Rođendani kao zamena za slave
Piše: Dragomir Antonić

Slavljenje rođendana je novi običaj koji se kod Srba raširio posle Drugog svetskog rata, u doba socijalizma. Veliki zamah uzeo je posle 1965. godine, u vreme jeftinih kredita, ekonomsko-potrošačkog prosperiteta i ideološke tvrdoglavosti. Taj običaj su najviše čuvali Srbi ateisti.

Rođendani su kod njih zamenili slave. Glavni razlog za raširenost ovog običaja je u činjenici da su se ateisti i članovi partije odricali čuvanja sopstvene tradicije, vere i običaja. Kako su, međutim, živeli i radili u sredinama u kojima se običajni i verski život, i pored svih mogućih pritisaka, očuvao, oni su bili prinuđeni i da učestvuju u njemu. Odlazili su kod prijatelja na slave, ali, zbog činjenice da su "raščistili sa Bogom, crkvom i nazadnim običajima", nisu mogli da im uzvrate, odnosno pozovu kod sebe na slavu.

U početku su goste pozivali kod roditelja. Kao, slavi otac, a oni, eto, samo pomažu. To je moglo da se održi neko vreme, ali roditelji su starili, a deca se već zaimala, dobila stanove i osnovala sopstvene porodice. Bio je osnovni red primiti goste u svojoj kući.

Kako nisu želeli da slave krsno ime, a izaziva podsmeh slaviti, na primer, četrdeset sedmi rođendan, došli su na spasonosnu ideju - slaviće dečje rođendane. Najpre su zloupotrebili roditelje, a sada i sopstvenu decu, a sve zbog toga da bi, tobož, bili napredni.

Rođendanske gozbe bile su raskošnije nego slavske. Želja da se pokaže i uzvrati slavsko gostoprimstvo, da se duhovno nadoknadi materijalnim, stvarala je od rođendanskih gozbi male rimske svečanosti. Manjak duhovnosti najčešće proizvodi materijalni neukus. Pretrpana trpeza, postavljena s lajtmotivom "sedi, i najedi se!", izgledaće pozvanima više kao uvreda nego kao želja za gošćenjem.

Na rođendansko slavlje treba slavljeniku odneti poklon. To od pozvanog iziskuje određeni izdatak, kao i vreme potrebno da se pronađe primeren poklon. Jednostavno, zvanicama, a to su prijatelji i poznanici, nameće se obaveza koju oni moraju da ispune da se u društvu ne bi osećali postiđeno. Osećanje stida je odlika duhovnog.

Odlazak kod prijatelja na čestitanje krsne slave oslobađao nas je takvih obaveza. Ranije se na slavu nije nosio nikakav dar.

Stavljanjem u isti društveni nivo rođendana i slave, međutim, dovelo je do određenih promena u ritualu proslave krsnog imena. Oni kod kojih se išlo na "dečije rođendane" osećali su se obaveznim da, dolazeći na slavu donesu neki poklon, kojim će uzvratiti na već primljenim darovima. Tu se, međutim, javljao problem: kome predati poklon kad ne slavi pojedinac već cela kuća?

Urođena ljudska dovitljivost je pronašla spasonosno rešenje. Odnese se boca pića, kafa, cveće i daruje se cela kuća. U početku su to bili usamljeni slučajevi, ali, vremenom, sve počinje da prelazi u naviku. Čovek domaćin se jednostavno neugodno oseća kad dođe kod prijatelja na slavu i vidi da on pripada grupi onih koja nije donela nikakav poklon. Da bi izbegao neugodno osećanje, on sledeći put i sam nešto ponese. Tako se donošenje poklona širilo i vremenom preraslo u običaj iako ga ranije nije bilo.

DETINJCI
Praznik detinjci pada uvek u treću nedelju pred Božić. Na nekoliko dana pre praznika roditelji opominju decu i "prete" da će ih vezati ako ne budu imali ništa za otkup. Deca se kao uplaše, pa uz pomoć baba i ostalih u porodici sakupe smokava, oraha, bombona, čokoladica i čuvaju za nedelju. Pojedini roditelji zavežu noge deci dok spavaju, dugi prave razne igrarije i zamke. Svuda se čuje cika jer deca uživaju u ovom prazniku. Deca se na kraju otkupe i odvežu darujući roditeljima pripremljene poklone. Po pravilu odmah skrckaju orahe i pojedu smokve, i ne samo što ponovo dobiju bombone i čokolade, nego još dobiju od roditelja i dodatne poklone. Vezuju se i odrasla deca, pod uslovom da nisu udata ili oženjena. Vezivanjem se ritualno pokazuje demonima i đavolima da je u toj kući sve na svom mestu, vezano i zaklopljeno te da tu nečiste sile nemaju šta da traže.

Praznik dece i porodice

MATERICE

Ovaj Blagi dan obavezno pada u pretposlednju nedelju pred Božić. Uveče pred Materice deca pripreme parčiće kanapa ili vunice i krišom ih stavljaju pod jastuk da ne bi zaboravila sutrašnji praznik. Neki se bude pre majke pa je vezuju pospanu: neki se vrte i traže priliku kad majka ne očekuje pa joj zavežu nogu. Ona se tobož otima, brani i moli da je odreše jer je u velikom poslu, ali deca je ne puštaju sve dok ne dobiju otkup. Zatim deca odlaze po srodničkim i komšijskim kućama, gde nastavljaju igrariju sa svakom udatom ženom. Materica daje poklončiće za otkup i ostaloj rodbini i prijateljima koji to zatraže.

Ranije je bio opšti običaj da mati udatoj kćeri na dan Materica odnosi tortu, kao i kupljeni poklon (kćeri materijal za haljinu, a zetu košulju), ili je kći sa mužem dolazila kod roditelja na večeru i za materice dobijala dar.

Detinjci, Materice i Očevi, su praznici dece, roditelja i porodice. Posle Drugog svetskog rata u Srbiji su protiv tih praznika vodili, komunistički odnosno državni organi, pravi medijski rat, proglašavajući te lepe i bezazlene porodične radosti "sujeverjem i mračnim nazadnjaštvom".

U vojvođanskim selima običaj se izvodio subotom u popodnevnim i večernjim časovima, kad deca, unapred pripremljenom uzicom, simbolično vezuju noge svojim majkama, kao i drugim udatim ženama u kući, rodbini i susedstvu, koje se otkupljuje poklonima: slatkišima, voćem i novcem, da ih deca ne bi vezala ili da bi ih, ako su već vezane, odvezala.

Dečija pesma za Materice
Dobro veče, gazdarice
Čestitam ti Materice,
Ako ne daš materice,
Vrag te odno, gazdarice

OCI - OČEVI

Oci ili Očevi su praznik koji se održava poslednje nedelje pred Božić. Njime se zaokružava ciklus porodičnih praznika koji je počeo Detinjcima. Obredne radnje vezivanja i odvezivanja su iste kao i kod Materica samo što je o Očevima otac u glavnoj ulozi. Jedina razlika je što se otac mnogo brže odreši, odnosno odvezuje jer vezani otac nikom nije potreban.

BADNJI DAN je dan nerazdvojan od Božića, pa u narodu postoji poslovica koja glasi: Oni su kao Badnji dan i Božić, a odnosi se na vrlo bliske prijatelje koji su uvek zajedno.

Obredni rituali počinju zorom, kad domaćin odlazi u šumu ili zabran ili zabran da odseče badnjak, koji donosi kući, ali ga u kuću ne unosi sve do večeri.

U gradu se badnjak kupuje na pijaci ujutro na Badnji dan. On se može ostaviti pred vratima od stana, da ga domaćin pre početka badnjedanske večere unese u stan ili - ako su u pitanju manje grančice uvezane slamom, kao što se najčešće prodaju na pijaci - odmah unosi u stan.

U prvom slučaju domaćina, koji pred večeru unosi badnjak, u stanu dočekuju ukućani, koji ga simbolično posipaju sa malo pšenice govoreći:
Srećan badnjak i Badnje veče, dug život i zdravlje domaćine!
(ili se kaže ime onoga ko unosi badnjak)
Posle toga domaćin stavlja badnjak ispod slavske ikone.

Sve to može s obaviti i vezom grančica od badnjaka, ali se veza stavi u vaznu, koja će stajati ispod ikone.
Piše: Dragomir Antonić

Kićenje badnjaka
Večera svakako mora da bude posna
Piše: Dragomir Antonić

Badnjak, ako je veće drvo, može se i okititi ukrasima. Ukrasi zavise od maštovitosti ukućana, a ranije se badnjak obično kitio suvim voćem i bombonama uvijenim u raznobojni staniol.

Ispod ili pored badnjaka postavljaju se lepo upakovani darovi namenjeni svim prisutnima. Darovi se dele pre večere, ako su ukućani nestrpljivi, ili posle večere, ako su ukućani manje radoznali.

Posle toga, svi ukućani sedaju za badnjedansku trpezu. Nekad se večera služila na slami rasprostrtoj po podu i jelo se isključivo rukama. Za badnjedansku večeru se nisu postavljali nož i viljuška.

Normalno, danas se večera služi za stolom, uz upotrebu pribora za jelo. Sva jela koja se pripremaju za večeru moraju biti posna. Kod Srba postoji verovanje da se za badnjedansku večeru mora izneti najma 12 vrsta različite hrane i jedno glavno jelo. U dvanaest vrsta hrane ubraja se i hleb, smokve, suve šljive itd. Broj 12 je simbolično podsećanje na 12 apostola koji su sa Isusom Hristom bili na Poslednjoj ili Tajnoj večeri.

RECEPTI ZA BADNJEDANSKU VEČERU
Na badnjedansku večeru ne pozivaju se gosti ali je skoro obavezno da se celokupna familija okupi na jednom mestu: braća i sestre sa svojim porodicama kod roditelja ili, ako roditelji nisu živi, onda u kući jednog od njih. Suština badnjedanske večere nije u obilnoj hrani, već u duhu zajedništva i bratske ljubavi koju iskazujemo jedni prema drugima sećajući se dolaska Bogomladenca u naš svet i njegove žrtve učinjene radi našeg spasenja.

Večera počinje izgovaranjem molitve Oče naš, koju govore svi prisutni za stolom. Molitva se izgovara lagano i razgovetno.

Večera traje duže nego druge praznične večere i njen prirodni završetak treba da bude zajednički odlazak u crkvu na ponoćnu službu.

Stanin pilav
Sastojci: šolja pirinča, 3 struka praziluka, šargarepa, 200 grama filete od ribe, kafena šoljica soka od paradajza, jedna smrznuta paprika, ulje, biber.
Priprema: Praziluk i papriku sitno iseckati, a šargarepu izrendati. Sve dobro izdinstati na ulju a zatim sipati sok od paradajza i dobro pobiberiti. Pirinač obariti i sjediniti staviti je u pouljenu posudu, dodati seckane filete ribe i staviti u pećnicu. Posle dvadeset minuta pečenja na 200 stepeni pilav je gotov.

Pasulj tučenjak
Sastojci: 300 gr pasulja, 1 kg crnog luka, 1 paprika, 1 glavica belog luka, ulje, biber, so.
Priprema: Pasulj skuvati, a u posebnoj posudi ostale sastojke sitno iseckati i dobro izdinstati. Pasulj ocediti i dobro istući ili samleti na mašini za meso i sjediniti sa lukom. Kad se dobije izjednačena masa sipati u tepsiju i staviti u pećnicu. Na 200 stepeni peći oko 45 minuta. Pre vađenja iz pećnice posuti crvenom alevom paprikom.

Obavezno "Oče naš"
Već zaboravljena molitva ponovo u narodu

Ajvarnik
Ovo jelo spada u najstarija srpska jela. Vrlo je zahvalno za domaćicu; lako se priprema a može da se služi i toplo i hladno; kao glavno jelo ili predjelo ili salata.
Sastojci: 2 kg praziluka, tegla domaćeg ajvara, 2 glavice belog luka, ulje, biber.
Priprema: Praziluk se sitno isecka i dobro izdinsta dok potpuno ne omekša. Jedna polovina praziluka se sipa u tepsiju, a preko nje stavi ajvar i doda sitno seckani beli luk. Sve se pokrije drugom polovinom praziluka i stavi u pećnicu. Peče se oko 30 minuta na 200 stepeni.

Pita sa pečurkama
Sastojci: 300 gr šampinjona, 1 glavica crnog luka, so, biber, malo izmrvljenog bosioka i 1/2 kg tankih kora.
Priprema: Glavicu luka izdinstati na ulju pa dodati sitno seckane pečurke. Kada su pečurke izdinstane dodati soli, bibera i malo izmrvljenog bosioka. Kore pouljiti naneti nadev i savijati pa ređati u pleh. Peći na umerenoj vatri.

Mućkalica "Antonije"
Sastojci: 150 gr soje u komadićima, 500 gr crnog luka, 500 gr sitno iseckane paprike, 300 gr soka od paradajza, tucana ljuta paprike, so biber, ulje.
Priprema: U šerpu staviti ulje, sitno seckan luk i papriku. Poklopljeno na tihoj vatri ostaviti 30 minuta. Za to vreme u posebnoj posudi bariti komadiće soje. Sve sjediniti i dodati sok od paradajza. Malo posoliti, pošto soli ima u soku, sipati kafenu kašiku tucane paprike i pobiberiti. Lagano mešati, oko 15 minuta, na jačoj vatri, dok se mućkalica malo ne zgusne.

Laka supa
Sastojci: 4 struka praziluka, 500 gr korena od celera, 8 dunja, ulje, kupovni začin.
Priprema: Praziluk sitno iseckati a celer oljuštiti i izrendati. Praziluk na dve supene kašike ulja dobro izdinstati i u njega dodati celer. Naliti sa malo vode i na tihoj vatri dinstati 10 minuta. Za to vreme oljuštiti dunje i iseći na kocke. Dunje sipati u posudu sa celerom i prazilukom dodati dosta vode i pustiti da se kuva na tihoj vatri oko 40 minuta.

OČE NAŠ
Oče naš, koji si na na nebesima. Da se sveti ime Tvoje, da dođe carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja i na zemlji kao na nebu; hleb naš nasušni daj nam danas; i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim; i ne uvedi nas u iskušenje no izbavi nas od zloga.
Amin.

BADNJAK je najčešće mlado i zdravo hrastovo, cerovo ili javorovo drvo koje domaćin seče na Badnji dan ujutru. Kad odabere odgovarajuće drvo, on se okrene ka istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, baci šaku žita na drvo uzme sekiru u ruke i sa tri udarca mora da ga odseče. Seče ga ukoso i sa istočne strane. Što sekira od tri puta ne preseče, dovršava se lomljenjem ili uvrtanjem (sukanjem). Taj lomljeni deo na badnjaku naziva se brada. Nastoji se da drvo prilikom sečenja padne na zemlju a da se ne zadrži na nekom susednom drvetu. Iver od badnjaka se uzima i stavlja pod karlicu u mlekaru da bi kajmak bio debeo kao iver.
Piše: Dragomir Antonić

Rođenje Isusa Hrista - Božić

Kod Srba se Božić slavi 7. januara. Osim Srba, starog, julijanskog kalendara pridržavaju se ruska i rumunska pravoslavna crkva i neke druge pravoslavne zajednice, dok je većina zapadnih hrišćanskih crkava odavno prešla na novi, gregorijanski kalendar i praznik rođenja slavi 25. decembra.

Znači n postoje dva Božića, nego su u upotrebi dva kalendara julijanski ili stari i gregorijanski ili novi.

Dan rođenja Isusa Hristosa počinje rano ujutro. Svi ukućani su obučeni u prazničnu odeću sa nekim novim detaljem, prvi put obučenim (košulja, kravata, šal, maramica, cipele itd.) jer valja se za Božić nečim ponoviti.

Ujutru se najpre obavi mirobožanje ukućana i domaćina, i to na sledeći način.Domaćin uzme čašu s rakijom ili vinom, prekrsti se i kaže:

- Mir Božji!
Ukućani, držeći čaše s pićem, odgovore:
- Da Bog blagoslovi!

Onda se otpije gutljaj pića i ritual se ponavlja, s tim što domaćin uvek govori "Mir Božiji" a ukućani odgovaraju: "da zdravi budemo; da nam kuća napreduje; da s blago umnoži; da nas sreća prati; da nas bolest zaobiđe; da rata ne bude; da nam žito rodi; da ispite položimo; da školu lako završimo"; itd.

Posle miroboženja, postavlja se svečana božićna trpeza, a to je vreme kad u kuću dolazi i položajnik. Na trpezi je obavezna pečenica, česnica i sve druge mrske đakonije koje je domaćica pripremila. Božić je u srpskoj tradiciji porodični praznik i na ovaj dan se ne ide u posete.

U posete se ide drugi dan Božića. Tada se praznik pojedinačno čestita svim ukućanima. Kaže se "Hristos se rodi", a odgovara se sa: "Vaistinu se rodi". Nije potrebno nositi nikakve poklone (cveće domaćici, piće domaćinu, čokolade i bombone deci).
Lep je običaj da se nekoliko dana pre Božića prijateljima pošalje i pisana čestitka.

SLAMA se u kuću unosi zajedno sa badnjakom, rasprostire po glavnoj prostoriji i ne iznosi se sve vreme božićnih praznika. Ona simbolizuje slamu na kojoj je rođen Isus Hristos. Smatra se da se unošenjem slame u kuću unosi i božji blagoslov.

POLOŽAJNIK je prvo lice koje uđe u porodični dom na sam Božić. Obično se domaćin pre Božića dogovori s nekim ko je srećne ruke da pre podne dođe u njegovu kuću. Položajnik pozdravi dom i sve ukućane sa rečima: "Hristos se rodi", a ukućani odgovaraju: "Vaistinu se rodi". Posle toga položajnik priđe vatri, uzme grančicu od badnjaka i džara vatru, govoreći:

Koliko varnica, toliko zdravlja, radosti i veselja.
Koliko varnica, toliko sreće, mira i ljubavi.
Koliko varnica, toliko parica i ostvarenih želja.

- nabrajajući sve čega se seti da se to u domaćinovoj kući umnoži, a ukućani mu obavezno odgovaraju rečima:

Amin! Bože daj!

Danas u mnogim stanovima u gradu nema žive vatre. Iz kuća su izbačeni štednjaci na drva i ugalj, tako da se nemaju gde zapaliti grančice badnjaka. U takvim slučajevima badnjak se može zapaliti i na vatri od sveće.

ČESNICA je obično bela pogača umešana od pšeničnog brašna bez kvasca. Negde je mesi domaćin, a negde domaćica. Zamesi se, u gradu najčešće osveštanom vodicom, a u selu - nenačetom vodom. To je prva voda koja se u toku dana uzme sa bunara ili izvora. U česnicu se stavlja zlatan ili srebrni novčić, a česnica se lomi isključivo za ručkom. Onaj ko u svom parčetu nađe novčić imaće svakojakog berićeta u narednoj godini. Česnica se ubraja u hlebne ili beskrvne žrtve, kao i slavski kolač. NJene korene korene, kao i za pečenicu, treba tražiti u starozavetnim pričama o prinošenju žrtvi Kaina i Avelja, sinova Adamovih.

PEČENICA je vrsta žrtve koja e prinosi Bogu i vuče korene iz prethrišćanskih verovanja, a pominje se i u starozavetnim knjigama. Poreklo je sigurno iz vremena mnogoboštva, a crkva je taj običaj prihvatila i blagoslovila, sa obrazloženjem da posle Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jaka i mrsna hrana dobro dođe.

Kod Srba je pečenica najčešće pečeno prase, tako da je uobičajeno za Božić spremiti pečeno prase. Ko nije u mogućnosti ili mu nije potrebno celo prase, može da spremi i jedno parče prasećeg mesa, jer se kod Srba veruje da na božićnoj trpezi mora da bude i malo prasetine.

Mladenci
Neophodna pomoć pre svega roditelja

To je dan posvećen senima Četrdeset mučenika. Oni su bili vojnici rimske vojske u Likiniji a stradali su zbog toga što su odbili da gone hrišćane. Crkva ga slavi kao dan Svetih četrdeset mučenika Sevastijskih.

Mladenci se praznuju 22. marta po gregorijanskom kalendaru. Po selima u južnoj Srbiji je običaj da mlade neveste, bez muža odlaze svojim roditeljima. Kažu da je običaj da mlade tad "begav" kod svojih roditelja. Praznik Mladenci ih ne smeju zateći u kući u koju su se udale.

Žene ustaju rano i mese četrdeset kolačića, koji se nazivaju mladenčići. Peku ih, premazuju medom, nutkaju decu i sve koji pre podne dolaze u kuću. Kolačići mogu biti kružnog oblika, ali i u obliku noža, makaza, sablje, ovce, pileta.

Stariji tvrde da pre Mladenaca nije dobro jesti ništa što je izniklo posle nove godine. Na Mladence je dobro jesti meda, kuvane koprive i zelja da bi se očistila krv.

Mladencima se naziva onaj bračni par koji se venčao u toku protekle godine, odnosno oni koji su sklopili brak posle 22. marta prethodne godine.

Prema tom danu se nekad i gatalo, pa se govorilo kakvo je vreme o Mladencima, tako će biti celog proleća.

Posećivanje mladenaca uz obavezno nošenje poklona ubraja se u novije običaje. Ovaj običaj je najpre održavan u gradu, a kasnije ga je prihvatilo i selo. Kao i kod drugih novijih običaja, ni prilikom praznovanja Mladenaca ne vodi se mnogo računa o duhovnoj i edukativnoj strani, već se prednost daje materijalnom. Uz pravilo reciprociteta - "oni su bili kod nas, moramo i mi kod njih" - materijalni pokloni su potpuno zamenili sve druge i lepše strane običaja.

Smatra se da na Mladence moraju doći svi koji su bili na svadbenom veselju. Čak i oni koji su bili pozvani na svadbu a nisu joj prisustvovali, obavezni su da dođu na Mladence. Veliki broj gostiju predstavlja opterećenje za mladence, koji uz to i nemaju velikog iskustva u pripremanju ovakve vrste slavlja. Zato im je pomoć starijih, pre svih roditelja neophodna.

Većina mladih život počinje u skučenim, ako ih uopšte ima, stambenim uslovima. Čak i kad je stan dovoljno veliki za mladi bračni par, on je nedovoljan da u istom trenutku primi veći broj gostiju. Zato nije neobično da mladenci ili njihovi roditelji zakupe salu u restoranu i prirede slavlje sa gozbom. Ranije je to bilo nezamislivo, ali mnogi novi običaji slede primer svadbenih ceremonija i održavaju se u iznajmljenim prostorima.

Novi način praznovanja zahteva nova pravila, kojima se moraju prilagoditi i mladenci i gosti. Dok je ranije defile gostiju kroz stan ili kuću mladenaca mogao trajati praktično ceo dan, i za goste, osim pristojnosti i domaćeg vaspitanja, nije bilo nikakvih vremenskih ograničenja, u restoranima vreme zakupa je uvek precizirano i ograničeno. To zahteva od gostiju da dođu u predviđeno vreme, a mladencima nameće obavezu da goste unapred obaveste o vremenu i mestu održavanja slavlja.

Iz te obaveze proizilazi druga; moraju se gosti bar tri nedelje ranije obavestiti i pozvati na slavlje, što kod zvanica može izazvati neprijatan osećaj da se radi o prisiljavanju, jer moraju vrlo brzo odgovoriti kako bi mladenci znali tačan broj gostiju, za koje je potrebno rezervisati mesta u restoranu.

U srpskoj tradiciji je običaj da se za opšte praznike (Vaskrs, Božić, Materice, Poklade, Mladence, itd.) ne šalju pojedinačni pozivi, jer se smatra da opšte praznike svi priznaju. Nekad nije bilo potrebno obaveštavati poznanike i prijatelje o tome gde ćete biti u vreme Mladenaca, jer se to jednostavno znalo. Danas to u većini slučajeva izgleda drugačije i zato su mladenci prinuđeni da šalju pozivnice kao za svadbu, što daje sasvim novu dimenziju običaju. Nekadašnje posluženje pretvara se u gozbu ili još češće u običan kafanski jelovnik (sir, kajmak, pršuta, proja, čorba, pečenje, salata) a same proslave praznika postaju unificirane gubeći svaku osobenost.

Kad je slavlje organizovano u restoranu gosti poklone tu predaju mladencima. Mladenci ih primaju, zahvaljuju se, a onda se pokloni odnose u posebnu prostoriju u restoranu, dok ih, lice za to zaduženo, ne odnese kuće.
Piše: Dragomir Antonić

Vaskrsenje Hristovo
Vaskrs je uvek između 4.aprila i 8.maja
Piše: Dragomir Antonić

Vaskrs je najveći hrišćanski praznik. Toga dana je Gospod Isus Hristos vaskrsao iz mrtvih, pobedio smrt i svim ljudima, od Adama i Eve do poslednjeg čoveka na zemlji darivao, večni život. Vaskrs je pokretni praznik, koji najranije može biti 4. aprila, a najkasnije 8. maja, računato po novom, gregorijanskom, kalendaru.

U crkvenim knjigama je zapisano: "Da nema vaskrsenja, uzalud bi bila vera vaša, uzalud bi bila propoved naša".

Praznik Vaskrsenje slavi se tri dana. Obavezni pozdrav za hrišćane je:
1. "Hristos voskrese" a odgovor "Vaistinu voskrese"
2. "Hristos vaskrse" a odgovor "Vaistinu vaskrse"

Tako se pozdravlja do Spasovdana, četrdesetog dana od Vaskrsa. Veliki petak, Velika subota i Vaskrs, koji je uvek u nedelju, najznačajniji su dani u crkvenom kalendaru. Zato se tih dana najviše vremena provodi u pravoslavnim hramovima. Običaj je da i oni koji retko odlaze u crkve, u te dane odu u hram i pomole se za duše svojih predaka i zdravlje svojih potomaka.

Veliki petak je jedini dan u godini kad u hrišćanskim crkvama nema svakodnevne službe, već se popodne u svim hramovima iznosi plaštanica i drži opelo razapetom Hristu.

Za bdenije u ponoć između subote i nedelje obavezno treba ostati, porodično ili sa prijateljima, u pravoslavnoj crkvi. Trenutak kad hram ostane u potpunom mraku, a onda se, uz svetlost samo jedne voštanice začuje: "Hristos Voskrese" i gromki odgovor: "Vaistinu voskrese" jeste trenutak koji utroji svaku pravoslavnu dušu, a u srcu ostane mesta samo za radost. Sa radošću u srcu, mislima upućenim Večnom i malenom svećom titravog plamena u ruci, tri puta se obilazi hram da bi se u njega ponovo ušlo provlačenjem ispod plaštanice, koju na ulaznim vratima hrama drže sveštenici.

U toku noći je i prva vaskršnja liturgija. Po završetku liturgije za prisutne počinje vreme mrsa i vaskršnje gozbe. Zato je uobičajeno da vaskršnji ručak počne u onaj čas, kad je običnim danima vreme za doručak. Ručak se obavlja u porodičnom krugu. Najpre se uzima vaskršnje jaje i svi se ukućni međusobno kucaju crvenim jajima, a polupanim se omrse. Za vaskršnjom trpezom nema posebnih rituala ili obrednih jela kao što je običaj za Badnji dan i Božić. Uobičajilo se, međutim, da na trpezi treba da bude i neko jelo od jagnjetine.

Posle vaskršnjeg ručka nekad je bio običaj, a danas je to samo lepa uspomena, da cela porodica, svečano obučena, prošeta gradom i svrati na kafu i piće u neku gradsku kafanu.

Slavlje pismenih čestitki za Vaskrs je deo srpske građanske tradicije i treba je čuvati.

Vaskrs je praznik koji se najviše raspoznaje po crvenom jajetu. Jaje se smatra univerzalnim simbolom, jer iz njega nastaje život. Mit o postanku sveta iz jajeta poznat je kod mnogih starih naroda: Feničana, Vavilonaca, Egipćana, Indusa, Japanaca, Kineza... Po verovanju Indusa, iz jajeta je postao Brama i to od gornje polovine ljuske - nebo; a od donje polovine ljuske - zemlja.

Kod Srba postoji bezbroj verovanja i običaja u kojima jaje ima važnu ulogu. Ono se stavlja u prvu brazdu, u žito i lan prilikom sejanja; razbija se o rog volu pred oranje; jaje je odbrana od uroka i grada. U Stigu je običaj da žena, kad prvi put vidi malo dete, daruje mu paru "sreće radi", a jaje "života radi".

Crvena boja jaja u duhu hrišćanstva
Druge boje ne označavaju pobedu života nad smrću kao ova

Da bi se na jajetu izveli ornamenti, najčešće se primenjuje tehnika poznata u nauci pod nazivom batik, pod kojim se podrazumeva crtanje voskom, koji se nanosi specijalnom spravom, pa se posle bojenja vosak otklanja. Sprava je od bakarnog lima. U njoj je rastopljen vosak koji izlazi kroz cevčicu i tako se izliva ujednačena voštana nit.

Danas se jaja farbaju savremenim kupovnim bojama ili u varzilu, dok se to ranije isključivo radilo biljnim bojama, od kojih se jaje najbolje oboji u crveno ako se farba u broću.

Bojenje ili farbanje jaja se obavlja samo u toku Velike ili Strasne sedmice. Svaki dan te sedmice je, po narodnoj tradiciji, dobar za farbanje ali se u različitim krajevima to radi u različite dane. Negde se boje samo na Veliki petak i ništa se drugo tog dana ne radi, dok drugi smatraju da je Veliki petak praznik da se ne smeju čak ni jaja farbati. Zato se to čini i u sredu, četvrtak ili subotu.

Strašnik se prvi stavlja u crvenu boju da se skuva i ofarba, a zatim se stavljaju i druga jaja. Strašnik se čuva u kući do uoči Đurđevdana, kada se sa raznim biljem stavi u vodu da prenoći. Ujutru se svi ukućani umiju tom vodom da budu zdravi i rumeni kao jaje. Kasnije se to jaje nosi obično u vinograd, jer se veruje da štiti od grada. U okolini Čačka se to jaje, koje se još naziva i čuvar ili čuvarkuća, čuva sve dok se ne išara novo sledeće godine, jer se za njega veruje da čuva kuću od spoljnih nesreća. Kad se ofarba novi čuvar, stari se baci u Moravu da odnese sva zla i nesreće koja su pala na njega umesto na kuću koju je sačuvao.

Crvena boja odnosno crveno vaskršnje jaje je u duhu pravoslavlja. Crvena boja je boja radosti, a kako je Vaskrs najradosniji praznik, jer označava pobedu života nad smrću, to se i jaja farbaju u crveno. Sve druge boje nisu u duhu hrišćanske tradicije.

Valja da se na Vaskrs uradi sledeće:

Umiti se vodom u kojoj je potopljen drenak, zdravac, bosiok i crveno jaje; decu dotaći jajetom - da budu crvena i zdrava tokom cele godine; najpre se omrsiti vaskršnjim jajetom.

U selima u južnoj Srbiji, ujutru se prvo prima komka i to pošto su se svi ukućani svečano obukli i ponovili nekim delom odeće za Vaskrs.

Komka je pričest koja se uzima kod kuće. U jednoj posudi, najčešće činiji, domaćica pripremi sledeće bilje: koprivu, zdravac, dren, koje potopi u vino zajedno sa komadićima uskršnjeg kolača. Posudu predaje domaćinu. Sa unutrašnje strane praga, od kućnih vrata, domaćin polaže sekiru, a ukućani, jedan po jedan, staju na sekiru i primaju komku, koju im domaćin daje kašikom. Potom svako od ukućana skoči napolje preko praga, koliko god ko može dalje, izgovarajući želje za zdravlje i napredak kuće.

Veruje se da na Vaskrs valja zorom ustati, a ne valja zaspati pre ponoći jer će se, u protivnom, spavati celog leta i ništa se neće uraditi.
Piše: Dragomir Antonić

Uskršnji ili časni post
Svaka nedelja posta ima svoje ime a post traje sedam sedmica

Vaskršnji post naziva se još ČASNI, VELIKI, VELIGDANSKI

U crkvenoj knjizi koja se zove triod, od grčke reči triodion ili tripesnec (slovenski naziv) sadržan je čin bogosluženja za pokretne praznike u toku 18 nedelja - deset sedmica (70 dana) do Vaskrsa i osam sedmica po Vaskrsu. Knjiga je dobila naziv po tome što se u njoj nalaze nepotpuni kanoni sastavljeni od tri pesme, koje su svakodnevno pevane na bogosluženju u vreme triod.

Triod se deli na posni i cvetni. Posni triod sadrži molitvoslovlja i pesme za dane kojim se crkva priprema za predstojeći post (pripremne i trapave sedmice), kao i poredak bogosluženja za sedmice Velikog posta i za Strasnu sedmicu. Počinje nedeljom Mitara i Fariseja, a završava se polunoćnim bogosluženjem u noći između Velike subote i Vaskrsa. Ovaj post se naziva Veliki zbog posebne važnosti, ali i dužine trajanja.

Post traje sedam nedelja ili 49 dana i najduži je post u pravoslavnom kalendaru. Narod ga naziva još i Časni zato što obuhvata vreme stradanja Isusovog injegovog razapinjanja na Časni krst, a Vaskršnji jer se post završava praznikom vaskrsnuća.

Prva nedelja posta zove se Čista. Druga nedelja je Pačista. Treća nedelja je Krstopoklona, jer se vernicima koji su stupili u podvig posta, iznosi Časni krst na jutrenju na poklonjenje i celivanje. Četvrta nedelja je Sredoposna, jer je to vreme sredine posta. Peta nedelja se naziva Gluva. U toku te nedelje se ne peva, ne igra i ne svira, a poslovi se ne započinju. Šesta nedelja je Cvetna.

Tako je nazvana po cveću i zelenim grančicama koje su deca i građani bacali pred Hristosa kada je ulazio u Jerusalim. Sedma, poslednja sedmica pred praznik vaskrsenja je Strasna ili Velika nedelja. Najznačajniji dan u toj nedelji je Veliki petak, jedini dan u godini kada u pravoslavnim hramovima nema jutrenja niti bogosluženja, već se samo popodne drži opelo razapetom Isusu Hristosu.

Tom prilikom, jedini put u godini, iznosi se plaštanica u koju je starac Josif iz Arimateje umotao Hristovo telo posle skidanja sa krsta.

Petrovdanski post

Kada se završi cvetni triod (koji traje osam nedelja, računajući od Vaskrsa) počinje Petrovdanski post. Dužina njegovog trajanja je promenjiva i zavisi od toga kada pada Vaskrs. Ako je Vaskrs rano, početkom aprila, onda i post počinje rano i dugo traje. U tom slučaju može trajati i šest nedelja. Ako je, pak, Vaskrs kasnio, krajem aprila, ili početkom maja, Petrovdanski post svodi se na desetak ili manje dana. U oba slučaja post se završava na dan Svetih apostola Petra i Pavla, 12. jula.
Piše: Dragomir Antonić

Velikogospojinski post od 14. avgusta
Post je podvig i ne mogu svi da ga izvedu
Piše: Dragomir Antonić

Velikogospojinski post
Ovaj post uvek počinje na Svete Makivije (14. avgusta) i traje 14 dana, završavajući se zaključno sa Velikom Gospojinom (28. avgusta). Crkva je ustanovila ovaj post u slavu praznika Uspenija presvete Bogorodice. Na taj dan Bogorodica, majka Isusa Hristosa, uspela se na nebo. Veruje se da je Bogorodica dosta nadživela sina u ovozemaljskom životu i da se predala Bogu u svojim šezdesetim godinama.

Božićni post
Ovaj post počinje posle božićnih poklada krajem novembra i traje do Božića 7. januara. Posvećen je jednom od najznačajnijih praznika u hrišćanstvu - rođenju Isusa Hristosa. Uoči Božića, na Badnji dan, čak i oni koji ne poste, neće mrsiti jer je badnjedanska večera duboko ukorenjena u narodnoj tradiciji.

Jelo u vreme posta
U vreme posta ne sme se jesti mrsna hrana. Pod mrsnom hranom podrazumeva se sva hrana životinjskog porekla: meso, mleko i mlečni proizvodi, jaja. Sva ostala hrana je dozvoljena. Najstroži post koji upražnjavaju monasi ne dozvoljava upotrebu biljnog ulja, već se sva jela moraju spremati na vodi. Ostalim vernicima upotreba ulja kao i biljnog margarina nije zabranjena. Riba, morska i rečna, takođe je dozvoljena. Vreme posta ne znači i odricanje od slanih i slatkih pita. Mogu se jesti pite od kupusa, krompira, zelja, pirinča, pečurki, bundeva, jabuka, višanja, trešanja. Dozvoljeni su kolači i rezanci sa makom. Zato smo i napisali šta ne sme da se jede, jer toga je mnogo manje nego onoga što se može i sme.

O prekidanju posta
Postiti se ne mora. Post je podvig i ne mogu ga svi uprkos najboljoj želji, izvesti. Usled različitih nedaća, iznenadne bolesti ili odlaska na duži put, boravak van kuće, mogućno je i dozvoljeno prekinuti post. Ako se postilo duže od tri dana, onda se ode na službu u hram Božji i od sveštenika uzme pričest i post prekine.

Kako se završava post
Poslednje sedmice višednevnog posta, ili bar poslednja tri dana, po pravilu, trebalo bi uzimati hranu i bez ulja. Kad se to uradi, odlazi se u hram na službu: na jutrenje, na liturgiju, ili na večernje. Prijavi se svešteniku i izjavi da se želi primiti sveta pričest. Sveštenik će osobu najpre ispovediti, a posle službe će svi koji su se ispovedili primiti pričest, odnosno biti pričešćeni. To ne znači da se posle pričešća može odmah mrsiti. U svakom slučaju, mora se sačekati kalendarski završetak posta. Zato se većina vernika opredeljuje da poslednjeg dana uzme sveto pričešće, ali je tada i najveća gužva, pa se mora dugo čekati.

Da li je post štetan po zdravlje
Vernici koji poste reći će da nije! Ateisti koji ne poste reći će - jeste. Oni koji su na sebi probali, i koji to godinama čine, znaju da nije štetan, naprotiv, koristan. Oni koji to nikada nisu uradili takođe „znaju" da bi im post štetio. Razuman čovek neka sam prosudio ko je u pravu!