Наравно да не постоји одговарајућа казна за некога ко науди детету.
Али није циљ казне у њој самој, већ је њен циљ да се неко поправи,да проба некако да се искупи.


Како бих поступио у тој ситуацији, зна само Бог; али из своје тренутне ситуације, када у души замислим да ми неко повреди породицу или кумове или пријатеље или убије...и даље мислим да не бих био за смртну казну.
Убили су ми пријатеља када сам имао 17 година, родитељи тог детета су скрхани, отац је био инспектор, причао је ако казна на суду буде мала, да ће га лично убити...А ипак, није убио тог несретника, иако је казна била срамотно мала, јер је знао да његов син то не би желео (да његов отац постане убица), да је то противно вољи Божијој...

Како оно каже песник: У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци.

Е, па у таквој ситуацији треба сведочити своја начела, иначе је све то празно причање, али ако неко своју веру, ставове, етику, начела, потврди, посведочи када је тешко, у кризним моментима, е онда је то истинско опредељење тог човека (и доказ његове чврстине...).

Onaj što je pobio desetoro ne popravi se nikada !

Tacno , ja govorim samo o onome što bih volio da uradim , meni da neko ubije nedao bog dete iz cefa ja bih volio da ga razdužim , kada to ne bih uradio mislim da bih poludio !

Свако може да се покаје и поправи, само треба уложити пуно труда, љибави, стрпљења и времена.
Видео сам случајеве када су се зликовци преображавали и који данас живе побожним животом, који и после затвора, кроз дела доброчинства окајавају своје грехе...Ретки су такви, али их има, то су они који су одговорили на призив Божији, којима је савест задрхтала пред ужасом који су учинили, којима је душа заплакала...

Далеко било, да ти неко науди детету...А у тој хипотетичној ситуацији, ти би тим  својим ,,раздужењем'' навек можда раздвојио себе од свог детета, јер оно ће као невино, право у Царство Божије, а ти са својом осветом, где ћеш онда ти, мили брате?

Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ. (Римљанима 12,19 а слично има и у 5 Мојсијева 32,35)

А ово пише и на почетку ,,Ане Карењине'' од Толстоја...

U mir i u spokoj !

Ko kaže da je ovo ispravno i kako to  da je crkva nekada opravdavala pogubljenje a sada ne ? 

Твоје је право да тако мислиш, ја мислим да ћеш отићи у неспокој:

...Ти мирно спавај, усни санак свој, а ја идем даље, у свој неспокој...

А за ово последње (Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ), каже Свето писмо, каже Црква Христова, а најпосле - каже моја маленкост.
А за мене, после речи Божијих, после сведочења Цркве Христове, остаје само да кажем: Амин !

To je pretnja !
Ko sve i u cije ime nije rekao Amin , dela brate a ne floskule ! 

Где бих ја смео да претим краљу?    

Код мене су увек и речи и дела у складу (бар се трудим да тако буде), трудим се да залегнем за оно што кажем (наравно, ако сам добро промислио и увидео да ми је размишљање исправно и добро, а ако се испостави да сам погрешио, није ми тешко да то и признам,да се покајем и извиним за своје речи, дела, да се некако искупим).

Елем, смртна казна нема оправдања ни у етици, нити у пракси (довољно је погледати статистике), тако да је треба укинути.

Etici , cijoj , po kome ? Šta kaže praksa , oni koji su pogubljeni su nastavili da cine zlocine ? 

mislim... da smo svi tako dobri vernici... ne bi nas ni bilo.

Еееееххх, па свака етика произилази из неке философије или учења или погледа на свет, догме, става...Па сходно томе какав је поглед на свет (философија, учење...) таква је и етика, а што се више квари тај поглед на свет (или учење, философија) то се и етика све више изопачава...
У мом случају учење је Христово, хришћанско, православно, па онда из тога произилази да су главне окоснице те етике: љубав, праштање, милосрђе, покајање, смирење...Тако да ја као хришћанин, управо због онога што је радио Господ Исус Христос, због Његовог јеванђеља, не могу да пристанем на смртну казну, напротив, залагаћу се за остварење Његове беседе на гори и прокламоване љубави према ближњима...

А управо зато што Га волим, верујем Му да ће отрти сваку сузу, исправити сваку кривду, утешити свако срце и остварити сваку правду...

Пракса каже и да су многи невини били погрешно осуђени на смрт, пракса каже да се број злочина (због којих се и добија смртна пресуда) није смањио у свим земљама где егзистира смртна казна...Па зар већ ова 2 разлога нису довољна да се неко запита да ли је исправно залагати се за смртну казну?
Зар се у земљама у којима егзистира смртна казна, може поуздано рећи да је људски живот светиња, а да је човек ближњи?