Inace Amitz ti je ultra politicki motivisan. I to mu se oseca kada prica o politici(jedno vreme pominjao Djindjica svaka 2-3 teksta)

Elem, poslednjih nekoliko dana na društvenim mrežama popularizovana je priča oko Saše Radulovića. Odjednom je postao trend da se glasa za bivšeg, zapravo još uvek aktuelnog Vučićevog ministra privrede. I to je u redu, Srbima je od vajkada promicala suština ispred nosa, dok se spinom masa obično ložila na to kako je kul i trendi, ako se zalepi priču za koju realno ne  poznaje i ne razume.

.
.
.
.

Ja ću uprkos besmislenom internet trendu glasati za Ivicu Dačića.

Zašto?
Zato što je on za razliku od Radulovića upravo uradio ono što je suštinski važno da naši državnici rade. Rešio je najveći problem koji je Srbija imala u protekli 70 godina.

Dačić je strpljivo, skoro dvadesetogodišnjim političkim delovanjem konačno došao u poziciju da uradi nešto dobro za Srbiju, i kada mu se ta prilika ukazala, on je uradio ono što se očekuje od državnika.
Seo je za pregovarački sto sa Hašimom Tačijem i time ne samo da je odblokirao više od deset godina blokiran put ka Evropskoj uniji, nego je odblokirao i zapetljane odnose u regionu.
Read more http://amitzdulniker.com/2014/03/16/za-dacica-naravno/

Seo je za pregovarački sto sa Hašimom Tačijem i time ne samo da je odblokirao više od deset godina blokiran put ka Evropskoj uniji, nego je odblokirao i zapetljane odnose u regionu.

Pre nekoliko dana sam napisao da će Vučić dobiti moj glas na sledećim izborima, ali nisam objasnio zašto tačno . . sada to ispravljam.
Zoran Đinđić je imao dosta mana kao političar i to niko razuman ne spori, međutim, meni su te mane bile i ostale zanemarljive, jer je on imao jednu vrlinu koju praktično niko nema, niti je imao u poslednjih nekoliko decenija na srpskoj političkoj sceni. Ta vrlina je bila poznavanje političkih i društvenih ciklusa, predviđanje političkih događaja i logika u razumevanju prednosti i posledica istih. Tako se on nizom političkih poteza i nametnuo kao neko ko je bio sposoban da sruši Miloševića iako mu je popularnost u narodu bila petnaest puta manja od Slobine, a daleko iza drugih srpskih političkih lidera. Razumeo je vreme i aktere, razumeo je cikluse i znao je da ih iskoristi.
Srbija nikada nije uspela da iskoristi taj njegov vanserijski politički talenat, čak ga nije ni razumela. Čak ga ni danas ne razume.
Danas vam to pišem jer hoću da vas podsetim na jednu njegovu izjavu, koji svi znate, ali je ne razumete, jer zanemarujete suštinu.
Pre tačno deset godina, tokom 2002. godine Zoran je ispred vlade Srbije bio u kampanji "Srbija na dobrom putu". Govorio je Đinđić tih dana ljudima po Srbiji:
"...Imamo ogromnu istorijsku šansu da uradimo nešto veliko u ovoj zemlji, i u ovom regionu, ali moramo mnogo da se trudimo da izbegnemo rizike i iskušenja. I to nikakva nije garantovana stvar da smo mi osvojili demokratiju, da idemo u ekonomske reforme, da idemo prema Evropi.
To nije garantovana stvar. To je šansa koja može da bude prokockana sutra, i da padnemo nazad kao Rumunija, da deset narednih godina se batrgamo, da posle deset godina i mi imamo neku komičnu vladu, koja će ponovo da kaže - hoćemo u Evropu, posle izgubljenih deset godina.
Ono što mene pomalo pogađa i boli je što ne osećam u našem društvu svest o tome, što ne osećam svest o vanrednosti situacije, što ne osećam jedan pozitivan naboj da ljudi kažu - istorijska je šansa, možemo da uspemo, imamo veliki rizik da ne uspemo, moramo da svu energiju uložimo, ne pitam kolika mi je plata, ne pitam da li ću da spavam, ne pitam da li ću tri puta dnevno da jedem ako imam trideset godina. Mogu da radim 14 sati, mogu da spavam četiri sata i mogu dve godine da poklonim svojoj zemlji. Nema toga u dovoljnoj meri...."
I sada, kada ste pročitali ovo, očistite svoj um od prošlosti. Pokušajte bar na trenutak.
I onda u svetlu događaja u poslednjih nekoliko nedelja u Srbiji, hapšenje bivših ministara, kriminalističke istrage po pitanju za Evropu 24 izuzetno sporne privatizacije u Srbiji, dijalog sa Kosovskim Albancima, prelazima i naravno najvažnije od svega hapšenje Miškovića, koje je u rangu sa hapšenjem Miloševića svojevremeno. Razmislite o njegovim rečima ponovo. Pokušajte da zanemarite imena, da zanemarite to što to radi Vučić, već da posmatrate Srbiju kroz istorijske i društvene cikluse i to šta radi Vučić.
I onda shvatite da je Vučić ona "neka smešna vlada deset godina kasnije koja ponovo pokušava da iskoristi istorijsku šansu" da učini nešto za Srbiju i za one cikluse koje niko nije razumeo 2002. one reči "da ako Srbija sad stane na putu reformi, možemo da padnemo nazad kao Rumunija, da deset narednih godina se batrgamo, da posle deset godina i mi imamo neku komičnu vladu, koja će ponovo da kaže - hoćemo u Evropu, posle izgubljenih deset godina.
Sada je 2012.
Ja neću da čekam neku vladu 2022.
Vučić će dobiti moj glas na sledećim izborima.