Moc da odustane od svojih zelja, da odredi pravac zatezanja luka ka svome srcu, da ... neko koraca prema grobu .. a neko u vecnost .. svako bira koliko ce biti retardiran , ili nesto drugo, trece, peto, nebitno, i da .. svi znaju sta je voda .. ali nije svuda istog ukusa ... a to je opet vezano za cula u telu coveka ..

Pozdrav ...

Sloboda je Orgazam i neprekidna ekstaza u svemu sto radis ,

Ko nema to zadovoljstvo nema slobodu,

Istina je da slobode nikada nije dosta.

Да ти мало не релативизујеш? Мислим што се тиче мајчинске љубави. Питао си да ли неко може да наведе једну људску активност и добио си одговор. Мајчинска љубав према свом детету није имагинарна енергија или пука сентименталност. Мајчинска љубав (као и свака али овде говорим о конкретној) је делатна. Сваког дана мајка живи за своје дете. Активност је неког купати, чувати, кувати му, хранити га и за све то не очекивати никакву награду јер се чини из љубави. Мајка даје живот за своје дете ако треба. То није само потенцијална енергија, то је активност.

Друго, што се тиче почетка и краја љубави. Хришћани верују, по речима апостола Павла, да "љубав никад не престаје". Љубав (она на коју нас Јеванђеље позива) је за хришћане предукус вечности. То је (да смо створени за вечност) наравно ствар вере и недоказиво је. Као што је недоказиво и супротно. Али ако је љубав (која подразумева жртву) само пролазна ствар која има крај, онда је бесмислено волети ... Такав став према животу: да је љубав пролазна, да ништа не зависи од нас - води или у крајњи егоцентризам или у тоталну депресију. А заснован је на недоказивим претпоставкама - ствар је вере.

"Универзални закон у узрочно последичној реалности, све што има почетак има и крај."
Узмимо да је почетак космоса ова наша планета Земља јер другу границу не можемо да замислимо. На основу чега се може тврдити да постоји крај космоса? Како се доказује тај "универзални закон" јер закон је нешто доказиво?

Ово је пронашао наш другар Макрос Црни и захваљујем му на његовом несебичном труду...

Хајде сви један громки аплауз за нашег другара: 

Елем...


Стивен Хокинг


Је ли све одређено?!


У представи Јулије Цезар каже Касије Бруту:
"Људи су у неким тренуцима господари својих судбина."

Али, јесмо ли стварно господари наших судбина? Или је све што чинимо одређено и предодређено? Употребљавани доказ за то је да је Бог свемоћан и изван времена, дакле Бог зна што се треба догодити. Али како бисмо ми у том случају могли имати било какву слободну вољу? А ако немамо слободну вољу, како можемо бити одговорни за наше ђеловање? Тешко да може бити крив човјек којег је судбина предодредила да опљачка банку. Зашто би га се онда за то кажњавало?

У посљедње вријеме, доказ за детерминизам почео  се темељити на знаности. Чини се да постоје добро одређени закони који управљају развојем свемира и свега у њему. Премда још нисмо нашли точан облик свих тих закона, знамо већ довољно да бисмо одредили што ће се догодити у свим осим у најекстремнијим приликама. Мишљења се разилазе по питању хоћемо ли у некој, не предалекој будућности, наћи преостале законе. Ја сам оптимист: мислим да су изгледу 50:50 да ћемо их наћи тијеком сљедећих двадесет година.

Но чак и ако не, то за доказ детерминизма неће ништа значити. Главна ствар је да би требао постојати скуп закона који потпуно одређују развој свемира из његовог почетног стања. Законе је можда био предодредио Бог. Но чини се да се Он (или Она) не мијеша више у послове свемира тако да крши те законе.

Почетни облик свемира можда је био Богом изабран, или је можда сам себе одредио законима знаности. У оба случаја, изгледало би да је све у свемиру даље било одређено развојем у складу са законима знаности, па је тешко виђети како можемо бити господари наше судбине. Замисао да постоји нека велика јединствена теорија која одређује све у свемиру изазива многе потешкоће. Прије свега, велика јединствена теорија је вјеројатно у математичном облику чврста и елегантна.

Теорија свега морала би бити нешто посебно и једноставно. Али како може неки број једнаџби објаснити сву сложеност и безначајне појединости што их видимо око нас? Може ли се доиста повјеровати да је велика јединствена теорија одредила да ће Синеад О'Цоннор водити на топ листи овотједних хитова или да ће Мадонна бити на насловној страници “Цосмополита”. Други проблем с идејом да је све утврђено великом јединственом теоријом је то да штогод ми рекли, такођер је одређено том теоријом. Али зашто би било одређено да то буде точно? Зар није вјеројатније да буде погрешно, будући да има много могућих неточних изјава за сваку једну истиниту.

Свакога тједна, моја пошта садржи неки број теорија које ми људи шаљу. Све се оне разликују, већина њих су међусобно протусловне. А опет, по свој прилици је велика јединствена теорија одредила да ти аутори мисле да мисле исправно. Зашто би дакле нешто што ја кажем имало неку већу вриједност? Јесам ли ја једнако тако одређен великом јединственом теоријом?

Трећи проблем с идејом да је све одређено је што осјећамо да имамо слободну вољу — да имамо слободу нешто учинити или не. Но ако је све утврђено законима знаности, тада слободна воља мора бити обмана, а ако немамо слободну вољу, што је темељ наше одговорности за наше чине? Људе не кажњавамо због злочина уколико су умоболни, јер смо увиђети да си они не могу у томе помоћи. Но ако је све са свима нама утврђено великом јединственом теоријом, нитко од нас не може си помоћи у ономе што чини, па зашто би било тко сносио одговорност за оно што чини?

Ова питања детерминизма бијаху разматрана стољећима. Расправа је, међутим, била прилично академска, будући да смо били далеко о потпуног познавања знанствених закона и нисмо знали како је задано почетно стање свемира. Проблеми су сада хитнији, јер постоји могућност изналажења потпуне јединствене теорије за само двадесетак година. Осим тога, увиђели смо да и само почетно стање може бити одређено знанственим законима. Ово што сада слиједи је мој особни покушај нагодити се с тим проблемима.

Не полажем право на неку велику оригиналност или дубину, но то је најбоље што овог тренутка могу чинити. Кренимо с првим питањем. Како може једна размјерно једноставна и језгровита теорија стајати иза једног свемира који је тако сложен као овај што га проматрамо, са свим његовим свакодневним и неважним појединостима? Кључ одговора на то је начело неодређености квантне механике које изриче да се не може точно измјерити и положај и брзина честице; што точније мјерите положај, то је мања точност којом можете измјерити брзину, и обратно.

Ова неодређеност није тако важна у садашње вријеме, кад су ствари међусобно далеко раздвојене, тако да малена неодређеност у положају не мијења битно ситуацију. Али у најранијем свемиру се све налазило заједно и врло близу, тако да је било поприлично неодређености и постојао је извјестан број могућих стања свемира. Ова разна могућа рана стања развила би се у читаву обитељ разних приказа свемира. Највећи број тих приказа био је сличан гледе њихових значајки широких размјера. Сви би они одговарали глатком и једноликом свемиру који се био ширио. Међутим, разликовали би се у појединостима, као што је на примјер распоред звијезда и, штовише, што је излазило на насловним страницама њихових часописа (дакако, ако су ти прикази, или повијести, уопће садржавали часописе). Према томе, сложеност свемира око нас и све његове појединости потјечу из начела неодређености у најранијим фазама свемира.

Ово нам даје читаву обитељ могућих приказа, могућих развоја свемира. Постојала би нека повијест свемира у којој су нацисти побиједили у другом свјетском рату, премда је вјеројатност малена. Али нама се управо догађа да живимо у причи свемира у којој су тај рат добили Савезници и у којем је Мадонна била на насловној страници Цосмополитана. А сад се окренимо другом питању: Ако је то што чинимо одређено неком великом јединственом теоријом, зашто би та теорија одредила доношење исправних закључака о свемиру, умјесто неких погрешних? Зашто би нешто, било што, што изјавимо имало икакву вриједност? Мој одговор на то темељи се на Дарwиновој идеји природног одабирања.

Прихваћам да су неки врло једноставни облици живота самоникли на Земљи захваљујући случајним спајањима атома. Тај најранији облик живота вјеројатно је била нека велика молекула. Али то вјеројатно није била ДНК, будући да су врло мали изгледи да би се обликовала цијела ДНК молекула тек насумичним спајањима. Већ и најранији облик живота се размножавао. Квантно начело неодређености и случајна термална гибања атома водила су томе да се јављао извјестан број погрешака при том размножавању, прављењу једнаких отисака. Већина тих погрешака била је кобна за преживљавање организама или за њихову способност даљњег множења. Такве се погрешке стога не би пренијеле на будуће генерације већ би изумрле. Пуком игром случаја, врло мален број погрешака имао би доброчинитељски учинак. Организми с таквим погрешкама имали би веће изгледе за преживљавање и размножавање. Они би дакле настојали заузети мјесто првотних, још непобољшаних организама.

Развој грађе двоструке завојнице ДНК молекуле могао је бити такво једно побољшање у најранијим раздобљима. Бијаше то вјеројатно такав напредак да је посве надомјестио било какав ранији облик живота, какав год да он бијаше био. Како је еволуција напредовала, водила је према развоју средишњег живчаног сустава. Створења која су точно препознавала посљедице података прикупљених помоћу својих осјетила те подузела на темељу тога одговарајуће кораке, имаху више изгледа за преживљавање и репродукцију.

Људска врста је све то довела до новог раздобља развоја. Ми смо врло слични човјеколиким мајмунима, и по нашим тијелима и по нашим ДНК; али незнатне промјене у нашим ДНК омогућише нам развити језик. То је значило да можемо преносити информацију и прикупљати искуство с генерације на генерацију, прво у говорном, а затим и у писаном облику. Прије тога би се посљедице неког покуса могле даље предавати само путем врло спорог поступка кодирања у ДНК молекулу насумичних погрешака при размножавању. Учинак нових могућности бијаше драматично убрзавање еволуције. Укупно је било потребно више од три милијарде година да развој стигне до људске врсте. Али тијеком посљедњих десет тисућа година развили смо писмо као запис језика. То нам је омогућило напредовање од становника шпиља до садашњег тренутка кад се можемо распитивати о коначној теорији свемира.

Тијеком посљедњих десет тисућа година није било значајне биолошке еволуције или промјена у људској ДНК. Према томе, наша интелигенција, наша способност доношења исправних закључака из информација што их прикупљају наша осјетила, иста је као и у наших шпиљских предака. Она бијаше брушена на темељу способности убити неку животињу за храну и избјећи бити убијен од друге животиње за (њену) храну. Значајно је да су се менталне квалитете које бијаху изабиране у ове сврхе показале од тако велике користи у врло различитим околностима данашњице. У борби за преживљавање не би се добила нека велика предност открићем велике јединствене теорије и одговарањем на питања о детерминизму. Унаточ тому, интелигенција коју смо били развили у друге сврхе може нам бити добар јамац да ћемо наћи праве одговоре и на та питања.

Прелазим сада на трећи проблем, на питања слободне воље и одговорности за чине. Субјективно осјећамо да смо способни одабрати оно што смо и што радимо. Али то може бити само обмана. Неки људи мисле да су Исус Крист или Наполеон, али не могу бити сви у праву. Оно што нам треба је објективни тест којег можемо примјенити извана да бисмо разабрали има ли неки организам слободну вољу. На примјер, претпоставимо да нас је посјетила једна "мала зелена особа" с друге звијезде. Како бисмо могли одлучити има ли она слободну вољу или је тек робот програмиран одговарати као да је попут нас?

Коначни објективни тест слободне воље чини се да је сљедећи: Може ли се предвиђети понашање организма? Ако се може, тада он очито нема слободну вољу него му је понашање предодређено. С друге стране, уколико се понашање не може предвиђети, то би се могло сматрати оперативном дефиницијом да тај организам има слободну вољу. Приговор на овакву дефиницију слободне воље је да ћемо једном, кад нађемо потпуну јединствену теорију, бити у стању предвиђети што ће људи чинити. Међутим, људске је мозак такођер поданик начела неодређености. Дакле, у људском понашању је присутан елемент насумичности спојен с начелом неодређености. Али енергије с којима ради мозак ниске су па квантномеханичка неодређеност слабо долази до изражаја. Прави разлог зашто не можемо предвиђети људско понашање је да је то једноставно пресложено.

Ми већ знамо основне физичке законе који управљају радом нашег мозга, и они су заправо једноставни. Но једноставно је претешко ријешити једнаџбе ако је у њих укључено више од неколико честица. Чак и у једноставнијој Неwтоновој теорији гравитације једнаџбе се могу посве точно ријешити само за случај двије честице (тијела). За три или више честица треба прибјећи приближним рјешењима, а бројем честица брзо расту и потешкоће. Наш мозак садржи око сто милијуна милијарди милијарди честица.

То је далеко превише да бисмо икад били у стању ријешити једнаџбе и предвиђети како би се мозак понашао у његовом заданом почетном стању и с нервним подацима који улазе у њега. Дакако, ми заправо не можемо ни измјерити што би било то почетно стање, јер да бисмо то учинили морали бисмо мозак издвојити. Чак и ако бисмо били спремни то учинити, било би једноставно превише честица за снимање. Такођер, мозак је вјеројатно врло осјетљив гледе почетнога стања — малене промјене у почетном стању могу изазвати велике разлике у каснијем понашању. Премда дакле познамо темељне једнаџбе које управљају мозгом, нисмо их у стању употријебити за предвиђање људског понашања.

Ова ситуација настаје у знаности кадгод имамо посла с макроскопским суставом, јер је број честица онђе увијек превелик за било какве изгледе на успјех у рјешавању основних једнаџби. Оно што у тим случајевима чинимо је употреба неких ђелотворних теорија. Оне су апроксимације у којима се врло велик број честица надомјешта с неколико величина. Један примјер је механика флуида. Текућина попут воде састоји се од милијарди милијарди молекула које су пак грађене од електрона, протона и неутрона. Ипак, добра је апроксимација ако текућину сматрамо за непрекинут медиј приказан само брзином, густоћом и температуром. Резултати теорије механике флуида нису потпуно точни — довољно је послушати метеоролошке прогнозе па се у то увјерити — али су довољно точне да омогуће пројектирање бродова или нафтовода.

Желим овиме дозвати предоџбу да су појмови попут слободне воље и моралне одговорности за наше чине заиста ђелотворне теорије, у смислу горе споменуте механике флуида. Можда је све што чинимо утврђено неком великом јединственом теоријом. Ако је та теорија одредила да ћемо бити објешени, значи да се нећемо утопити. Но морали бисте бити проклето сигурни у то да вам је судбина намијенила вјешала па да се у малом чамцу упутите на дебело море за вријеме жестоке олује. Замијетио сам да чак и они људи који причају да је све у животу предодређено те да не можемо учинити ништа да бисмо то измијенили, гледају лијево и десно прије неголи пријеђу цесту. Можда је то само стога што они који не гледају не преживе па ни не причају.

Не може се нечије понашање заснивати на поимању да је све предодређено, будући да се ни не зна што је било предодређено. Умјесто тога, треба прихватити ђелотворну теорију да се посједује слободна воља и да се одговара за своје чине. Ова теорија није баш добра за предвиђање људског понашања, али усвајамо је јер нема изгледа да бисмо ријешили једнаџбе које произлазе из темељних закона. Постоји такођер и један дарвинијански разлог зашто вјеровати у слободну вољу: Друштво у којем појединац осјећа одговорност за своје чине има веће изгледе за суживот, а тиме и преживљавање да би даље наставило и ширило своје моралне вриједности. Дакако, и мрави раде добро заједно.

Али такво неко друштво је статично. Није у стању одговорити на необичне изазове или развити нове повољне прилике. Скупина слободних појединаца који дијеле извјесне заједничке жеље може, међутим, радити заједно на постизању опћих циљева и ипак задржати отвореност према увођењу иновација. Према томе, у таквом друштву је вјеројатнији напредак и ширење његовог сустава вриједности.

Појам слободне воље спада у арену друкчију од оне у којој су темељни закони знаности. Ако нетко људско понашање покуша изводити из закона знаности, упада у логични парадокс сустава упућених сами на себе. Као кад би се могло предвиђати из темељних закона знаности, а затим би чињеница да је направљено предвиђање могло промијенити то што се догађа. То је и попут проблема у које би се упало кад би била могућа временска путовања, за које ја мислим да их никад неће бити. Кад бисте могли виђети што ће се догађати у будућности, могли бисте то мијењати. Кад бисте знали који ће коњ побиједити на Великој националној утрци, могли бисте се обогатити кладећи се на њега. Али тај поступак би промијенио вјеројатност. Довољно је само погледати филм “Повратак у будућност” па да схватите какви се проблеми могу појавити.

Парадокс везан уз могућност претказивања нечијих чина у уској је свези с проблемом што сам га раније споменуо:  Хоће ли коначна теорија установити да дођосмо до правих закључака о коначној теорији. У том случају, слажем се да би нас Дарwинова идеја природног одабирања водила к исправноме одговору. Можда исправни одговор није прави начин за описивање тога, али природно одабирање би нас барем водило до скупа физикалних закона који рјешавају задатак сасвим добро. Међутим, не можемо примијенити те физикалне законе за извођење закључака о људском понашању и то из два разлога.

Прво, не можемо ријешити једнаџбе. Друга, кад бисмо и могли, добивање предвиђања пореметило би сустав.

Умјесто тога, природно одабирање изгледа да нас води прихваћању ђелотворне теорије слободне воље. Ако се прихваћа да за чине неке особе вриједи слобода избора, тада се не можемо сложити да су у неким случајевима ти чини одређени вањским силама. Али људи су склони побркати чињеницу о можебитном добром погађању што би нека особа најрадије изабрала с предоџбом да избор није слободан. Погодио бих ако бих рекао да ће већина вас данас навечер вечерати, али ствар је вашег слободног избора хоћете ли лећи гладни у кревет.

Примјер таквог бркања појмова је и доктрина смањене одговорности: замисао да особе не би смјеле бити кажњене за своја ђела уколико су их починиле док су биле под стресом. Може бити да кад је нетко у стресном стању вјеројатније почини неко злођело. Али то не значи да бисмо ублажавањем кажњавања требали повећавати вјеројатност да он или она почине злођело под стресом, јер ће им стога прогледати кроз прсте.

Истраживања основних закона знаности те проучавање људског понашања предмети су за посве одвојене ођеле. Због разлога које сам био навео, не могу се употребљавати темељни закони знаности за извођење закључака о људском понашању. Али могла би се гајити нада да бисмо били у стању употријебити и интелигенцију и моћ логичког мишљења које смо били развили природним одабирањем тијеком еволуције. На несрећу, природно одабирање је такођер развило и друге значајке, попут агресивности.

Агресивност је нешто што је могло дати извјесну предност при преживљавању у вријеме шпиљских људи и раније, па је стога код природног одабирања била повлаштена. Међутим, силне разаралачке моћи што су их изњедриле сувремена знаност и техника учиниле су агресивност врло опасном особином и пријетњом опстанку читаве људске врсте. Невоља је у томе што су наши агресивни инстинкти, чини се, кодирани у нашим генима. ДНК се мијења само биолошком еволуцијом у временском распону од милијуна година, али наша разаралачка моћ се повећава у временском распону од само двадесет или тридесет година. Осим ако не узмогнемо искористити нашу интелигенцију за надзор над нашом агресивношћу, за људску врсту нема много изгледа. Ипак, док год је живота, постоји и нада. Успије ли нам преживјети сљедећих стотину или тако некако година, проширит ћемо се до других планета и, можда, других звијезда. Тиме ће бити смањена вјеројатност истребљења читаве људске врсте у некој несрећи попут нуклеарног рата.

Да кратко поновимо: Размотрио сам нека питања која се јављају кад се вјерује да је све у свемиру предодређено, да у њему влада детерминизам. Нема неке битне разлике је ли извориште тог детерминизма неки свемогући Бог или природни закони. Штовише, увијек се може рећи да су ти закони изражавање Божје воље. Разматрао сам три питања:

Прво, како може једноставан скуп неких једнаџби одлучити о свој сложености
свемира и свих његових безначајни дневних појединости? Или, за оне којима је Бог милији од једнаџби, може ли се доиста повјеровати да Бог одабире све оне безначајне појединости, попут тога тко ће бити на насловној страници сљедећег броја Цосмополитана? Одговор је, чини се, да начело неодређености квантне механике значи да не постоји тек један једини приказ свемира већ читава обитељ могућих приказа.

Ови прикази могу бити слични у великим размјерима свемира, али ће се јако разликовати у обичним, свакодневним размјерима. Ми живимо у једном особитом приказу, посебној повијести свемира који има своје особитости и појединости. Али постоје врло слична интелигентна бића која живе у свемирским причама која се разликују по томе тко је добио неки рат и тко је на топ листи поп-глазбе овога тједна. Према томе, безначајне појединости нашег свемира настају зато јер темељни закони садрже квантну механику с њеним елементом неодређености или насумичности.

Друго питање је било: Ако је све (пред)одређено неком темељном теоријом, тада је све што кажемо о тој теорији такођер одређено том теоријом, а зашто би то било одређено као точно, умјесто да буде посве погрешно или неважно? Мој одговор на то је био позивање на Дарwинову теорију природног одабирања: Вјеројатност за преживљање и репродукцију имали би само они појединци који су извлачили примјерене закључке о свијету око себе.

Треће питање је било: Ако је све (пред)одређено, што је са слободном вољом и с нашом одговорношћу за наше чине? Али једини објективни тест има ли неки организам слободну вољу или не је предвидивост његовог понашања. У случају људских бића, никако нисмо у стању употријебити темељне законе знаности за предвиђање људских чина, и то из два разлога. Прво, не можемо ријешити једнаџбе за врло велик број честица које су у игри.

Друго, чак кад бисмо и ријешили те једнаџбе, чињеница да је учињено предвиђање пореметило би сустав и довело до друкчијег посљетка. Па ако не можемо претказати људско понашање, можемо осим тога прихватити ђелотворну теорију да су људи слободни чимбеници који изабиру што ће чинити. Изгледа да постоје јасне предности за преживљавање при вјери у слободну вољу и одговорност за своје чине. То значи да би ово вјеровање требало бити ојачано методом природног одабирања. Остаје за истражити је ли осјећај одговорности, генерацијски преношен путем језика, довољан за надзор над инстинктом агресивности који је насљеђиван ДНК путем. Ако није, људска врста ће бити једна од слијепих улица природног одабирања. Можда ће нека друга врста интелигентних бића негђе другђе у Галактици успјети постићи бољу равнотежу између одговорности и агресивности.

А ако је тако, могли бисмо очекивати сусрет с њима, или барем открити њихове радио сигнале. Можда су и свјесни нашег постојања, али не желе нам се открити. То би могло бити мудро, узевши у обзир нашу повијест. Укратко, наслов овог есеја је било питање: Је ли све одређено? Одговор: да, је. Али могло би исто тако и не бити, јер не можемо никад знати што је одређено.


Извори: Стивен Хокинг, Будућност свемира и други есеји, стр. 137-149
                      А такође и преузето са сајта joschua.biz

Није све предодређено што чинимо. Бог не зна шта ћемо ми да одлучимо! У томе је и поента слободне воље коју нам је дао и према том Његовом лику смо направљени. Дакле, Бог је хтео да ми независно од Његове воље одлучујемо о неким стварима. Али све могуће одлуке које можемо да донесемо и последице сваке од тих одлука су предодређене према неком природном закону. И човек није одговоран за оно што је предодређено, него само за своје одлуке које су резултат његове слободне воље и нису предодређене.

Не слажем се са вама Бојане.

Бог је свезнајући, што значи да све зна.
А Његово свезнање не укида слободу, јер свезнање није и предодређење...
Тачније, овде се јавља класична грешка која говори о томе да свезнање у себе укључује и предодређење, па самим тим укида слободу.
Божије свезнање (па и ,,знање'' будућих догађаја) не утиче нужно на наше одлуке, нити на нашу слободу, ми можемо да се саобразимо овом Божијем свезнању и вољи, али не морамо, јер Бог није наметљивац и Он куца на врата наше душе, а не проваљује као харамија у њу. а ко на ово куцање одговори и отвори врата, тај прима Њега у своје срце и труди се да се саобрази са Њим.

Елем, ми смо слободни у одлучивању, а Бог зна шта ћемо ми учинити и какву ћемо одлуку донети (јер је то део Његовог свезнања).
Да још поједноставим (мада мислим да је ово скоро на граници банализације), Бог ,,види'' све наше могуће одлуке, све наше ,,будућности'' и зна последице сваке од њих, а поштује дар слободе коју нам је даривао да сами донесемо одлуку...

Оно што сам рекао је управо у смислу Ваше задње реченице, Силванусе.
И да се разумемо, то што ја кажем да Бог зна или не зна је само моје мишљење, јер ја суштински не знам шта ко зна. Али не схватам смисао слободе одлучивања ако се зна шта ћемо одлучити. Ја ту онда не видим слободу, јер ако се унапред зна шта ћемо одлучити, то је онда предодређено и ми онда ништа не бирамо? Додуше, можда ни ја нисам разумео контекст у коме причате.

Добро, ризиковаћу да постанем скроз баналан, али ево овако... (види се да сам некада волео хазардне игре  )

Ово је само мала аналогија и тако је схватите
Човек дође код лекара, он га прегледа и на основу симптома и анализа које је извршио може да закључи од чега човек болује и какви све исходи могу да уследе ако пацијент одлучи да се лечи и какви су исходи ако одлучи да се не лечи, као и какви су исходи и ако се лоше или половично лечи (ма може и алтернативно  ).
Да ли лекар својим знањем одређује пацијентову ,,судбину'' ?


А има код Светог Максима Исповедника једна занимљива мисао. Није слобода бирати, већ не бирати!
Помало је парадоксална, али ако се упитате, да ли су вам избори понуђени и представљају датост за вас, онда није слобода у избору (јер се бира у оквиру нечега што неко други даје), већ у нечем другом, негде другде се налази слобода...

Sveti Maksim Ispovednik je ovo olično reko.