- Rekli su mi to. Najgore... Tumor je maligni, onaj najagresivniji... Usledile su biopsija, hemoterapija, operacija. Sad i zračenje. U Beogradu kažu: „Prebukirani smo, idite u Kladovo“, a tamo: „Dođite u septembru.“ Plašim se da ne bude kasno - kaže za „Blic“ gotovo kroz suze Milena Milanović iz Požarevca, jedna od 10.000 obolelih od raznih vrsta karcinoma u Srbiji koja čeka na zračnu terapiju. A vreme prolazi.

Godišnje u Srbiji oboli od neke vrste karcinoma od 25.000 do 30.000 ljudi, a u ovom momentu njih 10.000 ima propisanu radioterapiju, na koju čekaju dva-tri meseca, pa čak i šest meseci, što može biti pogubno u njihovoj borbi za život. Pacijenti ne mogu na vreme da obave zračenje jer nema dovoljno aparata, takozvanih linearnih akceleratora. U šest onkoloških cenatara u Srbiji ima ukupno sedam aparata koji su u radu i šest starijih od 15 i 20 godina koji se često kvare. Standardi u Evropi i svetu ukazuju da je potrebno imati jedan aparat na 250.000 stanovnika da bi lečenje bilo optimalno. Srbiji sa 7,5 miliona stanovnika treba, dakle, još 22 aparata koji pojedinačno koštaju u proseku od milion do milion i po evra!
Dr Nenad Borojević, direktor Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije i predsednik Republičke komisije za unapređivanje radiologije, kaže da će do kraja godine u Srbiji biti instalirano još pet novih aparata kako bi se ubrzalo lečenje obolelih od raka.
- Institut za onkologiju Vojvodine u Sremskoj Kamenici ima dva linearna akceleratora i jedan stariji od 20 godina. U tom institutu u pripremi su dva bunkera i najavljena je nabavka još dva aparata. VMA poseduje dva linearna akceleratora od kojih je jedan stariji od 20 godina. Kladovo ima linearni akcelerator i kobalt bombu, najverovatnije najstariju u Evropi. U Nišu poseduju dva linearna akceleratora od kojih je jedan stariji od 15 godina. U Institutu za onkologiju i radiologiju u Beogradu imamo dva linearna akceleratora, jedan stariji od 15 godina, dakle „dva i po“ aparata jer se stari često kvari. Upravo instaliramo još jedan, novi i pripremamo se za još jedan za koji su nam odobrena sredstva. Tako će institut do kraja godine imati četiri zračna aparata - kaže dr Borojević.



Karcinom se leči operacijom, zračenjem i citostaticima, a neretko se propisuje takozvana sendvič terapija koju čine sve tri. Radioterapija je lečenje jonizirajućim zracima koji razaraju bolesne ćelije i onemogućavaju njihovu deobu.
Iako u Srbiji nema dovoljno aparata, dr Borojević napominje da pacijenti koji su u najkritičnijem stanju ne čekaju.
- Od ukupnog broja onih kojima je određena zračna terapija, dakle od 10.000, godišnje 4.500 obavi tu terapiju kod nas u Institutu u Beogradu. Tako je već godinama. U ovom momentu na zračenje u našem institutu čeka se od dva do tri meseca, ali ne mora da znači da je isto u drugim centrima - objašnjava on.
Dr Borojević podseća da je radiologija u Srbiji pre samo sedam godina bila na nuli i da je 2002. godine obavljena prva veća nabavka posle 10 godina.
- Tom prilikom je kupljeno pet novih aparata. Nedavno je ozvaničena i izgradnja još jednog onkološko-radiološkog centra na Bežanijskoj kosi. Dakle, radi se na poboljšanju lečenja obolelih od karcinoma - kaže dr Borojević.
Teško je reći da li oboleloj Mileni Milanović s počekta naše priče ovaj podatak uliva nadu. Ona čeka svoj red i veruje da neće biti kasno.


Izvor: Blic

У Србији од рака годишње умре 20.000 људи
Иако статистика говори о порасту броја оболелих од малигних болести, стручњаци кажу да се не може тврдити да је бомбардовање утицало на погоршање здравља нације
Уранијумска муниција из 1999. године – експонат у Војном музеју у Београду (Фото Д. Јевремовић)

У нашој земљи сваке године од рака оболи око 30.000 људи, а умре приближно 20.000 особа. По подацима о главним узроцима смрти у Србији из статистичког годишњака за 2006. годину, малигне болести су на другом месту, са 19 одсто. Утисак је, међутим, да од рака у последње време људи болују много више и да је све чешћи међу млађим људима. Читуље су пуне слика и имена оних који су умрли после „кратке и опаке болести” што је постао еуфемизам за реч рак, која се не изговара и не пише чак ни у умрлицама.

Директор Института за радиологију и онкологију Србије, професор др Ненад Боројевић, међутим, подсећа да статистика показује да је рак ипак и даље болест старих. Вероватноћа да ћемо оболети од рака пре свега расте са годинама, а распрострањено мишљење да од рака све више умиру млади више је утисак него стварно стање, мада је истина да се старосна граница померила наниже. Од укупног броја оболелих од рака, само 30 одсто пацијената ће ову болест добити пре 50. године, а још мањи проценат пре четрдесете године, кажу подаци Регистра за рак.

Оно што нико не негира јесте да су малигне болести у последњих шест година у Србији у сталном порасту: у 2001. години забележено је 17.917 умрлих, док је у 2006. години тај број порастао на 20.217. Зашто је то тако?

– Пораст броја оболелих од малигних болести је очекиван, јер са бољим стандардом и урбанизацијом расте и ризик за оболевање од рака. Разлози су промена начина живота и исхране, као и промена окружења. На оболевање од ове опаке болести утичу и мање физичке активности и кретања, наше личне навике, пре свега лоши стилови живота, на пример пушење или гојазност – објашњава онколог-епидемиолог Ана Јовићевић-Бекић са Института за онкологију и радиологију Србије. Она подсећа да је међу факторима ризика за рак дојке нарочито значајан и хормонски статус жена, који зависи од тога да ли је жена рађала, дојила дете, имала први порођај после тридесете године, јер све то утиче, на пример, на структуру дојке и повећава утицај да се нешто нежељено деси. Пушење је за оболевање од рака, по речима наше саговорнице, велики ризик који је могуће елиминисати, али се ипак показује као непремостива тешкоћа.

– Свака жена може да оболи од рака дојке, а стрес на послу, вишак килограма, нерађање детета и недојење, пушење или лоше животне навике само могу бити фактори већег ризика да се болест развије. У нашој средини у неком периоду живота од рака дојке ће оболети свака 12. жена. То каже статистика. Која је то жена? То нико не може да зна – каже др Ана Јовићевић-Бекић.

Правило је да нема правила: листамо историју болести пацијенткиње са раком дојке, која има четрдесет година, пуши, ради стресан посао, живи у граду, мршава је и није рађала, али и картон пуначке домаћице из приградског насеља, која има двоје деце, а коју је задесила иста судбина.

– Људи, нажалост, не схватају озбиљно савете и апеле да престану да пуше. Од 20.000 људи који су умрли од рака трећина је имала рак плућа и били су пушачи. Постоји 12-13 облика малигних обољења која су у директној вези с пушењем, почев од рака усне шупљине, грла, желуца, мокраћне бешике, чак грлића материце, и, наравно, рака плућа – каже др Ана Јовићевић-Бекић.

Др Боројевић указује да се и у богатим и уређеним земљама број оболелих од рака повећава, исто као у Србији, али су те државе успеле да смање број умрлих. Како? Тамо се рак открива у почетној фази, када је излечење извесно, а, с друге стране, имају све могућности да пацијента лече најбољим лековима и методама.

– Ми смо још далеко од тога: рак се код нас открива у одмаклим фазама, када лечење није успешно ма шта да радите – каже др Боројевић. Наду да ће се ствари ипак поправити и код нас полаже у тек започете скрининг програме за рано откривање рака дојке, грлића материце и дебелог црева, а све су озбиљније и кампање за сузбијање пушења.

Разни митови и предрасуде дубоко присутни у свести наших грађана често одмажу у откривању рака на време. Др Јовићевић-Бекић истиче да код нас људи још мисле да не могу добити рак ако од те болести није боловао нико у њиховој породици.

– Прича да „рак не зависи од мене, већ од мојих гена” у великој мери није тачна. Само десет одсто малигних болести доводи се у искључиву везу са наслеђем, а огроман број осталих је без икакве повезаности са генима или само постоји већа или мања склоност. Доказано је да је само пет до 10 одсто случајева рака дојке проузроковано познатим БРКА геном. Постоје тумори које је могуће избећи променом понашања, а рак плућа је типичан пример. Немојте пушити и сигурно ћете смањити ризик од оболевања од рака плућа. Важне су три ствари: да се правилно хранимо, одржавамо идеалну тежину и будемо физички активни. Тиме можемо да смањимо ризик да оболимо – каже докторка.

О утицају стреса, „тешких година” и бомбардовања на пораст броја оболелих од рака у Србији наши саговорници имају истоветан став: не може се извући узрочно-последична веза. Доктори подсећају да је муниција са осиромашеним уранијумом коришћена на подручју Косова, одакле никакви подаци о оболелима не стижу нашим лекарима, а на југу Србије нема одступања од стопе оболевања посматрано у односу на друге регионе. Др Боројевић додаје да је стрес немерљив.

– Док је доказано да исхрана и физичка активност имају утицај и значај за појаву малигне болести код неке особе, за стрес тако нешто није могуће доказати. Стрес којем смо изложени дуго сигурно доприноси појави болести, али никада не можете рећи да је неко добио рак баш зато што је био под стресом. На тај начин се стресом у медицини нико није бавио и када лаици тумаче појаву рака због стреса то је чиста емпирија – каже др Боројевић.
http://www.politika.co.yu/rubrike/Drustvo/U-Srbiji-od-raka-godishnje-umre-20_000-ljudi.sr.html