O strucnosti i kompetentnosti mogu reci samo to da je moje dete tri godine leceno od sindroma poremecaja paznje, govorili su nam da je nevaspitana, da je razmazena, psiholozi da je retardirana, sve dok nismo naisli na pravog lekara koji je konstatovao da se radi o iznimno retkom obliku autizma, kao i da je njen intelekt neostecen, naprotiv ima IQ 164. On nas je uputio na socio i biofidbek programe i za tri godine upornog rada, ne samo da je stigla svoje vrsnjake vec ih je u skolovanju prestigla za 3 skolske godine. Ono autisticno dete, koje nije umelo samo ni zube da opere, danas je gotovo potpuno samostalno. A tako je lako bilo odustati. Suprug je umeo i da posustane, ali ja ne, ja sam znala da to nije bio njen maximum kako su mi govorili, i bila sam u pravu. Kako i ne bih bila, majka sam joj! Lekari su samo ljudi, nemaju nadnaravne sposobnosti da vide koji je maksimum bolesnog deteta.

To sto neko ima diplomu, ne znaci da je strucnjak za odredjenu oblast. No, polemika na tu temu je nepotrebna. Tvrdim da pravi roditelj najbolje poznaje svoje dete i da nema boljeg strucnjaka od njega. Ne samo da najbolje poznaje svoje dete, vec ce cak i kada svi strucnjaci i kvazi-strucnjaci zakazu i pocnu poturati koje-kakve odgovore, roditelj preuzeti slucaj u svoje ruke. Mog brata su prilikom upisa u osnovnu skolu etiketirali nesposobnim za pracenje normalne nastave zbog "zaostalosti", samo zato sto je bio povuceno, stidljivo dete pa mu je bila problem komunikacija sa nepoznatima, tako je i navukao strah od skole..da majka nije odbacila njihovo misljenje jer je znala pravu situaciju i preuzela stvar u svoje ruke, ko zna sta bi bilo..odmah je reagovala pa nije imalo potrebe da se bilo sta nadoknadjuje i eto..danas on zavrsava srednju, natprosecno je inteligentan..pa sad, sta bi bilo da je poslusan psiholog? Ne treba da ponavljam kako treba reagovati..divoljno je Livingston rekla..

Većina škola u Srbiji nije prilagođena za decu sa posebnim potrebama

Deca brže napreduju u redovnim školama

Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja propisuje da se sva deca sa blažim smetnjama uključe u redovno školovanje kroz inkluzivnu nastavu. Međutim, u većini slučajeva Zakon je samo mrtvo slovo na papiru, pa roditelji upisuju decu samo ako imaju sreće ili naiđu na razumevanje direktora škola

Većina dece koja imaju smetnje u razvoju ne mogu da pohađaju redovne škole u Srbiji jer one nisu prilagođene za takvu decu. Brojni su primeri roditelja koji nailaze na probleme i prepreke ukoliko žele da svoju decu upišu u redovne škole ili vrtiće, iako za to postoji preporuka lekara, ali i zakon.

- Živim u inostranstvu već nekoliko godina i imam dve ćerke, a jedna je rođena sa smetnjama u razvoju. Lekari u Milanu preporučili su nam da je upišemo u običnu školu, jer, kako su nam rekli, tako bi mnogo brže napredovala. Odlučili smo da živimo u Srbiji, ali kada smo pokušali da je upišemo u redovnu školu dobijali smo odgovore da škole nisu prilagođene za inkluzivnu nastavu. Posle traganja našli smo školu u kojoj se održava nastava za decu sa posebnim potrebama, ali to traženje je trajalo nekoliko meseci - priča majka devojčice sa govornim smetnjama, koja treba da krene u drugi razred redovne osnovne škole.

Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja propisuje da sva deca sa blažim senzornim smetnjama sluha i vida, lakšim oblicima teškoća u intelektualnom razvoju, svim oblicima logopatija, zatim deca sa bilo kojim oblikom invaliditeta i sa emocionalnim teškoćama trebalo bi da se uključe u redovno školovanje kroz inkluzivnu nastavu. Ali nažalost, u većini slučajeva zakon je samo mrtvo slovo na papiru, pa roditelji upisuju decu samo ako imaju sreće ili naiđu na razumevanje direktora škola i vrtića.

Međutim, da inkluzija nije rešenje bez dobre pripreme, objašnjava Tanja Maksimović, PR humanitarne organizacije „Dečje srce“, koja se već godina bavi problemima dece sa posebnim potrebama.

- Inkluzija se mora sistemski pripremiti i tu mislim pre svega na decu, roditelje, profesore koji moraju biti posebno obučeni , ali i društvo u celini. Za svako dete sa posebnim potrebama je važno da ga prihvati okolina jer bi ono tako brže napredovalo, ali u praksi, nažalost, uslovi nisu idealni i škole nemaju uslove za hendikepiranu decu - objašnjava Maksimovićeva.

Ona dodaje da i pored napretka do koga je došlo u poslednjih šest godina, ova oblast još uvek nije sistemski rešena. Istraživanje koje je 2003. godine sprovelo Ministarstvo prosvete i sporta u saradnji sa Unicefom, pokazalo je da samo 24 odsto nastavnika i učitelja smatra da je zajedničko školovanje dece sa i bez poteškoća u razvoju, neotuđivo pravo svakog deteta.

Da izuzeci ipak postoje pokazuje i primer OŠ „Ivan Goran Kovačić“ koja je jedina škola u Beogradu koja ima dozvolu Ministarstva prosvete i već četiri godine ima inkluzivnu nastavu. Prema rečima Miomira Dragaša, direktora škole rezultati su više nego zadovoljavajući.

- Do sada se nastava obavljala u nižim razredima, a od ove godine imamo i prvu
generaciju petog razreda. U rad sa decom sa smetnjama podjednako su uključeni nastavnici, pedagozi, ali i roditelji i, naravno, deca. Pozitivno je da su zdrava deca i njihovi roditelji bez zadrške i predrasuda prihvatila decu sa posebnim potrebama kroz pomoć i druženje. Imamo autističnog dečaka koji sada treba da krene u četvrti razred, odličan je đak, najbolji iz matematike, i lepo je videti ga kako sa voljom dolazi u školu - objašnjava Dragaš.

On, takođe, dodaje da ovakav oblik nastave ne može da se poredi da boravkom
u nekoj specijalnoj ustanovi i svakako predstavlja napredak za društvo u celini.

- Došao sam do podataka da u Italiji, Španiji, Portugaliji skoro da uopšte nema više specijalnih ustanova za decu sa posebnim potrebama, već su ta deca uključena u inkluzivne programe kroz redovno školovanje uključujući i predškolski period- zaključio je Dragaš.

Odluku o školama u kojima će održavati inkluzivna nastava daje Ministarstvo prosvete, dok su lokalne zajednice u obavezi da ih tehnički opreme škole. Kako je u izjavi za Glas objasnila Marija Joksimović, savetnik za obrazovanje za decu ometenu u razvoju pri Ministarstvu prosvete, inkluzivno obrazovanje u Srbiji se sprovodi kroz projekte, jer još ne postoje sistemska rešenja regulisana zakonom.

- U Srbiji trenutno postoje programi u dve škole gde se održava inkluzivna nastava i to u Beogradu i Subotici u okviru zajedničkog projekta „Škola po meri deteta“, čime je obuhvaćeno 672 dece. Naš cilj je promovišemo inkluzivno obrazovanje kako bi ono bilo društveno prihvaćeno. Takođe, kroz programe su organizovani seminari za učitelje i profesore, gde su se oni edukovali za rad sa decom sa smetnjama u razvoju. Urađeno je ispitivanje u 50 škola u 24 grada u Srbiji, ali je, nažalost, procenat onih koji podržavaju inkluzivnu nastavu samo pet odsto - dodala je Joksimovićeva.

ZVANIČNIH PODATAKA NEMA

Prema nezvaničnim podacima u Srbiji ima oko 350.000 osoba ometenih u razvoju, od čega je 160.000 sa mentalnim smetnjama. Samo u Beogradu ima 10.800 osoba sa posebnim potrebama. Podaci su nezvanični jer ne postoje službe koje bi radile na utvrđivanju brojki, ali koje bi društvu pokazale da takve osobe žive pored nas i da ne trebamo da okrećemo glavu kada pored njih prolazimo.

BOSANSKI PRIMER

Profesor Fehim Halilović iz distrikta Brčko u Bosni i Hercegovini je uz pomoć nevladinih organizacija sproveo inkluzivni obrazovni sistem. U redovnim školama formirani su specijalni timovi u koje se prvo uključivala deca sa lakom ometenošću, a zatim i ona sa teškim oblicima mentalnog razvoja. Timovi su pripremali posebne programe prilagođene deci, a u svakom odeljenju bilo je po jedno dete sa hendikepom, dok je broj učenika u razredu smanjen na 20.

Autor:Sandra Mališić
Defektologija

Izvinite sto nisam pisao Ovo se najvjerovatnije rijesilo:nece ga oboriti ali  ide na *odgovornost roditelja....tako da moze lock osim ako neko nema da doda nesto....i drago mi je sto svi misle da ga ne treba oboriti



*Oni misle  da ga treba oboriti ali ako roditelji tako hoce neka rade