Malo si se zaebao. 

tebe je baba odnila na krštenje jer ti je otac bija ili vojno lice ili neki državni službenik.

У чему се православље битно разликује од западног хришћанства?

1. Основна разлика између православља и протестантизма, према Максу Веберу, јесте у форми аскезе. Док на Западу имамо активну аскезу, делање људи као оруђа Бога, у православљу имамо контемплативан, спасоносан мистицизам у коме појединац није оруђе, него посуда божанског1.

2. Православље учи да само као члан цркве човек упознаје Божију Реч и постаје саговорник Божији. Протестантска је мисао да човек може и треба, на властити страх и ризик, личним доживљајем да упозна Бога. Сергије Булгаков2 не одриче потребу и значај личног сусрета са Речју Божијом, али овај лични сусрет сматра могућим само у духовном сједињењу са Црквом, не у одвајању од ње, значи саборно, а ипак и индивидуално. Христос нас је учио да се Богу обраћамо не са "Оче мој", него са "Оче наш", уводећи самим тим свако људско "ја" у саборност "ми".

3. Док православна и римокатоличка црква Свето писми и Свето Предање схвата у њиховом јединству, као природно за црквену свест, не уклањајући и њихову разлику, протестантизам је, признајући само Свето писмо, одбацио Свето Предање, које према протестантима, због своје различитости има само релативно-историјски карактер и вредност.

4. "Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју" (Мат. 16,18). У православљу, према Сергију Булгакову3 , Петров "камен" схвата се као вера коју је Петар исповедио и разделио свим апостолима, као унутрашње јединство праве вере и живота, док се у католичанству ове речи схватају као установљење спољашњег јединства кроз јединствену власт Петра у Цркви. Јединство Цркве у римском схватању јесте јединство управљања усредсређено у папиним рукама. То је духовна монархија, и то централистичког типа. Вера је схваћена као догматски континуитет и ауторитет. У православљу, "односи између Цркве и државе у Византији принципијелно су били одређени према типу 'симфоније', то јест узајамне сагласности уз независност сваке од области4 ". Нешто од овакве некадашње "симфоније" остало је у чежњивости данашњих православних цркава за што бољим успостављањем односа државе и цркве, чешће на штету цркве. Одвајање цркве је одавно чињеница коју је најзад прихватила и православна црква, јер одговара "и њеном достојанству и позиву", а што не одриче њен духовни утицај на све области живота у држави.

5. Према Џону Мајендорфу5, главна карактеристика источног хришћанства јесте у његовом етичком и социјалном ставу да човека посматра као већ искупљеног и прослављеног у Христу, а државу као Јустинијанову идеју "симфоније" између "божанских ствари " и "људских дела". Западно хришћанство је традиционално гледало на садашње стање људског рода реалистичкије и песимистичкије, посматрајући човека, до душе, жртвом крста искупљеног, али и даље грешног. Основна функција западне цркве је због тога била и остала да човеку постави обрасце у мишљењу а дисциплину у понашању, док је источна црква себе доживљавала као "мистични" организам задужен за "божанске ствари" са ограниченим институционалним структурама. Нагласак православне цркве на већ оствареној есхатологији објашњава недостатак директне одговорности за историју као такве.

6. Док се у православљу идеја унутрашњег јединства, заснованог на слободи и љубави, може према мишљењу руског религиозног философа Алексеја Хомјакова, најбоље је изразити појмом "саборност", којим се наглашава не само видљиво јединство људи на неком месту, већ и стална "могућност таквог јединства, другим речима, изражава идеју јединства у мноштву", римокатолици су, по мишљењу словенофила, хармонизацију јединства и мноштва свели на безусловни ауторитет "јединства", док се протестантизам придржава такве слободе, при којој потпуно ишчезава јединство Цркве. Претерана индивидуализација хришћанства у протестантизму довела је до тога да се уместо ауторитета цркве јавља ауторитет разума и доминација философског рационализма.

7. Православље са својом мистиком и есхатологијом има максималистички карактер, позивајући верника на светлост, обожење, нову заједницу створену од Духа у Христу, позивајући га у исто време на слободу. Насупрот оваквом православном максимализму, који поставља вернику директан захтев остварења Христове речи: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески, стоји легалистички и пробабилистички карактер римокатолицизма, пуританистички морализам протестантизма и релативизам савремене "етичке ситуације".



1. Када римокатолици говоре да је папа глава Цркве и "намесник" Христов на земљи, онда православни религиозни мислиоци6одговарају да је оваква идеја бесмислена, јер Христос је глава Цркве и не може имати свога намесника.

2. Присуство спољашњег непогрешивог ауторитета у Цркви, којим се тако поноси римски католицизам, неспојив је са личном слободом у Цркви.

3. Иако уопштена, поразно је тачна критика западног хришћанства упућена од православног руског теолога у Паризу Павла Евдокимова7 , Хришћани су, по њему, учинили све што су могли да стерилизују Јеванђеље. Данашњи хришћани су јеретици у својој егзистенцији, каже Евдокимов, а њихова теологија је теологија евнуха; чак и онда када је коректна, она запањује одсуством сваког живота. Ако је хришћанска со на Западу збиља постала бљутава, остаје нам да верујемо да је у православљу она и даље задржала свој првобитни укус Христове хране.



1. Црква је, у православљу, према Ернесту Бенцу8, протестантском теологу у XX веку, увек у опасности да у односу на државу изгуби своју унутрашњу слободу. Друга стална опасност за православну цркву је национализам, односно филетизам, као вид црквеног национализма.

2. Православна црква, превише усмерена према оностраном, као да повремено напушта свет доживљавајући га на дуалистички начин, као борбу добра и зла, при чему је материјални свет препуштен привремено "кнезу овог света", против кога се човек може само појединачно да бори. Улазећи у опасност литургијског изолационизма, и приближавања монофизитизму, православна црква као да се одрекла дужности остваривања хришћанске етике унутар друштвеног живота, привреде, политике и културе. Речју, под притиском политичког развоја, православље је прибегло једностраном вредновању оностраног, одричући се обликовања света у Христовом духу, односно човека као "сарадника Бога". Ове замерке упућене православљу понајбоље формулише један од најпознатијих православних теолога данас, Џон Мајендорф, овако: "Православно хришћанство има своја сопствена искушења: искушење да побегне из света, да се понаша као да га се тиче историја, искушење да прихвати неку врсту наивног фатализма уздајући се у божанску Промисао, али као да не зна за стварну демонску моћ у историји."

3. Због недовољног или никаквог рада са својим народом, од стране махом недоученог православног свештенства, овај народ је, првенствено на Балкану, са изузетком Грчке и Румуније, недовољно црквен, тј. везан је за цркву првенствено преко старих, махом паганских обичаја или ритуала; у свесном и подсвесном животу народ је много више обузет магијско-анимистичко-традиционалним начином мишљења и живљења, него што је стварно упознат са суштином хришћанства. Проблем охристовљења, рекло би се, вечно паганске душе људи, остао је, уосталом, проблем за све три хришћанске цркве, али можда највећи за православну цркву.

4. У православним манастирима кроз векове тражио се пут спасења у литургији, мистицизму и контемплацији, па тако ови манастири нису били погодно тле за развој науке, за разлику од западних монашких редова (нарочито бенедиктанаца, фрањеваца, доминиканаца) који су погодовали развоју науке. Ова иста примедба могла би да се односи и на развој уметности унутар западног хришћанства, односно православља (нарочито сликарства и музике).


Извор: Растко

Aj' dosta serendanja...

Do raskola došlo zbog drugačijeg tumačenja Svetog Pisma.Dogma je dogma u obe crkve,ceremonija je ceremonija u obe crkve,rituali su rituali u obe crkve,običaji ljudski su običaji u obe crkve.Nije važno kako rituali ili običaji se razlikuju između te dve crkve,već da nisu po Božjoj volji a Isus jasno kaže na to da je koješta Jevanđelje po Marku 7,13.Takođe Isus jasno kaže,ako kršimo i najmanji zapovest,to je kao da kršimo sve zapovesti.A ne da obe crkve krše najmanje zapovesti,već skoro sve zapovesti pa i najvažniji zapovest "Ljubi Boga iz sveg srca,a svoje bližnje kao samoga sebe".Katolici su imali inkviziciju,a pravoslavci danas imaju skandale gde razbijaju glavu vernicima u masovnoj tuči,šamaraju grešnike i lome kosti svojoj braći.Greh je greh ma koliko je težak,stoga su u grehu jednaki i katolici i pravoslavci.
Nema smisla tražiti razlike,kada im je greh jednak pred Bogom,jer im je hula na Boga i Svetog Duha jednak.

Nema sta da serenda. Sta si ocekivao za u vreme komunizma ?? I meni je majka pricala da su me nosili baka i kuma.

I dosta vise prepucavanja i politike ovde.

ujedinjenje je gotova stvar.i to ne samo ove dve crkve,već svih crkvenih sistema osim pojedinaca.jer je to prorečeno.zar neko sumnja u Hristovo proroštvo.on koji je Duhom video sva vremena?ekumenizam je već zahvatio sve crkve.ikona zveri je sačinjena.žigosanje je na pragu.ne možeš kupiti ni prodati bez žiga zveri.na žalost prvi korak ka ovoj pošasti ekumene načinjen je upravo od strane pravoslavlja i protestanata 1948.god.iste god,.kadase počeloispunjavati jedno od najvećih Hristovih proročanstava-vraćanje nacije izrael na svoju zemlju u palestinu i dobijanje države.

da ukradem Aneinu foru 

  http://forum.burek.com/index.php/topic,382655.0.html       

Мислим да би сваки прави хришћанин волео да дође до помирења Истока и Запада, до поновног сјдињења свих хришћана у једну Цркву Христову.

То би било и лепо и племенито и по вољи Божијој...

Али зар онда прво не би требао Запад да реши проблеме код своје куће. Римокатолицизам и протестантизам су узели далеко више жртава и донели много више неразумевања , него велики раскол 1054. године... Говорим Запад, јер су они једни другима много ближи по култури и историји, а раскол који је дрмао Запад преко 100 година (до Вестфалског мира, мада је и касније било проблема...) и даље траје. Како неко толико жели уједињење хришћана, а не успева да се споразуме са на пример сопственим земљацима (мислим на то како епископ римски Бенедикт, који је по националности Немац, не може да пронађе заједнички језик са лутеранима у Немачкој...). Мада ми Срби по неслагању једних са другима, по нашој надалеко чувеној неслози можемо римокатолике и протестанте да схватимо...  (мада, када се озбиљно размисли то је стварно тужно!  )

Мислим да је овде нешто друго у питању...
Протестанти су заиста дубоко загазили (као да немају куд него да терају даље, а има још путева, рецимо било би лепо да се покају и врате у окриље Цркве, православне  ; па англиканци говоре да код православаца постоји она права оданост првобитној вери, оној пра-Цркви...), па или римокатолици чекају да код њих вера (протест) ишчили или су дигли руке код њих...

Да још једном напоменем, било би лепо да сви хришћани чине једну заједницу, једну Цркву Христову, јер је то Божија воља...

Али изгледа да се тој Божијој вољи супроставља људска глупост, гордост, мржња, предрасуде, неразумевања, тврдоћа срца, одсуство љубави...
Па какви смо ми то хришћани без љубави, без вере у Христа, без следовања апостолима и Светим оцима...Слаби, никакви, треба сви да се покајемо пред Богом...
Сви, и православни и римокатолици и протестанти...

О самом великом расколу доста је познато из историје, ја ћу се само осврнути на главне тачке богословских неслагања...

1) Филиокве, Filioque или и од Сина

Ово је главни камен спотицања и док се ово не реши, нема наде на помирење. Лаицима (не мислим у Црквеном, већ у световном смислу) ово може да изгледа потпуно неважно и бесмислено (спор око речи), али ово се тиче саме суштине вере.
Питање се тиче исхођења Светог Духа...да ли само од Оца (како ми православци верујемо) или од Оца и Сина (како кажу римокатолици)
Проблем се појавио још много пре раскола 1054. године, дуго је тињао, а онда је изгледа било касно за помирење...
Први пут се овај израз јавља код Амврозија Миланског, али тада није изазивао никакве проблеме, јер поглед на ово је код свих био једнак (бар се надам да је тако било), односно био је православан, ортодоксан. Али, у Шпанији је 589. године, на Толедском сабору у Символ вере унета измена, додат је термин Filioque (у делу Символа вере: У Духа Светога који од Оца и Сина (ово је додатак) исходи)
Ово је био и канонски и богословски преступ.
Канонски је био, јер нико не може сам да мења веру Отаца, коју су у Никеји 325 и у Цариграду 381 сви заједно (наравно да је било противника...), саборно и саборски донели (заједно и са Духом Светим). Нико не може једнострано у Символ вере да уноси измене, јер је овај Символ утврђен на Васељенским саборима, па како онда неко то може сам да мења? (чисто да саговорнике подсетим: Црква је једна, света, САБОРНА и апостолска; дакле васељенске одлуке се доносе саборно, а никако неко сам за себе, јер то указује да нема заједницу вере и љубави са другима...)

Ово наравно аутоматски покреће питање првенства у Цркви (као да су неки заборавили да онај ко хоће да буде први, нека вам буде слуга...).
 Римски епископи дуго нису прихватали овај додатак (познат је случај папе римског Лава III који је Никејо-Цариградски Символ вере (дакле без Filioque) исписао на 2 сребрне таблице и окачио у храму Светог Петра у Риму). Али времена и људи се мењају, па после неки његови наследници прихватају овај уметак...Штета што нису били на висини Лава III, који је овим чином потврђивао православну веру, а и супроставио се Карлу Великом који је прихватио додатак.

Богословски проблем је много дубљи и покреће питање самог схватања Бога...

Ми хришћани исповедамо једног Бога који има 3 личности и једну божанску суштину.
И сада почињемо полако да улазимо у срж проблема.

На Западу је живео један сјајан човек по имену Августин, био је распустан, али променио се (утицао је и Амврозије Милански на њега), постао је хришћанин и знаменити богослов...Он је говорио да је Бог један, јер има 1 суштину, а да из те божанске суштине следе личности. Бог је, по његовом схватању, једна божанска суштина (природа), једно биће у коме постоје 3 односа, Оца (сећање), Сина (знање) и Светог Духа(љубав) (а као што многи мисле, знање претходи љубави; ми православци додуше мислимо да љубав претходи знању, прво неког волимо, а што га више волимо, више га и знамо...). А како потпун однос увек чини један пар-спрег и да би нешто из тог пара произишло, онда и Дух Свети треба да произилази из спрега односа, односно из Оца и Сина, а не само од Оца (мада је наравно примена људске логике на Бога крајње дискутабилна; односно антропоморфизми су погрешни када их овако олако примењујемо на Бога). Односно, Дух Свети не произилази само из 1 лица, већ из односа, а однос је увек према некоме, а како поред Оца имамо само још Сина онда Дух произилази од Обојице (из односа).Ето га Filioque, мада се још није тако звао, нити је Августин о томе и помишљао (да је помишљао шта ово његово умовање може да донесе, вероватно би га изменио)

Ми православци сматрамо да божанска суштина не претходи божанској личности. Ако би прихватили да је Бог у првом реду божанска природа, суштина из које следе лица, то би нас одвело до тога да у Богу постоји нужност, да Бога приморава Његова сопствена природа (суштина), а ако је Бог заиста Бог, онда Њега нико и ништа не може да приморава, па чак ни Његова природа (природа постоји на одређен начин, није слободна, она је таква каква је и нема мењања, јер је Бог непроменљив, суштина је једна датост и не може бити другачија, док је личност слободна)... Бог је апсолутно слободан, па чак и од нужности сопствене природе.  Дакле, у Богу не претходи суштина, већ личности, тачније личност Бога Оца. (а личност постоји, егзистира слободно и то само у заједници са другим, то јест другом личности...)
Један Бог је Отац који рађа Сина и исходи Светога Духа. У Богу постоји само 1 онтолошко начело, један αρχι, а то је Отац (а ако би прихватили Filioque, онда би увели 2 начела, практично 2 Бога, а то је за нас неприхватљиво). Једнобоштво се обезбеђује кроз једноначалност, кроз Оца или тачније кроз монархију Оца( монархија као 1 начело, моно = 1 архи = начело, почетак )

Дакле овај спор нас доводи и до питања у чему се огледа једнобоштво ако имамо 3 божанске Личности, ако верујемо у Свету Тројицу? Ако једнобоштво гледамо кроз 1 божанску суштину немамо онда проблем са Filioque (мада постоји проблем са Светим писмом и наравно са тиме да постоји нужност у Богу...), а ако једнобоштво поистоветимо са личношћу Бога Оца, онда Filioque доводи до постојања 2 начела у Богу.

А Свето писмо овако каже:

А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, ДУХ ИСТИНЕ, КОЈИ ОД ОЦА ИСХОДИ, Он ће свједочити за мене. (Јован 15,26)

ὅταν δὲ ἔλθῃ ὁ παράκλητος ὃν ἐγὼ πέμψω ὑμῖν παρὰ τοῦ πατρός, τὸ Πνεῦμα τῆς ἀληθείας, ὃ παρὰ τοῦ πατρὸς ἐκπορεύεται, ἐκεῖνος μαρτυρήσει περὶ ἐμοῦ· (овако је у грчком оригиналу)

Мислим да би речи Светог писма требале да овај спор прекрате...Господ Исус Христос је јасно рекао да Дух Свети исходи од Оца, не видим шта ми ту треба даље да додајемо...


2) папски примат

Ово је тачка око које људи најчешће ломе копља. И наравно да историјске чињенице највише ватре распаљују (претпостављам да не морам да објашњавам бар људима са ових простора какав су притисак римокатолици вековима вршили на православље...). Али ако покушамо на трен да се од историје и рана макар мало удаљимо, онда овај проблем почиње да се малчице другачије сагледава...

Тежња римског епископа за влашћу над Црквом Христовом (као да свима није јасно да у Цркви главну реч води Бог, да је Господ Исус Христос глава Цркве,,,) потиче још од 3 века, у трећем је веку код спора са картагинском црквом дошло до првих отворених исказивања претензија за влашћу, али то је ипак само мачији кашаљ у односу на касније понашање појединих римских епископа...Истини за вољу, било је римских епископа који су Цркви служили на част и били свима узор (на пример Свети Григорије Двојеслов који је живео на прелазу из 6 у 7 век).
Пуно је корена овој папској жеђи за влашћу. Вероватно је на то утицало што је Рим, на Западу, био једина епископија коју су лично апостоли основали (на Истоку је то било сасвим обична и нормална ствар да је оснивач био неко од апостола...). Затим, значај Рима као царске престонице...Приликом разних спорова римски епископ је често био на исправној, православној страни и велики христолошки спорови (аријанство, монофизитство, несторијанство, иконоборство...) нису дрмали римску столицу, док је на Истоку врило као у кључалој води. Али највише је утицало тумачење речи Христових:

А и ја теби кажем да си ти Петар и на томе камену сазидаћу Цркву своју и врата пакла неће је надвладати. И даћу ти кључеве Царства небеског: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима и што раздрешиш на земљи биће раздрешено на небесима. (Матеј 16,18-19) (мада, наводе се још и Лука 22,32 и Јован 21,15-17)

Како римокатолици сматрају, Свети Петар је оснивач римске епископије (мада и за ово има простора да се продискутује, али није сада тема...), они ове речи тумаче веома ексклузивно, дају им једно искључујуће значење. Сматрају да је Свети Петар корифеј, предводник свих апостола, а основао је римску епископију, па је онда и Петров наследник наследио и ово Христово обећање о кључевима Царства небеског. Сматрају да се ове речи односе само на Светог Петра, а не и на све друге апостоле или вернике...
Чињеница је да се Свети Петар помиње чешће него остали апостоли и чињеница је да много пута он иступа и говори у име свих других апостола (што можда ноже и да се припише његовом наглом темпераменту), али да ли ово значи да остали апостоли не разрешавају грехе?
Одговор је одричан:

Заиста вам кажем: Шта год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи биће раздрешено на небу. (Матеј 18,18)

Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су. (Јован 20,23)
Из овога се види да су овај дар добили сви апостоли, а не само Петар.

А кључеви Царства небеског?
Па то је вера у Господа Исуса Христа, а ако и ми имамо овакву веру, као и Петар и ми добијамо ове кључеве. Кључеви се односе на подвиг вере (али и на друге хришћанске врлине, подвиге духа, јер из ове вере у Господа ће да узрасту и друге врлине). Свети Петар их је први добио (кључеве), јер је први исповедио веру у Господа Исуса Христа, али и сви други могу да га следе и да приме овај дар. Врата Царства небеског се отварају верницима. Ово обећање важи за све који имају веру као Свети Петар.

Овако римокатоличко исључиво схватање Светог Петра довело је и до тога да почну да сматрају да наследник Светог Петра, римски папа, има право да свима наређује и одређује шта је исправно. Као да су заборавили да је и Свети Петар грешио и примио укор од Светог апостола Павла, који при том није био међу 12-ицом најближих Христових ученика. Заборавили су на саборни дух, да је Дух Свети дат свима, да је дат заједници, па да се спорови могу само саборно решавати (као на пример на апостолском сабору по питању пријема незнабожаца у хришћанство, да ли да се обрезују или не , односно да ли за њих важе Мојсијеви прописи...а ту није сам Петар донео одлуку)

3) После великог раскола 1054. године, Запад сазива васељенске саборе и доноси бројне одлуке, а при томе се понаша као да на Истоку нема хришћана. Православци никада после раскола нису сазвали васељенски сабор (јесмо одржавали помесне саборе, али васељенски никада!), јер су били свесни да на Телу Христовом, Цркви, постоји једна велика рана и да не могу да се праве како је све у реду, када нам наша браћа и сестре са запада недостају. Овакав став сведочи о томе колико је Запад почео аутистично да се понаша, да се не обазире на друге...А и одлуке тих Западних сабора су унеле многе новине (чистилиште, папска непогрешивост...) које на Истоку тешко да могу да прођу, јер нису у складу са Светим писмом, са Сцетим предањем, са учењем Светих Отаца Цркве...
Ова ставка би практично обухватила све оне друге разлике које постоје (а неке постоје од пре раскола, а много их је више настало од после раскола), али које не чине суштину спора.

Главно је Filioque и папска жеђ за влашћу над Црквом Христовом.

Док се ово не превлада, на једном васељенском сабору, дотле сједињења и помирења нема!

moram primetiti da ovde nije dobro razgledano svetim duhom kad se dva puta kaže da je volja Božja sjedinjenje crkvi-ekumenija!na protiv to je direktno protiv volje Božje jer Pismo ne može lagati!kako Bog i đavo mogu skupa,pisano je.kako se slaže crkva idola sa cvrkvom Božijom?!kako mogu svetlo i tama skupa?!u jovanovom jevanđelju,18.gl.Isus se moli za jedinstvo slugu Božjih.ali Božjih!da svi budu jedno.ali najpre daje jasni uslov,osvećenje Rečju pre ujedinjenja.u slučaju ekumenskog sjedinjavanja Reč je izbačena u stranu,kao nebitna.a ujedinjenje po svaku cenu za neki višđi cilj.koji je viši cilj od volje Božje.kako mogu biti unutar ujedinjeni oni koji znaju da je držanje idola smrtni greh Bogu ili drugi brak da je smrtni greh,sa onima koji drže po 10 bnrakova da su u redu pred Bogom iako takve čeka Božji sud?!Bog čak poziva u otkrivenju,18.gl.da njegov narod izađe vani iz takve ujedinjujuće formacije smrti ognjenog jezera,kako jasno opominje ista knjiga 14.glave.mir Božji.