О отуђености :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

О отуђености

И поред редовних извештаја о страшним епидемијама и разним
неизлечивим болестима које данас угрожавају човечанство, ако пажљиво и искрено погледамо и себе и друге, увидећемо да је највећа болест данашњице, од које, у мањој или већој мери сви болујемо, заправо – отуђеност.
Сама реч отуђеност, можда није довољна да опише дубину и
свеобухватност ове модерне неурозе. Истог су значења и појмови: празнина у срцу, усамљеност, осећај бесмислености, неиспуњеност душе, удаљеност од ближњих и слични.
Покушаћу да укратко опишем отуђеност и разлоге њеног
настанка, да наведем шта све данашњи човек чини да би је се
решио и да закључим шта би требали чинити.

Већина људи први пут се сусреће са поражавајућим осећајем
отуђености, онда када заправо почиње да гради своју личност и њен систем вредности, “да мисли својом главом” - почетком пубертета.
Влада устаљено мишљење да су то “луде године” које свако мора
да проживи док се не “унормали”, док не одрасте.
Најчешће за тај период везујемо појам бунтовништва.
О чему се заправо ради?
Детиња душа са својим идеализованим, неисквареним хтењима и
погледима судара се са потпуно другачијим окружењем које негира све оно добро у њој и учи је другачијим вредностима и другачијим идеалима.
Побуна ове детиње стране у нама, против (без) вредности
модерног друштва и поретка је потпуно природна.
Што је разлика оних идеала које смо као деца носили у себи и нових правила живота “за одрасле” већа, веће је и разочарање које понекад прелази у деструктивну фрустрацију.

Основна потреба сваког људског бића може се описати као:
“волети и бити вољен!”.
Погледајмо сами своје животе, како нам је ово било природно и
уобичајено када смо били деца, а како нам се чини немогуће и смешно данас у овом друштву.
Зашто ?
Зато што се данашњи, модерни, “одрасли” људи потпуно отуђени
једни од других, затворени у своје оклопе и заокупљен многим “важним и озбиљним” стварима које их само још више удаљавају.
У друштву, па и у породици, међу најближима, не постоји
истински контакт међу људима, не постоји дубока веза између
њихових личности, додир душа, већ само површност у сваком сегменту емотивног и социјалног живота. Скоро сваки разговор, смех, провод, професионални успех, забава и све оно за шта кажемо да нас радује и испуњава, заокупља само неколико процената људске душе.
Остатак је хладна и поражавајућа празнина. Ко има храбрости да
погледа дубоко у себе брзо ће се уверити да је ово истина. Топлина, безазленост, непосредност, тиха ведрина; више се и не примећују у сусретима данашњег света.
Нити их очекујемо, нити их пружамо, а ако их негде и видимо остајемо неповерљиви, сумњичави.
То је права отуђеност међу људима.

Идемо даље.

Како изгледа отуђеност људи од самих себе?
Неискреност према самом себи, човек испољава небригом за свој унутрашњи живот и маргинализовањем свега што се овога тиче, потпуним запостављањем свих нематеријалних потреба свога бића. Природно је да у таквој души влада празнина.
Покушаји модерног човека да се са том празнином избори могу се поделити у више праваца.
Први, најраспростарањенији, води човека у заборав свог
унутрашњег света. Техником “набацивања лишћа на јаму“ савремени човек марљиво тражи разне занимације и разоноде којима би заокупио своју пажњу, испунио своје време и тако заташкао главни свој проблем за који нема решење.
Овакав стил живота постао је основа за вртоглаво метастазирање тривијалности која нас окружује.
Телевизија, интернет, разне ревије, игре (на срећу), серије, тв дуели, филмови, фолк идоли, трачеви, shopping-mania, мода, дискотеке, поседовање телекомуникационих и других техничких средстава, постали су права зараза.

Ове, саме по себи, можда и позитивне појаве, човек је
прекомерном употребом – злоупотребом поставио на место које им не припада, само зато да би заборавио на празнину у себи.

Ово одвраћање пажње од самих себе и живих људи који нас
окружују, на поседовање ствари, ако се на време не тргнемо, може бити погубно за цело људско друштво.

Овом правцу припада и компензовање емотивних и социјалних
неуспеха са неким професионалним, спортским, сексуалним или другим успехом.
Опет је реч о пренаглашеном усмеравању своје енергије само
на једну страну, која заокупља само делић наше унутрашњости.

Најјача душевна анестезија јесте осећај задовољства самим собом
и својим успехом.
Он нам пружа снажну илузију испуњености и остварености, толико јаку да већина људи у њу верује као у неприкосновену истину.
Отуђеност човека од самог себе првенствено је неискреност према себи и непризнавање да проблем празнине у срцу постоји.

Савремени човек који препозна своју потребу за неком врстом
духовности, има пред собом широк спектар сурогата: разне медитације, јоге, секте, дроге, којекакве организације и удружења која пружају човеку веома битан осећај припадности нечему важном и вреднијем од свакодневног живота.

Ове активности, додуше, ангажују већи део човекове
унутрашњости, али на један потпуно погрешан начин. И овај пут наравно не доноси плода.

Дошли смо и до корена нашег проблема отуђености.

То је човекова отуђеност од Бога.

Све је почело веома давно, познатом грешком Еве и Адама. Човек је прво престао да слуша Бога, па кроз неколико хиљада година, разних етапа његовог односа са Творцем, дошао до новог достигнућа: потпуног негирања постојања Бога.
Ако смо се отуђили од извора свега доброг, логична су сва остала
наша отуђења и лутања, јер: ”празнину коју одсуство Бога оставља у души, не може сав свет попунити”. (Св. Николај Велимировић).

Данашњи човек верује (и томе учи своју децу) да су његови
преци, његови корени и темељ развоја његовог бића, рођени сексуалним односом две шимпанзе, које су опет, на чудесан начин еволуирали од хладног камена, мало воде и сунца.
Због таквог неозбиљног приступа себи и друштву не треба да нас чуди данашње стање човечанства.

Једно је потребно и довољно да човек испуни своје срце и на
прави начин оствари своју личност– Љубав!

Како?

Прво, неоходна је храброст да своју пажњу окренемо унутра и
погледамо у себе.

Затим, храброст да себи признамо постојање проблема и нашу
одговорност за њега.
Онда, опет храброст и одважност да се мењамо изнутра, без обзира на околину.

Трагање кроз пространства душе не може проћи без проблема,
али и без успеха.

пишe: Марко Ковачевић ; прeузeтo ca: www.vidovdan.org