Народни обичаји и веровања потичу из прадавних времена, када је човек живео примитивно, окружен њему неразумљивим или потпуно непознатим појавама и силама. Људска свест није могла, нити је смела, да истражује те појаве и силе, њихово порекло и природу. Народне обичаје и веровања скоро увек прате разне тајанствене и мистичне радње, које народ чини у разним приликама и из различитих побуда, верујући да ће од тога имати помоћи и користи.

Намена обичаја, веровања и пратећих радњи је разнолика: да се заштити здравље укућана, да се сачува и повећа пород и имовина, да падне киша и оплоди тло, да се сузбију и разбију градоносни облаци, да се придобије вољена особа, да се излечи болесник, да се некоме напакости итд.

Сваки народ има свој комплекс обичаја и веровања, без обзира где се налази и на ком је степену културног развитка. Неки обичаји припадају само једном уском крају, покрајини једне земље, а неки обичаји се срећу у истом облику код два различита и удаљена народа.

На настанак нових и мешање и мењање старих народних обичаја и веровања утицало је више фактора којима је заједничка последица, а то је мешање становништва. Ти фактори су, на пример: сеобе народа (у потрази за плоднијим земљиштем и богатијом фауном, због ратова), велики војни походи (нпр. крсташки ратови), подчињавање побеђеног освајачу (нпр. пад српске средњовековне монархије под турску власт), развој трговине, истраживачке експедиције и друго.

Временом, са развојем писмености, образовања, науке и технике, многи стари обичаји и веровања се губе, а једино их од потпуног заборављања спашава њихово бележење и описивање. Они престају да буду део свакодневног живота и, ако се сачувају од заборава, постају део културне баштине одређеног народа, део сведочанства о једној етапи у развоју тог народа.

Међутим, и поред цивилизацијског напретка неки обичаји и веровања се и даље одржавају, али се прилагођавају новим схватањима и животним околностима.

---

                                                                              Брак

Постоје разни обичаји и сујеверја везани за венчања. На пример, обичај да младожења не сме да види своју младу у венчаници је познат широм света. Постоје многи обичаји који су регионалног карактера или чак постоје у породици генерацијама. Они постоје ради веровања да ће донети срећу и радост брачном пару у време када се њихови животи мењају.

Нешто старо представља предмет који би пар добио од старог пријатеља. По обичају, ово је била стара подвезица коју би млада добила од срећно удате жене у нади да ће срећу и стабилност из њеног брачног живота пренети и на нову младу. Нешто ново представља нове авантуре које це венчани пар имати у срећној будућности. Нешто позајмљено је обично предмет из младине породице, веома битан за њих. Млада мора да врати тај предмет како би осигурала срећу. Ово је симбол љубави и подршке од стране породице и пријатеља. Нешто плаво датира из старог Израела, где је млада носила плаву траку у коси која представља љубав и верност.

Сребрни новчић у ципели је требао да обезбеди богатство пару у животу.

Звук црквених звона на крају церемоније представља радосну јавну објаву о склопљеном браку.

Појам медени месец долази из Енглеске традиције где се пило вино са медом цео месец након венчања. Веровало се да то пару доноси веће шансе да добију сина.

У Шкотској популаран обичај је био да млада “шета са сунцем”. Веровало се да ће јој то донети срећу у животу. Ишла је од источне до западне стране на јужној страни цркве а онда направила три круга око цркве.

Ирска традиција је да се стави лавандер у бидермајер како би донео срећу и испуњење свих жеља.

У Америци, свеће су коришћене као симбол нових почетака и спајање двеју породица.

                                                                           Просидба

У прошлости, када је просидба била много више од формалне процедуре, младожења би слао свог пријатеља или члана породице да га представља код младе и њене породице. Уколико би видели трудну жену, слепог човека или монаха током њиховог пута, сматрало се да је брак осуђен на пропаст и да су то лоши знаци. Међутим, голуб, коза и вук су били добри знаци и уколико би их видели током свог пута веровало се да ће имати срећан брак.

Кад је девојка пристала да се уда за њега, младић или је проси од њених родитеља или она из неког разлога ”побегне” за њега. На просидбу девојке, момак одлази са оцем, мајком и јос неким (рођаком, комшијом, другом). Момак са собом носи веренички прстен који ће ставити девојци на руку, уколико пристану родитељи девојке.

Будући свекар и свекрва даривају своју снаху неким златом (ланчић , наруквица, дукат…) у знак захвалности што жели да се уда за њиховог сина. И остали који су пошли са момком могу даривати младу, јер на тај нацин желе да све што јој даривају она има у изобиљу и када се буде удала - у младожењиној кући.

Пошто девојчини родитељи пристану на удају своје кћери сви заједно уз музику ручају и весело чаврљају. После тога, млада дарива све који су били са момком (касније их на свадби не дарива) и онда заједно са њима одлази младићевој кући где остаје до момачке односно девојачке вечери. Уз прасак пушке се наговести да је девојка ту, да се момак оженио, па се уз пиће и јело весели до јутра.


                                                                          Презимена

Сматрало се несрећним ако се жена уда за човека чије презиме почиње истим словом као и њено. Млада није вежбала писање свог имена пре венчања. Ово се сматрало несрећним због кушања судбине.

                                                                        Бирање датума и месеца венчања

Иако се данас већина венчања одвија суботом, у прошлости се тај дан везивао за несрећу, као и петак, нарочито тринаести.

Постоји песма по којој се планирало венчање у првој половини недеље:

Понедељак за богатство
Уторак за здравље
Среда најбоља од свих
Четвртак за губитке
Петак за крстове
Субота најгора од свих

Као у за дане у недељи, тако и за месеце у години:

Удај се када је година нова, он ће бити заљубљен, добар и искрен
Када се фебруарске птице спајају, немој се венчавати већ се плаши своје судбине
Ако се удаш када мартовски ветар дува, ужитак и сузе, имаћеш оба
Удај се у априлу када можес, ужитак за њу, ужитак за њега
Удај се у месецу мају и сигурно ћес упропастити дан
Удај се када јунске руже расту, копна и мора ћеш обићи
Оно двоје што се у јулу венчају, мораће да раде за дневни хлеб
Ко се у августу венча, проћиће кроз велике промене у животу
Удај се септембра у цркви и живот ће ти бити богат и добар
Ако се венчас у октобру, љубав ће расти али ће богатство пасти
Ако се удаш у тамном новембру, уживање ће доћи, запамти
Када децембарски снег падне брзо, удај се и искрена љубав ће трајати

„по овоме Среда у Септембру би била најбоља опција”

                                                                         Веридба данас

Веридба представља просидбу девојке и – у већини случајева - премијерно упознавање двеју породица. Обичаји који су пратили веридбу разликовали су се, као и свадбени обичаји, од места до места. Међутим, брз живот у урбаним срединама свео је веридбене обичаје на врло просте и не много романтичне.

Будући младожења са својом најужом породицом и с кумом иде у госте невестином дому. Том приликом невестина породица организује свечани ручак или вечеру. Подразумева се ће да сви који су присутни на веридби бити и на свадби.

Девојка од момка добија прстен и од тог тренутка њих двоје добијају статус вереника и веренице (у неким крајевима заручник и заручница). Вереникова мајка дарује будућу снаху и тај дар је углавном комад накита. Будућа млада треба да дарује све присутне госте – мушкарце кошуљом, а жене материјалом за хаљину. Управо зато је практично да вереник најави све чланове породице које доводи на просидбу.

После прстеновања и обостраног даривања, договара се свадба – кад, како, где, колико званица са сваке стране... Најбоље би било да вереници сами могу да организују (читај: исфинансирају) свадбу, јер ће то свакако бити свадба по њиховој мери и укусу.

Добро је да млада на дан венчања погледа младожењу кроз веренички прстен – наши стари кажу да ће тим малим ритуалом обезбедити себи његову вечну љубав.

                                                                     Откуп младе

Међу многим свадбеним обичајима Срба један се посебно издваја и то као «противан достојанству човечијем». Куповина односно продаја младе или једноставније «купопродаја» младе.

У студији «Обичаји, веровања и празноверице народа Југославије» проф. др Петар Влаховић наводи и овај обичај и каже да су за куповину девојке биле потребне веће своте новца, почетком деветнаестог века жена је «коштала» од 25 до 50 гроша.

Ни тада овај обичај није многима био по вољи те је 1846. кнез Александар Карађорђевић издао наредбу: »Искање и давање по 25 гроша за девојку, које је било уобичајено, укида се као обичај противан достојанству човечијем».

Сто шездесет година касније у Србији још постоје трагови куповине младе. Углавном се младин брат прихвати продаје а девер куповине девојке. Неретко се дешавало да при овом обичају «севају варнице», да се проваљују врата - брату је све мало што девер нуди , а деверу је опет пуно што брат тражи, па обичај преседне и младенцима и сватовима.

                                                                                     Мираз

До половине прошлог века, девојке без мираза тешко су се удавале. Мираз је био све оно што је невеста, као један вид наследства, донела из родитељске куће у заједнички дом. За почетак живота у брачној заједници, родитељи су својим кћерима поклањали новце, тапије на имања, њиве, шуме, ливаде, куће, скупоцен намештај...

Део мираза девојка је сама спремала и тај део је познат као девојачка спрема. Постељина, стољњаци, пешкири, јоргани, ноћне кошуље – докази шта и како девојка уме да ради, колико је спретна, вредна и вична ручном раду.

                                                         Кад девојка мора да побегне од своје куће

Осим просидбе, постоји и ситуација када девојка мора да побегне од своје куће. Тада будући младожења са још неким (друг,брат…) сачека девојку, по могућству увече да их неко не види, а онда сви заједно дођу младићевој кући и тек тада пуцањем из пушке објаве да је девојка његова и да је код њега у кући. Касније се окупе његови другови, родбина и остали које позове и лумповање траје до јутра.

Сутра њих двоје одлазе њенојкући на “помирење”. Најбитније је да се будући таст сложи са удајом своје кћерке. Наравно, он ће као и сваки други строг отац покушати да одговори своју кћер од таквог чина. Мајка ће све време брисати сузе, мада је она доста тога знала. Касније ће отац пристати на помирење, дати благослов обома, наздравити удаји своје кћерке, а већ колико сутра ће и отац и мајка отићи да виде где се њихова кћерка удала.

                                                                Ко шта купује млади?

Пошто млада долази у нови дом, ред је да јој младожењина фамилија купи сву одећу за венчање.

Тако венчаницу купује свекрва, а прстен, ципеле, ташну, вео и рукавице купује девер. Старојко купује бурму невести а кум младожењи. Млада, пре него што се пође на венчање, дарује све које треба, то јесте оне које није даривала када су је просили.

                                                                        Кум

Кум је најзначајнија личност на свадби. Њему се угађа од јела до пића, музике и свега осталог. Кум је тај који је највеселији на свадби, коме музика свира докле он то жели. Кум је и тај који први одлази са свадбе и тада га испраћају сви сватови уз звуке «Шареног кола».

                                                            Преношење преко прага

Сматра се да духови предака живе у прагу сваке куће, па да их млада не би газила када први пут улази у кућу, младожења је преноси преко прага поштујући тако своје претке.

                                                                Корито, сито и наконче
 
Војвода после венчања први долази младожењиној кући. Ту затвара све пролазе остављајући само један преко којег ставља корито са водом. Сви сватови морају туда проћи и убацити ситне паре у корито желећи тако младенцима да увек имају много пара.

Млада прво баца сито на кров куће. Ако сито остане на крову - добро је, онда ће и млада заувек остати у тој кући. Ако сито падне с крова, онда млада то исто сито изгази.

Пре него што уђе у кућу, млада узима наконче у наручје и окреце га три пута у круг. Наконче је најмлађе дете из младожењине фамилије, а млада га окреће како би она и младожења имали пуно лепе и здраве деце.

                                                                     Бидермајер

По изласку са церемоније венчања млада “насумице” баца бидермајер неудатим девојкама. Свака од тих девојака се труди да ухвати бидермајер јер се верује да ће она која ухвати бидермајер бити следећа која ће се удати.