta menjati vlasnike i zakupce. O uspešnom poslovanju govori i činjenica da je tridesetih godina 20. veka bioskop proširen i dozidana mu je još jedna sala.

Ipak, ratne godine i dva bombardovanja koja je Beograd preživeo tokom Drugog svetskog rata, ostavile su Terazije u ruševinama, a jedna od žrtava je bio i hotel "Pariz". Hotel je konačno srušen 1948. godine, a na njegovom mestu je sagrađen pasaž i trg Bezistan.


Foto: Milena Arsenić - "Devojka sa školjkom", Bezistan

Bezistan kao trg zanatlija
Ideja o uređenju centra Beograda i povezivanju Terazije, Trga republike i skvera ispred Narodne skupštine u jednu celinu, rođena je između dva svetska rata, ali je realizacija nastupila tek posle oslobođenja. Zbog velikih oštećenja tokom rata, ali i novih trendova u urbanizmu, arhitekturi i društvenom uređenju, sredinom 20. veka preoblikovan je izgled Terazija. Zdanja građena krajem 19. i u prvoj polovini 20. veka, srušena su i na njihovom mestu podignute su modernije zgrade.

Izgradnjom Doma sindikata, ustanovljen je novi trg kod Narodne skupštine, Trg Marksa i Engelska, a rušenjem hotela "Pariz" i okolnih zgrada, stvorena je mogućnost povezivanja sa Terazijama. Tako je pedesetih godina, na mestu bašte hotela "Pariz", nikao novi beogradski trg - Bezistan.

Iako nam danas služi samo kao prolaz, Bezistan je zamišljen kao natkriveni manji trg, koji bi služio kao mesto okupljanja zanatlija i trgovaca, ali i kulturni i turistički centar. Otud i sam naziv, koji vuče korene u turskom jeziku i označava "tržnicu, deo trga pod krovom, trgovačku kuću u bazaru".

Za izradu projekta bio je zadužen arhitekta Vladeta Maksimović, koji je nekadašnju hladovinu drveća zamenio betonskim krovom u obliku mreže. U centar trga, kao mesto za predah, postavio je fontanu sa skulpturom "Devojka sa školjkom", Aleksandra Zarina.

Duž oboda trga, napravljen je niz radnji, od kojih je mnogima u dragom sećanju ona minijaturna prodavnica "Soko Štarka". Vremenom su podignuti i montažni objekti u kojima su prodavani razni suveniri i sitnice. U podrumu današnjeg "Meka", osamdesetih godina se nalazila diskoteka. Bioskop "Grand" je zamenio bioskop "Kozara", koji je zabeležen i u domaćim filmovima, a za koji se decenijama tražila karta više. U automatu za fotografije, generacije Beograđana su izrađivale fotografije za GSP povlastice ili za uspomenu na neke posebne trenutke.

Nažalost, godine tranzicije su učinile svoje. Bezistan je postajao sve zapušteniji i prljaviji, išaran grafitima koji su predstavljali sve od vulgarnosti preko navijačkih parola, do pravih remek-dela urbane umetnosti. Devedesetih godina, prolaz je bio zakrčen ljudima u šuškavim trenerkama koji su hipnotički ponavljali "de-vize-ze-z-z-z-e". Fontana je vremenom prestala sa radom i oronula, kamene ploče na pločniku su se iskrivile i polomile, betonska mreža krova postala je sklona padu. Bioskop "Kozara" je privatizovan 2003. godine i više puta je menjao vlasnika. Sudbina mu je zapečaćena 2012. godine kada je potpuno uništen u velikom požaru.

Srećom, Beograđani tako lako ne odustaju od Bezistana. U prethodnih dvadeset godna više puta su pisani projekti i najavljivana detaljna rekonstrukcija trga zanatlija, ali bezuspešno. Mali pomak načinjen je 2011. kada je renovirana fontana, koja ponovo radi. Ipak, za skoriju budućnost je najavljen i početak one velike, neophodne rekonstrukcije, koji bi Bezistan ponovo učinio mestom za predah i odmor od gradske vreve.



Izvor: 011info