Организовање обавезних семинара за наводно усавршавање просветних радника је постало веома уносан бизнис. Обавезни семинари на којима се просветни радници углавном уче како да додатно заглупљују себе и ђаке организаторима доносе најмање 700 милиона динара годишње. Просветни радници ове семинаре морају сами да плате, јер ако не стекну бодове са семинара, изгубиће лиценцу.

У сваком тренутку, негде у Србији, у току су бар два стручна наставничка „усавршавања“. Ови часови су обавезни, а осим наставника, имају их и васпитачи. Сваки акредитовани семинар може да се одржава више пута током две године.

Тако су многи у обавезном усавршавању за наставнике видели начин да лако зараде и „бацили“ се на писање пројеката – како савладати стрес, унапредити примену лутке, како упознати темпераменте, како правилно говорити… Неки од назива актуелних семинара су: „Ауторитет, та тешка страна реч“, „Агресија или асертивност“, „Рад у паровима у млађим разредима“…

Семинари нису унапредили образовни систем

„Суштина је да нам толики семинари нису унапредили образовни систем и користе само онима који их држе. Наставници иду само да би скупили бодове.“ – сматра Бранислав Павловић, председник Синдиката образовања Србије. „Неко од тога узима велике паре, а Завод за унапређење образовања, који одобрава семинаре, није лимитирао цене. Кажу да је то ствар слободне процене, па је распон цена од 2.000, па и више од 10.000 динара за дводневна усавршавања.“ – додаје Павловић.

А, самим наставницима, од тога што организатори добро зараде, већи је проблем што семинаре морају сами да плаћају.

„Школа једноставно нема пара, а ми морамо да идемо на усавршавања.“ – каже Душица Ђурић, наставница српског језика. „Два семинара нам је платила школа, а остале сам сама финансирала.“

Исто искуство има и њена колегиница Драгана Милићевић, која предаје математику у основној школи. Како каже, иако би општине и градови требало да плаћају усавршавања просветним радницима, цела школа добије симболичну суму:

„Пошто је ситуација таква, морало би или да се укине одузимање лиценце наставнику који не успе да скупи 120 бодова за пет година или да нам бар плаћају семинаре.“

А на већини усавршавања од, рецимо, 50 пријављених, појави се десетак људи, који узму „дипломе“ и за остале пријављене колеге.

За пет година зарада најмање 3,5 милијарди

Ако сваки од 76.258 наставника у основним и средњим школама за пет година мора да скупи 120 бодова, како не би изгубио лиценцу, и ако се рачуна просечна цена семинара од 3.000 динара (за осам бодова), долази се до податка да организатори усавршавање имају прилив од око 3,5 милијарди динара за пет година.



Тај износ, наравно, може да буде и већи, јер неки семинари коштају и више од 3.000 динара.

http://www.srbel.net

Jao... tu ima... toliko... jao... nevinasca...

Nego, da li ste znali da malo koja skola vodi ispravno knjigovodstvo... niti se zna koliko para uzimaju, niti na sta ih trose... Sigurno ne na ucenike 

Izvor vesti?

Link ka vesti?

Nova politika?

Cisto informativno 

A Boga mi ni na nastavnike...Kao što se u prilogu vidi, sve sami finansiraju, škole su samo sponzori u vidu davanja na korišćenje svojih prostorija (ma da i tu je moguća neka kompenzacija sa organizatorima). Većina škola odavno ne refundira ni troškove za sopstveni prevoz (ukoliko su škole van grada, tj. u seoskim sredinama), a vožnja autobusom se plaća iz lokalnog budžeta. Po pitanju seminara, većina nastavnika (ukoliko nisu početnici i privremeno zaposleni) izvrše uplatu i pojave se samo na početak tih seminara, a već posle prve pauze se masa prepolovi. Ali se poeni za dobijanje licence moraju prikupljati pa ljudi prosto nisu u poziciji da se bune i rizikuju i ovako teško stečeno radno mesto. Ništa bolje nije ni u ostalim oblastima,npr.zdravstvo. Lekari takođe imaju uslovljavanje da prikupljaju bodove i poene za licenciranje svog stručnog statusa. Ovo znam iz primera mog bliskog okruženja, jer su mi članovi porodice kadar iz ovih oblasti, pa znam kakva je situacija iz prve ruke. Ni u jednom ni u drugom slučaju niko suštinski ne proverava kakav se efekat dobija i u čemu je napredak ovakvog vida šatro usavršavanja, al je bitno da se našao još jedan vid otimačine na finjaka

Ovako:

Seminari su i uvedeni zato što neko ko je završio specijalizaciju 70 i neke nije baš stručnjak u polju kardiohirurgije, ako u međuvremenu nije ni pogledao šta se u međuvremenu dešavalo

To nije ništa novo i kada je moj ćale radio 70-tih i 80-tih ljudi u razvoju jedne velike firme i on je morao da obiđe određen broj seminara i u zemlji i u inostranstvu, da bi mogao da se vodi kao stručnjak

I tad je bilo seminara i "seminara". Ali danas je glavni problem što zaista nema ko da ih kontroliše.
Čak i ako to hoćeš da radiš ingerencije su ti poprilično klimave.
Možeš da ih vataš samo na prosječnu ocjenu - koju daju učesnici seminara. E sad, naš narod je takav da najvišu ocjenu daju ne onim seminarima gdje su nešto naučili nego onima oko kojih su se najmanje akali.

Što se plaćanja tiče, svi ti seminari moraju se plaćati iz budžeta škole, zdravstvene ustanove, lokalne samouprave - sve te organizacije imaju stavku - seminari, unapređenje kvaliteta radnika.
To što niko u budžetu ne predviđa tu stavku, odnosno koristi je nenamjenski, je dijelom problem organizacije, drugim dijelom problem zaposlenih koji se nizašta ne bune.
Sindikati kukaju samo kad iz budžeta treba dići plate, a kad se mora malo počeprkati po međuljudskim odnosima u samim kolektivima i usprotiviti lokalnim guzonjama onda niko neće.

Znači u prevodu mi smo govna. Niko neće da se buni da ne dobije po tintari. Ali pri tome svi kenjkaju, kukaju i otaljavaju posao i to svoje nezadovoljstvo prenose na svoje (ne)rad.

Ako hoce da se bune, nek jednom nekom seminaru daju losu ocjenu. Nek prijave ljude koji su dobili papir, a nisu bili, nek potegnu pitanje plaćanja tih seminara.
Možda nikad neće moći da se svima sve plati, ali i 50% je bolje nego sad.

Zato cu ja lepo da organizujem ta usavrsavanja pa samo parice ima da kaplju. 

Generalno je u pravu tekst osim u jednom a to je da strucno usavrsavanje uopste nije losa stvar. Sad, sto ti nastavnici to gledaju samo kao uzimanje para, to je druga stvar, ali ako se organizuje dobro to itekako moze biti korisno...

Pa kod nas nikog nije ni briga za suštinu.

A ti uzmi da su ti prosveta i zdravstvo najobrazovaniji segment stanovništva.

Većina njih misli da nema šta novo da nauči.
A ako i ima da im to ne treba.

Oni se bune jer su seminari petak/subota - znači gube jedan neradni dan i što ih koštaju.
To što je kvalitet loš, koga briga, svi i onako znaju sve.

A što se uvaljivanja u taj voz tiče, male su ti šanse. Sve te grupice i organizacije koje organizuju seminare vode ćerke, žene, sestre, švalerke ljudi iz Ministarstva prosvete ili zdravlja, odnosno njihovi bivši zaposleni.

Ali čak i kad je sistem ovako loš i korumpiran kao ovaj naš, opet možeš da izvučeš nešto više, u pogledu znanja.
Ali znanje nikog ne zanima, bitni su slobodni dani i pare, pare, pare

i sex je bitan...

ima li toga na seminarima?

Pa obzirom na to koliko se pojedini ljudi u ministarstvima bave time da li su bile jednokrevetne, dvokrevetne ili visekrevetne sobe ili apartmani i da ko je i sa kim bio u sobi, rekla bih da toga ima vise na seminarima prosvetnih radnika, nego na ekskurzijama.

Dakle da se ispravim bitni su slobodni dani, pare i sex

E vidis meni je to porazavajuce. Da covek koga u njegovoj skoli za ucitelje, nastavnike itd. nauce da je obrazovanje permanentan proces misli da je seminar na koji ide i sam ga odabere bezveze i da ne moze da nauci nesto iz toga da mu bude korisno nego da ode samo da bi uzeo poene i da jede i pije. I da se zali kako daje 3000 dinara jednom u 4 meseca za to.