"... Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но то је уствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби.
Ми смо их раније само површно познавали.

Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Италијани, и Мађари и Шиптари и Бугари и... Знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба официра који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да "ко се не освети - тај се не посвети", и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.


Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?
Кад су покидане логорске жице и када се 5.000 живих српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су миловали нашу децу поклањајући им бонбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црној звали. Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше - Србија!

Та побједа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу чини ми се, могли су извојевати и задобити само Срби, одгајени у њиховом светском духу и јуначким српским песмама које је наш Гете тако много волео...

Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед".


Протестантски пастор Fridrih Grisendorf на проповеди 1945. године у селу Everburgu код Osnabrika.

"... Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но то је уствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби.
Ми смо их раније само површно познавали.

Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Италијани, и Мађари и Шиптари и Бугари и... Знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба официра који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да "ко се не освети - тај се не посвети", и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.


Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?
Кад су покидане логорске жице и када се 5.000 живих српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су миловали нашу децу поклањајући им бонбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црној звали. Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше - Србија!

Та побједа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу чини ми се, могли су извојевати и задобити само Срби, одгајени у њиховом светском духу и јуначким српским песмама које је наш Гете тако много волео...

Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед".


Протестантски пастор Fridrih Grisendorf на проповеди 1945. године у селу Everburgu код Osnabrika.

Слобода или смрт! Велики закон и још већи идеал, за велика времена и велике људе. Да је и дело било у складу са идеалом, уверио сам се када сам са генералом Михаиловићем бранио и ослобађао српске крајеве.Нисам имао прилике да пречесто сретнем велике људе. Један од великана, мој добри и никад прежаљени Чича, живеће у мени све док ме буде било.Гледао сам га са свих страна које могу да осветле дух и добра воља, увек у тешким приликама, кад се све верније види и упамти. Било да је прах пред очима, смрт вреба или неправда боли, он је увек био велики...

У ноћи, 18. августа 1943, спустио сам се падобраном на падине планине Чемернице, где су ме дочекали људи-џинови и одвели ме своме генералу. Преда мном је стајао кротки праведник, прав као храст, проседе браде, продорних очију, благих као плаво небо, с искреним осмехом на лицу и радошћу у срцу.Ни по оделу, ни по начину живота, између њега и његових људи није било разлике у ма чему. Тога часа, осетио сам човека рођеног за друге, који се више брине о ближњим својима, међу њима и о мени, него о самом себи.

Од тада смо делили, заједнички, и добро и зло, увек у покрету између живота и смрти, заседа и изненађења. Још и сад чујем његов благи, братски глас:"Све ће бити добро, Бошко. То име добио сам у његовој герили. Присебност, храброст и сналажење током свих операција красили су генерала Михаиловића. У том витешком срцу, лежале су и све велике људске врлине, међу њима и ратно частољубље и ретка хришћанска самилост.Зато Чича није, зарад своје славе, пред страшне нацистичке чељусти бацао децу Србије никада, кад би он сам у томе могао да их замени. Штедео је невину крв и клонио се безнадежних битака по сваку цену.Није хтео да својој слави друге жртвује и да своју славу зида на хиљадама невиних и непотребних гробова.

Током тешке зиме 1943. године, заједно смо се пробијали кроз долине смрти. А већ тада, у долинама Техерана, Радио-Лондон је славио човека који је у Југославију послат с мисијом да ослободилачки рат претвори у братоубилачки, а на рушевинама демократске државе подигне комунистичку Ћеле кулу. Кад смо се 1944. растали у братском загрљају и војничком осећању, био је насмејан и поред срамотних техеранских одлука. Дубока туга је, ипак, сенчила Чичине очи, јер смо већ слутили какви се дани ваљају иза брда.

Шта је дошло с издајом верног савезника и поклањањем Југославије белосветском комунизму познато нам је свима. Наступио је рај, али пролазни и варљиви рај, за крволоке, а ропство, беда, тамнице, логори и лудачки експерименти сручили се на несрећни народ. Историја све исправља и мртве праведнике диже из гробова. То историја и ми сви преостали дугујемо генералу Дражи Михаиловићу, великом јунаку, верном савезнику, издатом мученику и ретком праведнику.

(Валтер Менсфилд, из говора америчким Србима, на Видовдан 1953.)

Волео би да видим неки доказ аутентичности овог текста, поготово оног дела о Бизмарку. Сумњиво је.

изгледа да пастор није био упознат са геноцидом који су зликовачки партизани спровели над недужним и кротким немцима у војводини

vozeći se na tenku sa kuratim rusom 

Hebi ga, nisu krivi partizani, kriv kurati Rus 

Dr Rudolf Arčibald Rajs (1875 - 1929 )je bio švajcarski kriminolog koji se istakao radom na istraživanju neprijateljskih zločina nad srpskim stanovništvom u vreme Prvog svjetskog rata. U Srbiju dolazi na poziv srbijanske vlade 1914. godine. Zavolio je srpskog vojnika i srpski narod i do kraja života ostao u Srbiji. Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju, Solunski front i sa Moravskom divizijom umarširao u oslobođeni Beograd, novembra 1918. godine.


O crkvi i religiji

(...)Da biste očuvali svoj patriotizam, kultu svojih nacionalnih junaka dodali ste još jedno, skoro, isto toliko delotvorno sredstvo. Pretvorili ste svoju religiju u narodnu crkvu, bolje reći, u narodnu tradiciju. Istina, vi osećate, poput svakog čoveka koji zaista razmišlja, da postoji nešto neodredljivo, nešto suviše uzvišeno da bi se pojmilo, nad nama, nešto što natkriljuje svet i upravlja njime. Međutim, vi niste religiozni. Niste mogli da pretvorite Boga kakav je u Bibliji, pretvorili ste ga u večnog i svemoćnog glavara svog naroda. Ako bih mogao da u ovoj oblasti upotrebim trivijalan izraz, rado bih rekao da vaš „bog“ nosi oklop i bradu Kraljevića Marka, šajkaču vašeg ratnika sa Cera i jadra, Kajmakčalana i Dobrog polja. Popovi vam nisu bili niti jesu crkveni ljudi, već vatreni rodoljubi sa svim vrlinama i manama vašeg naroda.
Ta religija vas, uprkos vama, održava. Muškarci vam pogotovo nisu često u crkvi. Koliko sam samo puta, u vreme obreda, ušao u vaše hramove i tamo zatekao tek nekoliko retkih vernika, i to skoro isključivo žena... Brižljivo čuvate tu narodnu religiju jer će vaš narod, onog dana kad je napustite, biti izgubljen.





o cafiri, cuvajte se dzexenemske vatre...