О страстима... :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Човек је по природи страсно биће. Страсти су оно руководно начело у човеку које чини динамички карактер сваке личности. Проблематика страсти не своди се на питање о њиховом (не)постојању, већ о њиховој (зло)употреби. У зависности од тога ка чему или ка коме су усмерене на такав начин ће се и оне саме манифестовати. Бог је подарио човеку страсти како би се помоћу истих човек постепено назидавао успињући се на литургијским лествицама Духа Светога, али не сам – ближњи даје стабилност његовим мердевинама, и обратно. Страсти су многобројне, и своје истинско задовољење и ситост налазе у Богу.
Не постоје добре и лоше страсти. Постоје само страсти које слободан човек усмерава на добар или лош начин. Од слободе зависи да ли ћемо их назидавати на темељу Личности Божијих или на темељу безличности као сурогату истинскога Бога. Суштина страсти није у њиховом искорењивању, у духовном самоубиству дара против дара (на тај начин човек би утрнуо не само за оно што је зло него и за оно што је добро), већ у њиховој благодатној сублимацији. Ерос тежи ка сопственом обожењу. Наравно, то није индивидуалан чин, већ долази из „гласа вапијућег“ у сабрању. Црква се тиме открива као велико поље аскетике ( ασκεω, трудити се, подвизавати се), односно премошћавања привидног дуализма између Есхатона и историје, на којем човек Литургијски саваладава своју схизофренију – онтолошки расцеп између живота и смрти. Тада се укида хоризонтална психо-патологија и настаје вертикална Духологија. Наиме, никад човек неће превазићи зло хтење својих страсти докле год буде био познат само самом себи. Добробитије страсних инерција се остварује у еклисиалном иступљењу а самим тим и познању Другога и од Другога.
Само подвизавање, као начин усмеравaња својих страсти личним напором и Божијом благодаћу, претрпело је и своје савремене девијације, те да уместо буде искорак љубави ка Богу и ближњему у новој стварности „Осане“, подвиг се психологизује затаварањем у самосозерцање изван Бога и људи, то јест, смењујућих расположења неусмерених-ни-на-кога страсти. Услед овога нужно долази до поремећаја хармоније у човеку чија личност тада постаје распета између раја и пакла не имајући могућност припадања ни једном ни другом. То важи како за нецрквене тако и за црквене људе, јер нецрквени психологизују себе а црквени психологизују Бога. Али Бог нема ништа заједничко са надменим сентименталностима ни једних ни других, јер Бог није психолог него Дух. Он не носи људске наочаре.
Смисао целокупне аскетске етике је у вршењу воље Божије која није у егоцентричном супер-морализму него у богослужењу као врху назидатељског образовања. Врлина ништа не вреди ако нема кога да (је) види и потврди. Тиме острашћеност као потенцијалност обожења не припада сфери етике него сабрања. Тако и наше усавршавање у Христу као сталан акт открива да оно припада као дар не искључиво нашем сопству него Богу и ближњима. Отуда и уздржање страсти као лошег нагиба у њима, није средство узајамног сукобљавања на моралном фронту, него изгонитељ опште безличности на христолошком. Одгонетка аскетике је у мистичком комуницирању оних који се не воле да би се на Литургији заволели због Бога Који их воли једнако. Сам Бог укида етику на Литургији да би сви нашли оправдања. То представља нови изазов за слободу да оно што је човеку допуштено не врати страстима „ни у шта“ него да промени у „конкретно шта“ стваралачким мотивима. Само на такав начин се страсти неће спотицати о саблазни свог одраза јер ће се уместо у себи огледати у Божанској антропологији.
Сам по себи пакао нема своје уточиште, него добија своју остваривост кроз онога ко жели да му да (промашено, симулирано) постојање злоупотребом страсти. Ако се добро кретање страсти заснива на Богу онда се изграђује идентитет човека, а ако се не заснива на Богу него на човеку онда је зло кретање страсти нешто сасвим својствено. Све што нема своје лице према Лицу Божијем неминовно обезличава до губитка смислености. Немајући кога да загрле, страсти се усложњавају у домаћину и рашчлањују личност где сваки део виче другом делу поред себе: „Не познајем вас!“. А само је Христос потребан, и опет не Онај психолошки него Литургијски Христос, Који се не да поседовати него се свима једнако раздаје. Тако, ако би неко и победио лош насртај страсти у себи, не би могао да услови Бога јер се благодат не даје по заслугама него на дар. Опет, не као да етика није потребна него јер је она само одскочна даска за оно што је превазилази.
Освећење није производ нечије врлине него тога што Бог жели да човек вечно постоји. Бог није дужан даровати благодат јер је слободан, али без обзира на нечије врлине или грехове Он је даје јер увек човека види као Своју жељу за коју га је наменио. Зато, суштина победе над злострастима је у литургијском приносу сопства са добровољном жељом да постанемо обожени. Такав приступ обожењу грешне приводи покајању а праведне утврђивању.
Аскетизам није канонски рецепт за механичко претварање у светитеља јер је обожење процес које не бива без народног созерцања олтарске трансцендентности. Бог не жели трговину етике и естетике него сарадњу слободе и љубави. Добре страсти су логична последица одазова на Божији глас. Нико не може да се очисти од смрти без Духа Светога који дише на богослужењима. Теолошко злострашће је у суморном покушају поседовања Духа Светога само за себе а што није у складу са љубављу према ближњему. Ако неко има нелитургијски однос са Богом а и даље излива благослове потцењивања на друге, и такав може похулити на Духа Светога. Јер, Бог је Дух Љубави. Отуда, сваки подвиг бестрашћа који се не темељи на љубави и Цркви, и који нема ништа заједничко са Богом, светом и човеком у оном благодатном смислу као оплемењивачу страсти, постаје само још једна нарцисоидна машта у низу. Уосталом, када би се Бог саблажњавао на нашу не-етичност како би нам онда могао праштати, или нас терати на љубав према неморалнима?
Свака страст је набијена еросом и тражи свој искорак ка Богу. Тај вход је природан јер је смислен. Оне по природи траже кретање и осмишљавање у Богу. Промашај страсти није ништа друго него губитак Бога. Када су возглављене на Личностима Божијим тада остварују личност човека, а када нису возглављене тада је не остварују. Чим се личност човека нема на Кога ослонити, она се враћа ништавилу. За Љубав је увек потребно двоје. Где нема Другог нема ни бића. И када неко воли неморалног човека ту се очитава превага љубави над етиком за коју Бог нема суда. То је парадокс стварности.
Страсти су увек живе и делатне. Увек се налазе на раскрсници између недовољности и изобилности, на релацији: човек-човек и човек-Бог. Колико год биле христоцентричне или расејане на све што Бог није, тј. колико год се усавршавале у добрим или злим стварима, никада не долазе до свог краја. И ако постоји екстатичност као кретање ка свом врхунцу, то и даље не значи престанак страсног кретања ка њему или унутар њега. Свакако, ако узмемо у обзир да екстатичност подразумева сједињење са Богом. Добре страсти се крећу ка Богу онолико колико могу примити а зле страсти проналазе замену за Бога онолико колико желе лутати. Кретање Ка или унутар тих екстаза и задржавањима у њима открива тајну блаженства и пакла.
Дакле, све постаје духовна таштина ако уместо аскетике као црквене динамике ка свом Есхатону постоји аскетика апстрактног за личну метафизичку насладу која не изграђује саму историју. Јер, изграђивање историје зависи од есхатолошког набоја самих страсти сваке појединачне и друштвене свести. Како унутар Сабрања тако и за сваког оног који као јединка у миру излази са Литургије за свет да му благовести Царство небеско. Такође, треба напоменути парадокс постојања многих неморалних људи који имају љубав наспрам моралних који не умеју да воле. Тиме се открива да страсти нису мерило спасења ако неко има љубави. Јер је љубав нераскидива веза са другом личношћу, а тиме и изнад страсти. Та веза подразумева Цркву као свето место Богочовечанства. Литургија не гледа ко је ко, нити какав је неко, она нема предрасуде, него свима даје Духа једнако мењајући присутне према обличију Христа.
Страсна чежња за Христом јесте истинска аскетика. Страсти и аскетизам нису ништа друго него ишчекивање Другог Христвог доласка, Богочовека Који долази да љуби Своје без субјективности и оне који се труде и оне који се не труде да осмисле своје страсти. Свако ишчекује Господа према својој страсти-добре у својој нади а лоше у своме страху. А до коначног „Маран ата“ сада имамо страсно вежбање у његовом делимичном пројављивању унутар нас самих, унутар сабрања.