Razgovori sa arhitektom
Zatajio je ljudski faktor
Boris Vuković | 03. 03. 2010. - 11:55h | Komentara: 0

Beograd nema vizuelni identitet, nema u svetu prepoznatljiv građevinski korpus, bilo da je on deo kulturno-istorijskog nasleđa ili da je nešto što je u korak sa najnovijim trendovima. Osim par izuzetaka koji pripadaju kulturnoj baštini, kada su u pitanju objekti, prestonica bi se teško mogla nazvati metropolom.

Prikladnije bi bilo administrativni centar. S druge strane, Beograd ima referentne tačke sa svojevrsnom vizuelnom identifikacijom (Kalemegdan, Gardoš, centralna zona Novog Beograda, priobalje, ostrva), ali je na njima vrlo malo urađeno, te oni svakako nisu ono što bi trebalo da bude obeležje jednog grada.

 


Šta je ono što vam se u prestonici ne sviđa?
Naši prethodnici su stvarali mnogo korektniju, estetski i funkcionalno, i mnogo inspirativniju arhitekturu, u korak sa vremenom. Arhitektura s kraja prošlog veka i ovovremena pokazuju sveukupnu nemoć pojedinaca (projektanata, dizajnera, investitora), ali i društva u celini (preko nadležnih institucija). Naše tržište, ponuda novoprojektovanih objekata (uglavnom stambenog sadržaja), zajedno sa svom nadogradnjom, bespravnom gradnjom, načinili su od našeg fizičkog okruženja jedan prilično ružan životni okvir. I to je naša svakodnevica. Na popravljanju uočenog treba raditi na svim frontovima. Pojedinačno, stihijski ali i organizovano - institucionalno. Moramo učiniti da ne prevlada prost lični, investitorski interes, već se mora učiniti napor na ličnoj edukaciji, istrajnosti i posvećenosti, ali i promociji kvalitetne arhitekture zarad kvalitetnijeg životnog miljea. Sada, čini mi se da je na arhitektonskoj sceni osveta loših đaka u najbanalnijem smislu, pri čemu merodavne institucije sa svim svojim mehanizmima ne čine ništa u sprečavanju negativnih tendencija.

 

Koji je najveći arhitektonski promašaj u prestonici?
Pošto je arhitektura multidisciplinarna inženjerska kategorija, ali u sebi sadrži i artističko lično i kako o ukusima ne treba raspravljati, ne bih potencirao sve naše arhitektonske promašaje. Međutim, ne mogu da se otmem utisku da je Tržni centar „Ušće” svakako najveći promašaj. Ne kao funkcionalna i estetska celina, već sa aspekta prostornog planiranja. Objekat sam po sebi, iako nastao u različitim uslovima i pod različitim uticajima i od različitih ruku, predstavlja rezultat vredan pažnje. Lokacija je apsolutni promašaj! Na obraz gradskim ocima, struci i svima nama. U bilo kojoj uređenoj sredini to se nikada ne bi moglo desiti... i pored svih pojedinačnih interesa, kao i interesa krupnog kapitala, opšti interes je morao prevagnuti. A to je očuvanje dragocene zelene površine, prepoznatljive ambijentalne celine. A šoping-molovi - tamo gde im je i mesto - predviđeno dobrim i utemeljenim planom - na obodu gradskog jezgra, uz značajne saobraćajne tokove. Kao potvrda tom mišljenju treba obratiti pažnju na svakodnevni saobraćajni kolaps u okruženju Tržnog centra „Ušće”, koji se direktno reflektuje na glavne gradske saobraćajne tokove. Nije mi namera da stavom branim svoj deo struke - arhitekte i projektante, jer su i urbanisti naše kolege proistekle iz iste škole, ali sam mišljenja da su osnovni promašaji našeg grada posledica lošeg planiranja, prostornih postavki i postulata. Jednostavno, loše percepcije, predstave o načinu, mogućnostima i potrebama u planiranju budućnosti jednog grada.

 

Šta je to što je u Beogradu dobro urađeno?
Pozitivni primeri planiranja i izgradnje postoje. U navali pomanjkanja kvaliteta, osrednjosti, izdvajaju se objekti kolega, arhitekata Mitrovića, Milunovića, Miletića, Abadića, Mirkovića, Miljkovića i drugih. To su objekti koje je struka prepoznala, nagradila u okviru različitih manifestacija, a šira javnost prihvatanjem i pozitivnim odnosom prepoznala kao nesumnjiv kvalitet.

 

U kom smeru treba da ide budući razvoj prestonice?
Beograd, za razliku od nekih drugih svetskih metropola, fizički posmatrano, nema problem sa mogućnošću širenja, ali ima problem u njegovom sprovođenju. Većina proističe kao nasleđe prethodnih državnih i društvenih uređenja, neuređenih odnosa, regulativa i zakonskih propisa o vlasništvu, u izradi i usvajanju planova koji bi to širenje na adekvatan način prejudicirali nadgledali i realizovali. Sve dok ta materija ne bude uređena, planovi budu racionalni, utemeljeni i usvojeni za duži vremenski period (kako i dolikuje generalnim planovima), razvoj Beograda će stagnirati i teško će se spustiti na reke, popeti na brda... (San Francisko je osvojio prostor na 43 brda i svakako je sa zonom zaliva kao zaleđem jedan od najlepših gradova sveta). Beograd ima i levu obalu Dunava i ostrva, pa čak i planinu - znači sasvim dovoljno atraktivnih prostora i sadržaja. Prosto, ljudski faktor je zatajio.

 

Šta je ono posebno što identifikuje grad u odnosu na svet?
Mišljenja sam da Beograd ne izdvaja ništa toliko značajno da bi samo po sebi trebalo da nam bude cilj i satisfakcija. Pre bih rekao da se Beograd izdvaja po količini propuštenih prilika, nepostojanju znanja, volje, možda čak (iako zvuči apsurdno) i interesa da sve ono što su komparativne vrednosti u odnosu na susede i eventualne takmace pretoči u prednost. Nije dovoljna pozitivna energija mladih stanovnika grada pretočena i iskazana u nizu svetski prepoznatljivih manifestacija naučnih, kulturnih, muzičkih… da pokrene ekspanziju i razvoj grada. Splavovi, noćni provod - taj paralelni svet dnevnom ritmu i funkcionisanju grada - nije kontradiktornost, ali ni pokretač niti pokazatelj kuda i kako grad treba da se razvija. A grad treba da se unapredi prepoznavanjem i razvijanjem elementarnih potreba i interesa: poboljšanjem saobraćajne infrastrukture, izgradnje metroa, formiranjem klasičnog poslovnog centra (city, downtown), izgradnjom objekata i sadržaja od šireg nacionalnog interesa - nacionalni teatar, nacionalni muzej i drugi objekti opšte kulture i životnog standarda. Grad se razvija zajedno sa svojim stanovništvom u fizičkom, ali i u mentalnom smislu, u onoj meri u kojoj bude dozvolio i omogućio podizanje opšteg kulturološkog nivoa. Kako je sastavni deo psihofizičkog stanja grada i kultura življenja, u toj meri će i biti kvalifikovan kao svetska metropola, odnosno mesto vredno življenja.

Izvor: Blic

Ja recimo primećujem da je Beograd prestao da se masovno uvećava po broju stanovnika, a taj proces bi bio još upadljiviji da nije bilo reke izbeglica 90tih. Recimo gradovi Zapadne Evrope stagniraju po stanovništvu već decenijama. Tako da "gradnja novog" mora biti zamenjena "uredjenjem postojećeg" To širenje Beograda ne treba stimulisati već naprotiv svesti na minimum, a istovremeno unaprediti provinciju.

Mislim, gde ovaj čovek živi? Beograd ima desetak aktivnih pozorišta i recimo subotom uveče bude po 5-6 predstava u gradu. To što on lično ne zna gde su ta pozorišta je njegov poroblem. Lepa i stara zgrada Narodnog Muzeja na Trgu, Muzej savremene umetnosti na Ušću, Vojni Muzej na Kalemegdanu... niz manjih muzeja i legata na manje upadljivim lokacijama, neka sve to obidje da mu bude jasnije.


Današnje društvo pokazuje moć i jaku želju da ovaj grad očisti od djubreta i blata i da se fasade kao takve obove. Beograd je 80tih i 90tiih bio katastrofalno prljav grad. Zgrada ne mora da bude svetsko čudo arhutekture, ali bi trebala da bude čista, tj travnjak, stepenište, lift...uredjeno i čisto.

Ovakva koncepcija je odavno napuštena u razvijenijim zemljama. Danas kada komunikacija nije problem, kancelarija može biti bilo gde, samo se klikne comp, ili mobilni i svi su tu. Bitno je samo da zaposleni mogu lako i brzo doći na posao, gradski prevoz ili auto (parking!) Danas sednicu vlade Srbije vode tako što se uključe na mobilne i diskutuju. Koncentracijom poslovnog prostora na maloj površini nastaju brojni problemi koje Beograd sticajem okolnosti može izbeći.