Livingston: Ako ti nesto znaci moje misljenje, mislim da si pogodila pravu temu.
         Gustav (prepoznaces se): Namerno sam naveo sve Hriscanske crkve, posto sve one propovedaju iste gore navedene stavove, ali, naravno, od autora iz svojih redova. Kad smo
vec kod toga, nisam siguran ali mi se cini da i Islam tvrdi da (kako si lepo rekao) jedino on ima "monopol spasenja".
         Nemam pojma: u potpunosti si u pravu, narocito za "iznenadjenja" !
         Decky999: ...sta da kazem ? Ja, iskreno, nisam nasao ni L od lepote koju si ti otkrio
u recima "dragog nam gore citiranog sveca" a da ne pominjem to sto ceo tekst je u stvari
mesavina obecanja i pretnji da se pristupi (vrati) Hriscanskoj crkvi.

У праву си, пошто њене теме углавном пролазе незапажене она се труди да на било који начин привуче пажњу  

Буди љубазан па постављај запажене теме, а ти сам остани незапажен.

Ne zna se koje je kome potrebniji. Da li crkva drzavi, ili drzavi crkva. Cist primjer simbioze... Jedni imaju "ovozemaljski" sektor, drugi "onozemaljski" sektor cuvanja ljudske poslusnosti. A koji je bolji nacin proizvodnje poslusnika od tako grandiozne price o spasenju na principu: "Sad gutaj blato, sutra ces dijamante"...

Ako ne mozete da nadjete lepotu u gore-citiranom tekstu probajte dve stvari:

- Ispraznite glavu od predubedjenja i negativnih konotacija koje povezujete sa institucijom crkve i oprostite vaskolikom "svecu" sto podvaja ljude po liniji pripadnosti zmealjskih crkvi.

- prevedite tekst tako sto cete rec crkva da prevedete sa Crkva (koja je unutrasnja "gradjevina" u svakom od nas, sa unutrasnjim oltarom koji nosi plamen nase sopstvene duse i Boga u nama)

Znacenje ce se drasticno promeniti....

Ono sto je fascinatno je sto se reci koje nose istinu mogu koristiti na izopacen nacin (primer je citirani tekst) i kao takve ce proizvesti reakcije kao sto su prikazane u gorepomenutim postovima. Ali sta se postize prepoznavanjem lazi i vresenje agresije protiv iste - velicanje i jacanje te lazi. Ako vidimo istinu cak tamo gde je na prvi pogled nema - jacamo je i u nama i drugima. Samim tim ako primetine Hristovu poruku o okretanju drugog obraza znacete da na laz ne treba reagovati mrznjom nego ljubavlju - jedino je tako mozemo pretvoriti u istinu. Stara dobra simbolika hermetickog pretvaranja olova u zlato.

Владета Јеротић

О психолошким коренима секти и секташења

Треба на почетку овог чланка подсетити на чињеницу, изгледа не свима познату, да је секти и секташења било увек, не само у историји религија и, посебно, унутар све трију вероисповести хришћанске религије, већ и у другим областима јавног живота, нарочито у политичком животу народа. Да ли је потребно подсећати да већ у Делима апостола, а посебно, готово у свим посланицама апостола Павла, има сијасет података који указују на деловање не малог броја јереси већ у првом и другом веку хришћанске историје! Трећи епископ по реду у Риму, Климент, 96. године после Христа пише посланицу Коринћанима поводом раскола у Коринтској цркви (по сведочењу светог Иринеја Лионског).

Када је реч о нашим балканским просторима, пре трагичног расцепа Источне и Западне хришћанске цркве 1054. године, већ у VIII веку деловала су активно и релативно успешно јеретичка хришћанска учења павликијана и месалијана, а затим, нарочито погубно по јединство православне Српске цркве, за време владавине првих Немањића дејствовали су богумили[1] Српска земља, српски народ и српска држава, једном речи, још из времена пре XI века, за владавине зетског краља Михајла и његовог сина Константина Бодина, затим у току читавог немањићког периода, и у току турског ропства и после ослобођења, све до данашњих дана, били су место и поприште разних народа, касније и нација, самим тим и различитих религија, као и многих рукаваца хришћанске религије, такође унутар православља. Пошто је овакав разнобојан етнички састав становништва била и остала реалност и у другим балканским православним земљама, а и у Русији, није ли пословична православна и православно-српска трпељивост делимично последица и историјске реалности овог народа који се вековима, без могућег показивања сопствене воље, морао да прилагођава и да стрпљиво подноси и католике и муслимане, и Јевреје и протестанте, као и њихове, временом, све бројније деноминације? Поставља се сада питање да ли Срби треба или не треба да и даље остану трпељиви и стрпљиви према данашњим агресивним секташким покретима и, што је важније, који Срби треба и морају (или ни они не треба и не морају) да заузму одређени став у односу на секте и секташење?

Ако грубо и условно поделимо све Србе рођене у Србији у три групе: православне, атеисте и оне равнодушне према религији, не изгледа ли логично да само од православних Срба можемо очекивати да се заложе за проблему који се пред нас поставља? практично је нерешиво питање, колико стварно има православних Срба у Србији, православних у смислу једино могућег очекивања да такав хришћанин поуздано зна и да уме другоме да образложи зашто зна: шта је православље, какво учење оно заступа, од када је у српском народу, једном речи, да такав православни Србин свесно верује и зна зашто православно верује, односно, зашто не може и не жели да прими никакво друго, православљу страно учење. Нисам у стању и не желим да овде нудим никакве бројке таквих православних Срба у нашој земљи (при томе не потцењујући нити прецењујући тај број). Свима је, ваљда, јасно да борбу против секти и секташења могу успешно водити само свесно опредељени православни људи, који, осим што тачно знају шта је православље, морају исправно знати (значи познавати) учење секте од које се бране. Није затим добро, нити је правично, стављати све секте у исту котарицу, јер је одавно познато да је тешко повући границу између секте и тзв. слободне цркве[2], као што су у прошлости били и данас остали менонити (основани још у XVI веку), методисти (основани у XVIII веку) или баптисти.

Сигуран сам да ће многи међу нама сумњичаво или одречно махнути главом на овакво моје педантно тражење и утврђивање разлика између бројних и, збиља, веома различитих данашњих секти или, како оне себе више воле да називају, малих верских заједница. Ако се не слажем (и никад се нисам слагао) са грубим, па и мање грубим упрошћавањем сложених проблема (а такав сложен проблем који траје столећима је несумњиво проблем секти и секташења), то не значи да не схватам нашу данашњу жалосну послератну (или још увек ратну) и верску и политичку ситуацију, у којој предлози слични мојима могу деловати претерано. Ово ипак не значи да се у нашим, делимично оправданим, поједностављивањима, када је у питању наш став према сектама, смемо спуштати испод оне дозвољене црте, испод које наша борба против секти и секташења постаје и сама секташка. Тако смо стигли до оног дела нашег излагања које се односи на психолошке корене секте и секташења.

С обзиром на већ раније спомињану, миленијумски дугу и општераширену склоност човека и народа сваковрсним јересима (у Вујаклијином Лексикону страних речи и израза, јерес и секта изједначени су као појмови), кажимо шире, склоност човека цепању, дељењу, издвајању и супротстављању човека човеку и народа другом народу – имамо ли права да поставимо битно питање: Није ли сваки човек у својим дубинама и још недовољно истраженим коренима јеретик?

На питање зашто Бог не каже: Ја сам Бог Аврама, Исака и Јакова, него: Ја сам Бог Аврама Бог Исака и Бог Јакова, хасидски одговор је да се овом формулацијом желело истакнути како нема два човека с истим богом. Бог је одувек код сваког човека индивидуално искуство. „У свету нема другог мене“, вели Сервантесов Дон Кихот, а Александар Солжењицин у нашем веку поручује: „Сваки, па и онај најмањи народ“ – усуђујем се да додам: сваки, па и онај најбезначајнији човек – „непоновљив је траг Божије замисли.“

Шта овим наводима желим да кажем? Сваки се човек рађа као индивидуа са скривеним моћима за бесконачан развој који му је омогућен милијардама можданих ћелија, као и грађом или опремом из његовог индивидуалног (пренаталног), фамилијарног, националног и колективног невидљивог душевног складишта. Тражење Бога и осмишљавање живота свакако је један од централних архетипова људског бића, сличног нагону по јачини, који тражи у току једног људског живота своју реализацију. Сваки људски карактер уобличавају, како његова лична генетика (темперамент, конституција и интелигенција као урођена дата), тако и породична средина која детету намеће лична и друштвена мерила понашања. Таква сложена и доживотна динамика сукоба између урођене потребе детета да себе развија од индивидуе до личности, и утицаја његове уже и шире околине, која помаже или одмаже овакав развој детета, одражава се и на верски карактер сваког човека.

Када бисмо у некој замишљеној анкети узели 100 људи из наше српске средине, различитог пола и различите школске спреме, а који за себе кажу да су убеђени православци (нека кажу ово с правом), и тражили од њих да у само неколике језгровитих реченица напишу како у себи замишљају Бога, уверен сам да бисмо добили 100 различитих, индивидуалних или и особних (значи од личности потеклих) одговора. Да ли овом претпоставком желим да објасним или и оправдам постојање безбројних религијских секти у свету (и у хришћанском свету), полазећи од права човека да у себи гради лик Бога какав њему највише одговара? Писао сам једном[3] о тзв. приватној религиозности хришћана, полазећи од тезе да не ствара само Бог човека по Свом лику, већ и човек ствара Бога по сопственом лику и обличју. Човек тада обично или апсолутизује или релативизује своју представу о Богу. У првом случају, човек може да тврди – и ово управо тврде неки секташи – да само он и његова верска заједница поседују истину о Богу, тумачећи и Стари и Нови завет на свој начин. У другом случају, када човек релативизује своју представу о Богу, он може сматрати, тобож ради толеранције и општег мирења са другим верама и религијама, да је сваки човек у поседу своје истине и да има право, ако је хришћанин, да и Свето писмо тумачи „својим“ светим духом.

Отац Јустин Поповић је једном написао да је Исус Христос најбољи Бог и најбољи човек који се икада појавио у историји људског рода. Сваки истински хришћанин у ово верује и ово исповеда. Али како верује и како исповеда? Онако како се увек исти и непроменљиви лик Богочовека Исуса Христа преломио кроз његову индивидуалну призму. Не можемо никако очекивати да се, за све хришћане једини Спаситељ света Исус Христос, доживи и исповеди на исти начин – некада и данас. Ни хришћански философи или светитељи из истог века – узмимо за пример Климента Александријског, Оригена и Тертулијана из III века, или Јована Златоуста, Дионисија Ареопагита и Августина из у века – нису искусили и исповедали Христа исто. А како стоји са секташима и њиховим сектама? Ако им је учење погрешно са гледишта православља, мало мање погрешно са становишта римокатолика, а понајмање од стране протестаната, смемо ли као православни људи бацати проклетство и мирно отпремити у пакао све чланове неке секте, од којих неки живе узорним хришћанским животом (треба ли православну браћу подсећати да у неким сектама, и код нас одавно присутним, нико не псује – поготово не Бога – не узима алкохол или дрогу, не пуши, не раставља се у браку, не чини побачаје, нити преваре у браку, итд.). Овде не говорим о сатанистичким и њима сродним сектама за које су надлежни закон и суд.

Тренутак је, изгледа, да се упитамо откуд успех у секташком раду, и некада, у ранијим вековима, и нарочито данас. Да ли смо, збиља, у души задовољни и оправдани када кажемо да су сви секташи деца ђаволова? Да се вратимо још једном на психолошке корене сваке јереси. Усудио сам се малочас да претпоставим да сваки човек, из једног истог народа, као припадник исте вере, различито доживљава Бога. Видели смо и због чега је тако. Уколико пођемо корак даље у нашој претпоставци, па јерес изједначимо са бунтом, зар је претерано сматрати сваког човека, у најмању руку, склоним повременој побуни – не узимајући сада у обзир, не баш мали број људи, нарочито у нашој средини, који су рано постали и целог живота остали побуњеници? Против чега или против кога се човек буни и како постаје бунџија, а онда радо и секташ, или склон превери (број православних људи који су добровољно прешли у ислам или у римокатолицизам, у току векова, није занемарљив)? Дете се буни природно или неуротично против својих родитеља, Природно, јер жели да се осамостали и од индивидуе постане Божија личност (а не заборавимо да само личност, према оцу Јовану Мајендорфу може бити члан Цркве); неуротично, када наиђе на неразумевање родитеља, па уместо да остане постојано и упорно у својим оправданим захтевима, дете постаје реметилачки тврдоглаво, и онда и неуротично. Против чега или против кога се буни одрасли човек? Најчешће против неправедног друштва и његових захтева, а нарочито против лажних ауторитета. Није ли онда такав бунт оправдан, чак неопходан? А против чега се бунио, а и данас се буни, хришћанин (православан, римокатолик или протестант) када је вековима прилазио секти? Зар не против млаке, неактивне, склерозне и још, некад, до крајности политизоване цркве? Наравно, цркве не као „мистичног тела Христовог и есхатолошке заједнице у историји“, већ цркве као институције. Занима нас, даље, веома, питање, ко одлази у секте. Нису ли то најчешће они млади људи потекли из атеистичких породица, од растављених родитеља, напуштени још као деца, васпитно (и нарочито верски васпитно) запуштени, неуротични и психотични, који траже негде окриље, материјално и душевно, које им може помоћи да преживе. Одмах да напоменем да, када сам споменуо да много неуротичних и психотичних младих прилази сектама, то не значи само да у сектама нема душевно и телесно здравих младих људи, већ и да приличан број неуротичних и психотичних младих припада православној Српској цркви. Тек би једна озбиљна и дуга психолошко-социолошко-теолошка студија, која би обухватила популацију, како унутар православне Српске цркве, тако и унутар једне одређене секте, могла објективно да покаже колики је проценат неуротичних и психотичних болесника у цркви и у сектама. До објављивања таквих научних резултата није оправдано и исправно тврдити како све секте воде душевно поремећени људи, привлачећи такве исте људе себи.[4]

У чему су још разлози успеха секти? У времену цветања национализма, који се лако претвара у шовинизам, у времену насиља и распрострањене људске равнодушности према онима који пате, који су гладни и земаљске и небеске хране, у времену у коме се сваки други брак раставља, а деца или млади људи остају незаштићени и жељни било какве и било од кога човека или организације мало топлине и бриге о њиховој личној судбини, разне секте, ово морамо признати, пружају помоћ, утеху и бригу онима који им прилазе. Немојмо бити патетични, па рећи: да, секташи, увек добро организовани и богати, сада, тобож, спасавају хришћанске и нехришћанске бескућнике, али с оне стране чека их вечно проклетство! Зашто није добро бити, као православан верник, на такав начин ганутљиво ревностан? Из једног, једноставног, разлога: што онда и ми, као православни верници, примамо секташки дух, према познатом и емпиријски много пута доказаном механизму, несвесне „идентификације са агресором“. Морамо се строго чувати, као православни људи, да наша искрена православна ревност не пређе у фанатизам.

Ако сам до сада покушавао да покажем како је сваки човек негде у своме несвесном, али и у свесном бићу, јеретик и бунџија, сада се усуђујем да кажем да у сваком од нас, негде скривено, чека и вреба, и фанатик. За кога човека кажемо да је фанатик? За онога који не признаје ваљаност ни једног другог пута ка спасењу, осим сопственог, јер само тај властити пут води до циља, безусловно и непогрешиво, а они који њиме иду јесу „изабраници“. У Вујаклијином Лексикону страних речи и израза, фанатичан је онај који је „заслепљен, махнито одан чему, нарочито вери“. Одувек смо знали да је највише, и то најопаснијих, фанатика било у политици и религији. Можда је чак политички фанатизам још се добро сећамо нациста, фашиста и бољшевика) само первертирана тежња сваког човека за Богом. Ако су фанатици, дакле, људи у сваком погледу искључиви, агресивни и аутоагресивни, не пита ли онда, с правом, психијатрија да ли су то душевно здрави људи? Психологија и психопатологија фанатике држе за људе негде дубоко несигурне у себе, као и у идеје које хоће другима да докажу као једино исправне. Једна од највећих заблуда секташтва, према Николају Берђајеву[5], јесте њихово неприхватање универзалне одговорности сваког за све. „Секта хоће да се спасе сама, она не жели да се спасава са светом. У психологији секташтва постоји удубљивање у себе, умишљеност, самозадовољство. Секташка психологија презире свет и увек је спремна да осуди велики део света на уништење као нешто ниже. Секташка психологија у суштини није хришћанска, у њој нема хришћанског универзализма и хришћанске светске љубави. Она не жели да зна да Христос није само Спаситељ мене и моје лађе, већ и Спаситељ света.“ Добро је да се и ми, као православни верници, преиспитамо, с времена на време, не односе ли се ове рече Берђајева и на нас. Зар су Срби као православан народ (не и као појединци, јер је первертираних појединаца било увек и у сваком народу) били некад у прошлости фанатици и фанатично православни!

Да приведем крају своја досадашња размишљања о психолошким коренима секти и секташења. Секте, најпре, морамо сагледати из различитих углова, јер се овом феномену, за који смо рекли да припада аутохтоној људској природи, можемо и морамо приближити (па и онда га не до краја разумети), не само са теолошког, хришћанског и православног хришћанског становишта, већ је то проблем који с пуним правом треба да изучавају психолози и психијатри, психотерапеути и педагози, социолози и етнолози. Оправдана борба православне Српске цркве против агресивних секташа и секти не може бити спровођена на секташки начин. Одувек смо као хришћани знали, али смо то знање ретко у пракси спроводили, да се хришћанин бори против греха, али да милује грешнике. Сваком ко о овоме размишља јасно је колико је овакав задатак за хришћанина осетљив и тугаљив. Ипак је само овај споменути начин борбе против секти оправдан и могућ.

Не сматрајући себе ни достојним ни способним да проникнем Божију Промисао у историји ипак се питам: Зашто хришћанске секте не схватити и као позитиван изазов хришћанској Цркви? Зар фрањевачки ред у римокатоличкој цркви у XIII веку, на чијем је челу био један светитељ и песник, није настао као реакција на самовољу и нехришћанско понашање римских папа? Или, пијетистички и пуритански покрет у Европи у XVII и XVIII веку, који је представљао противдејство млаком и малограђанском протестантизму тога времена. Богомољачки покрет у Србији и Македонији у првој половини XX века никао је као оправдан, помало и бунтован одговор на неке неправилности и застрањивања Српске цркве, пре и после Првог светског рата. Само владики Николају Велимировићу можемо бити захвални што се богомољачки покрет није претворио у секту. Нису ли сви ти покрети били добродошли изазови који су у основи били намењени корекцији понашања свих трију хришћанских цркава, увек само као институција? На узнемирена питања неколицине свештеника упућена своме епископу у једној нашој епархији о ширењу секти у њиховим парохијама, овај наш познати теолог узвратио им је јединим питањем: „А шта ви чините?“ Мени се овај његов упитни одговор чини најпотпунијим. Мишљења сам, једном речи, да Црква мора да одговори на изазов ширења, не само секти, него и многих других, нових религиозних покрета[6], који у времену опште секуларизације и претварања светог у профано, управо код младих буде наду да ће, уз помоћ тих религијских покрета, личним искуством доћи до дубљег спознања Бога. Према секташима ми се можемо односити бар на три начина: позитивно, прихватајући секте, јер смо непоправљиви бунтовници, било да смо атеисти, агностици или теисти, или их прихватајући као лажни либерали који све допуштају, можемо се односити и позитивно као освешћени православни верници, доживљавајући секте као подстицај за побољшање своје вере; можемо се односити равнодушно, што је, вероватно, најгоре, али, онда и негативно, када смо фанатични борци против сваке јереси.

Уколико постајемо сами, као православни, црквени хришћани, све чвршће хришћани, што значи, све усклађенији у речима и делима, смирени и смерни, трпљиви и стрпљиви, све више „чистог срца“ (јер ћемо само тако Бога угледати, према Христовим речима), јер је „чистима све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто, него је нечист и њихов ум и савест“ (према речима апостола Павла из Посланице Титу, 1, 15), при свему томе не затварајући очи пред злом које данас све разара, од породице до цркве (али само као институције, јер Цркву Христову „ни врата пакла неће надвладати“) – више ћемо привлачити људе својој вери и Цркви, па ће тако секташи имати све мање могућности да се они поставе као спасиоци људских душа. Слажем се са др Радованом Биговићем да је нецрквено функционисање саме цркве један од узрока ширењу секти у наше време, а нарочито сам са њиме сагласан када сматра да „код великог броја такозваних хришћанских секти, у њиховој суштини, постоји неки исконски вапај за црквом, и аутентичним хришћанством“. Како их привући овима? Само хришћанским путем, „са пуно труда, љубави, смирености и такта уживети се у њихов свет, разумети их“ (Р. Биговић) и, додао бих – волети их, као што себе волимо, најпре у себи пажљиво делећи грех од грешника.

Када сам једном упитао једног од наших великих живих духовника, архимандрита манастира Витовнице, оца Тадеја, може ли се човек спасти ван цркве, имајући на уму људе, не само будисте и хиндуисте, џаинисте и исламисте, већ и припаднике римокатоличке цркве, као и бројних протестантских објављивања, људе који су некад живели, или и данас живе, беспрекорним монашким животом (такође и лаичким монашким животом) – он је овако одговорио: „Спасен је сваки онај на овоме свету ко је био праведан и милосрдан и чистог срца“. Небеска Црква је једна за све, према томе, за све који су били милосрдни и праведни, ако и нису чули за Христа, спасење је отворено.“

Ако се ове речи оца Тадеја, човека пуног љубави, некоме могу да учине претерано дарежљивим за све људе и све религије, и недовољно православне, биће корисно да чујемо и речи професора др Лазара Милина, можда највећег живог православног апологете и писца бројних расправа против секташа и секти. Завршавајући један чланак уперен против секти, отац Лазар Милин пише: „За спасење је неопходно припадање Цркви коју је Христос основао, баш зато да Му она послужи као средство спасења. А како ће се спасти они ван Цркве, то је ствар Божије мудрости, Божије правде и Божије милости. Тврдо верујемо да Бог који испитује ’срца и утробе’ (Псалам 7, 9) зна свачију душу, свачија дела, па зато Његова правда неће на суду никога оштетити, а Његова милост неће бити ускраћена никоме ко је од свег срца желео и тражио.“ Мора постојати неки „жалац у месо“ хришћанина, према речима апостола Павла из Друге Посланице Коринћанима: „И да се не бих понио за премнога откривења, даде ми се жалац у месо, анђео сотонин, да ме ћуша, да се не поносим.“ Овај жалац за хришћане, али, важно је рећи, не само за хришћане, данас су секте, јуче је тај „жалац“ био марксизам, а сутра? Права вера се кали у ужареној пећи, само чисто злато остаје сачувано.



--------------------------------------------------------------------------------

[1] Д. Драгојловић, Богумилство на Балкану и у Малој Азији, I и II део, САНУ, Београд, 1974.

[2] W. Bartz, Секте данас, Кршћанска садашњост, Загреб, 1984.

[3] Свети кнез Лазар, 2-3, Призрен, 1995.

[4] Веома је добра студија о овоме Зорице Кубурић: Религија, породица и млади, Београд, 1996, као и чланак Томислава Бранковића: „Протестантизам, секте и развој“, у књизи Религије је и развој, Ниш, 1995.

[5] Н. Берђајев, Смисао стваралаштва, I део, Београд, 1996.

[6] Ц. Томић, „Буђење религиозног и повратак светог“, Обновљени живот, 5, Загреб, 1992.

Патријарх Павле
 
Шта ће бити са душама оних који нису познали хришћанство и умру ван крила Цркве
 
   ПИТАЊЕ: Шта ће бити са душама људи који без своје кривице, не упознавши хришћанство, остану до смрти ван Цркве, у незанбоштву у коме су рођени и васпитавани?
   У мноштву тога света, несумњиво да би бар неки, да су хришћанство упознали, примили га и по његовој науци живели. Да ли ће и они, као грешни и непокајани хришћани, који су знали закон Христов, па га преступали, бити бачени у муке вечне, иако тај Закон нису познавали?
 
   ОДГОВОР: Ово питање слично је питању шта ће бити са децом која умру некрштена? Но ако о стању такве деце Црква није донела одређену одлуку, с њим су се позабавили поједини Свети оци, те се на тај начин можемо обавестити о стању њихових душа после смрти. [1] Међутим, на питање о судбини људи који умру не упознавши се са хришћанством, нити је Црква донела какву одлуку, нити је о њему директно расправљано у делима Светих отаца. Црква се првенствено стара за решење конкретних проблема својих чланова, како да они достигну "циљ своје вере: спасење душа" (1. Пет. 1,9). Борби са незнабоштвом, јересима и расколима, и при томе јаснијем формулисању догмата - она је приступала из истог разлога - чувања верних од погубног застрањења са пута откривене истине и морала. Као мајка, она се трудила свагда да пружи хлеб деци. Према заповести Господњој: Идите и начините ученицима ученицима све народе (Мт. 28, 19), њено старање за "оне споља" било је у томе како да виде светлост еванђелског живота њене деце, прославе Оца небескога (Мт. 5,16), те пожеле да и они постану њена деца и приђу истој трапези. Са далеким, теоретским питањима са периферије ове области, она није ни доспевала да се позабави. [2]
   У новије пак време, не једанпут се постављало питање у оваквом или онаквом облику. Да бисмо могли дати одговор "и онима који су напољу" (Кол. 4,6), размотрићемо овај проблем и изнети мишљења која су о њему исказали поједини новији богослови, чији су нам ставови били доступни.
 
Природно Божје откривење - прва степеница богопознања
 
   1. У Светом писму, и Новог и Старог завета, изражено је јасно гледиште да Бог не жели да погине један од оних малих, него "хоће да се сви спасу и да дођу у познање истине" (Мт. 18,14; 1. Тим. 2,4). У том циљу, по учењу апостола Павла, Господ је, у природном откривењу, дао свима људима могућност да за Њега сазнају и у Њега верују: "Што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је сам Бог јавио. Јер што се на Њему не може видети, Његова вечна сила и божанство, може се од постања света видети умом на Његовим делима, тако да немају изговора" (Рим. 1,19-20). Природа, дакле, самим својим постојањем упућује на Творца који ју је створио, према начелу: Сваки дом треба да неко начини, Бог је онај који је све начинио (Јевр. 3,4); Небеса казују славу Божју, и дела руку Његових краси свод небески (Пс. 19,1); Запитај стоку и научиће те, или птице небеске, казаће ти. Или се разговори са земљом, научиће те, и рибе ће ти морске приповиједати. Ко не зна од свега тога да је рука Господња то учинила? (Јов. 12, 7-9).
Мисао да сви људи, осим сујетних, како вели Соломон, могу посматрајући природу сазнати њеног Творца, "Онога који јесте" (Премудрости 13,1), износе и многи од Светих отаца. Тако већ стари апологет Минуције Феликс (II век) казује: "Кад уђеш у неку кућу и видиш све дотерано, уређено, украшено, повероваћеш да постоји господар много бољи од тих лепих ствари. Тако и у овом свету, као и у кући, када посматраш небо и земљу и такву брижљивост, ред и законитости, повероваћеш да је господар васионе лепши и од звезда и од свих делова света". [3] Други апологет из истог века, Теофило Антиохијски, пише незнабошцу Автолику: "Мада се душа у човеку не види, јер је људима невидљива, може се сазнати, закључује се да постоји по кретању тела. Тако се и Бог не може видети људским очима, али се види и сазнаје кроз Његово провиђење и дела". [4] Свети Јован Златоуст казује да истину о постојању Бога казује људима твар, која је "учитељица богопознања", те "и мудрац и прост човек, и Скит и варвар, посматрајући могу да виде лепоту и дођу до Бога". [5] Према Блаженом Августину, твари у природи уче све људе двема истинама, првој: "Нисмо ми Бог!" и другој: "Он нас је створио!" [6] Свети Григорије Богослов вели да човек у природи "кроз посматрање устројства закључује да је Бог зачетник свега тога". [7] Ово сазнање човек постиже разумом, који је, вели исти светитељ, "свима људима дат од Бога, да би нас кроз видљиву природу одводио Богу". [8] Једном речју, као што вели проф. Јустин Поповић: "Свака твар је чувар по једне мисли Божје, отуда је свака твар - мало еванђеље Божје, јер проповеда Бога, мисао Божју, јер је неуморни гласник Божји". [9]
И савремени велики научник Алберт Ајнштајн говори с дивљењем о разумности закона који у природи владају и у којима се "испољава један тако надмоћан ум, да је све оно разумно у људском мишљењу и одређивању према томе један потпуно ништаван одсјај". [10] Уочавање овога ума код научника изазива осећање блиско, сродно ономе које је испуњавало религиозне стваралачке природе свих времена, те се с правом може рећи "да су најозбиљнији истраживачи, у нашем материјалистички подешеном времену, једино дубоко религиозни људи". [11]
Ова сазнања, дата од почетка свему човечанству, пружала су му онолико истине колико му је у његовом тадашњем узрасту било потребно и колико је могао примити, те су сви људи "могли из њега да имају толико светлости да би се сачували од идолопоклонства", [12] тј. да не замене истину Божју лажју и не поштују и не послуже твари уместо Творцу (Рим. 1,25). Поготово што их је Бог још обдарио природним моралним законом "написаним у срцима њиховим" (Рим. 2,15), савешћу, тако да могу разликовати добро од зла, односно као што вели Ј. Зигабен: "Бог је човека створио способним од почетка да изабере врлину и избегне порок". [13] Укратко, по речима Светог Јована Златоуста: "Тако један начин богопознања (постиже се) кроз (разматрање) свега створења; други, не мање важан, кроз савест, и они оба, не говорећи речи, учили су људе ћутке. Створење, поражавајући гледаоца (својим) изгледом, побуђивало је у посматрачи дивљење према Створитељу; а савест, путем унутрашњег побуђивања, учи свему што треба чинити". [14]
Живећи по том урођеном моралном закону, људи су се могли успети на известан степен моралне чистоте и праведности, јер им је тај закон зато и дат.  На такав нас закључак не упућује само наше расуђивање, него и Свето писмо. Кад је Аврам испраћао три тајанствена путника који су га посетили и открили му да иду у Содом и Гомор да их затру због неваљалства (1. Мојс. 18,20), Аврам моли Господа да не погуби и "праведнике" с неправедницима, те да тако "буде праведнику као неправеднику", него да опрости целоме месту због "праведника" који ће се у њему наћи. И Господ потврђује да су ти људи могли постати праведни по природном моралном закону који им је Он дао, те обећава да ће поштедети цело место ако се у њему нађе бар десет "праведника" (ст. 24-32).

Мојсијев Закон - друга степеница богопознања
 
   II Но како је видљива природа ограничена, а људски разум грехом ослабљен и помрачен, то се у природном Божјем откривењу, као и савести, не може наћи све потребно а дубље богопознање и богопоштовање. Они су дати човечанству као први припремни степен за више, натприродно Божје откривење. Оно што је људима на вишем ступњу узраста било потребно за духовно узрастање, а до чега ни само својим моћима нису могли да дођу, Бог им је сам открио преко старозаветних пророка и праведника: Аврама, Мојсија и др. У овом, натприродном откривењу, Господ је народу јеврејском да много више него у природном: поред истине да је Бог један, наговештаја о тројичности лица Божјих, моралног кодекса у Декалогу, организације Старозаветне цркве, дао је обећање послаа Сона свога, који ће људе "научити свему" потребном (Јов. 4,25), страдати за све и спасти све, што је централна стварност светске историје (Римљ. 3,12; 2,18-20).
   Старозаветни закон, дакле, дат је људима као друга степеница у припремању за савршени закон Христов. Представљено у слици: кад дете узрасте и нема више потребе у помоћи дадиље, тј. закона природног Божјег откривења, предаје се педагогу на више васпитање, тј. Закону Мојсијевом, који је по речима апостола Павла управо то: "педагог за Христа" (Гал. 3,24).
   III. Али прописи Старозаветног закона остали су ограничени само на јеврејски народ и мало прозелита. Огромна већина народа у свету није о њему ни чула. Иако је држање Закона Мојсијевог значило "живот и благослов", а преступање "смрт и проклетство" (5.Мојс. 30,19), за оне који су га знали, тај принцип се није могао протегнути на незнабошце који с њим нису били упознати. Шта је онда остало за њих да чине у том положају? Сматрам да су за њих и даље остали у важности закони вере и морала природног Божјег откривења, помоћу којих су, као што рекосмо, могли достизати известан степен праведности, нижи од савршенијег Закона Мојсијевог, али много виши од погубног стања Содомљана и људи пред потопом. Већ сама чињеница да ови народи нису нестали са лица земље доказује висину њиховог моралног стања које је изградило бар десет "праведника" међу њима, те су на тај начин постали достојни милосрђа Божјег.
   Стварност Божјег руковођења незнабошцима поменутим средствима и даље после давања натприродног откривења Јеврејима, сведочи нам и Свето писмо велећи да Бог "који је створио небо и земљу, море и све што је у њима... не остави себе непосведочена међу незнабошцима, него чинећи им добро даждом с неба и родним годинама, пружао им је тако доказ о Себи" (Д.ап. 14, 17). То исто казује и Божје старање за незнабожачки народ Ниневију. Кад су се искварили, Бог им шаље пророка Јону с позивом да се покају "од злог пута" и "неправде" (Јона 3,8), што значи да су дотле ишли "добрим путем" и држали "правду", свакако не Закона Мојсијевог, него природног Божјег откривења. Пошто су се проповеђу Јонином вратили на тај "добри пут" и "правду", град је поштеђен од пропасти. Исту карактеристику даје о појединим незнабошцима Нови завет називајући их "побожним" и "богобојазним" и велећи да "творе правду", нпр. капетан Корнилије и мноштво "побожних Грка" и не мало жена (Д.ап. 10,2,34; 17,4). [15]
   Они пак незнабошци, који су се упознали са Законом Мојсијевим, морали су увидети да је савршенији и бољи од природног откривења, те су били дужни да га усвоје. Ако би из осећања да поставља теже захтеве, из неготовости да се у вери одвоје од родбине, из национслних или којих других разлога, они пак остали у незнабоштву, свакако да би им то било за осуду и да им природни морални закон не би био од користи за спасење. За оне пак незнабошце, нпр. у Северној и Јужној Америци, или Аустралији, до којих ни на какав начин није могла доспети вест о Закону Мојсијевом, као што већ рекосмо, остао је и надаље у важности морални закон природног Божјег откривења. На тај начин, оба ова Закона, дата од Бога, била су у важности истовремено - натприродни за Јевреје и прозелите, незнабошце који су га упознали и по њему живели - и природни за све остале народе. Ово становиште потврђује и казивање Отаца: "Многе и различне лекове даровао је Бог преко створења и природе свима народима; преко Закона и Пророка Јеврејима". [16] "Јасно је, дакле, да нема ни једног човека" - вели Свети Јован Златоуст - "о коме Бог не промишља. А ако се Бог не стара о свима на исти начин, и то је велики знак његовог промисла, јер Он пројављује свој промисао према користи свакога". [17] 
 
Христово Еванђеље - трећа степеница богопознања
 
   "Кад се испунило време" (Гал. 4,4), човечанство сазрело да може примити пуноћу истине откривења, Бог је преко Сина Свога, Господа Исуса Христа, дао савршени Закон Новог завета, који је неупоредиво савршенији од Закона Мојсијевог, а поготово од Закона природног Божјег откривења, као зрео човек од детета и храна одраслих од хране одојчади (Јевр. 5,12-14). Сваки Јудејац и незнабожац који су искрено желели спасење, упознавши науку Христову, били су обавезни да је приме, јер у њој имају не само оно што им је давао природни морални закон и Мојсијев, него потпуно све што им је за спасење потребно. Ако би они и поред тога, пошто су упознали закон Христов, ипак остали у својој дотадашњој вери, показивали би да не желе искрено ни служење Богу, ни своје спасење. На њих би се у потпуности могле применити речи Господње: Ко није са мном против мене је (Мт. 12,30); Ко љуби оца, или матер више него мене, није мене достојан (Мт. 10,37). Свакако да се онај који сазна вољу Божју, али је не испуњава, не може спасти, као што вели Свети апостол Јаков: Ко, дакле, зна добро чинити и не чини, грех му је (4,17), и речи Господњих: Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; овако немају изговора за грех свој (Јов. 15,22).
   Из ових последњих речи Господњих излази јасан закључак да они до којих Он није стигао својом науком, те је зато нису могли упознати, неће за то бити криви. То исто казују и речи: Тешко теби, Хоразине, тешко теби, Витсаидо! Јер да су у Тиру и Сидону била чудеса која су била у вама, давно би се у врећи и пепелу покајали. Али вам кажем: Тиру и Сидону биће лакше у дан Суда, него вама (Мт. 11,21-24). Чак и Содому ће бити лакше у дан Суда што није видео чуда која је видео Капернаум. "Зашто"? - поставља питање Теофилакт и одговара: "Јер апостоли нису послани у Содом. Они, дакле, који не приме апостоле гори су од Содомљана". [18] Исти Теофилакт још вели: "Тир и Сидон беху грчки градови, а Витсаида и Хоразин јудејски. Вели, дакле, да ће на Суду бити лакше Грцима (незнабошцима) него онима који су видели чудеса и нису поверовали". [19] Па кад Содомљани зато што нису могли чути науку Христову и видети чудеса Његова заслужују милосрђе, колико га више заслужују они између незнабожаца који нису чинили такве грехе какве су чинили Содомљани, него се држали "доброг пута" и "правде" природног моралног закона.
   IV. На ово би се могло приговорити: Такво милосрђе савремени људи не заслужују. Нема данас, ваљда, народа на земљи који није чуо о Христу, јер је Еванђеље преведено готово на све језике и проповед о Христу допрла је у најзабаченије крајеве, а они ипак не прилазе Цркви, него остају у свом незнабоштву.
   Приговор је унеколико оправдан. Но да неко напусти криви пут, поверује у Христа и одлучно почне живети по Еванђељу, треба имати у виду да није довољно само да чује, или прочита шта о Христу, него се с Њим и Његовом науком мора дубље упознати. А то се постиже не само преко речи, из књига и беседа, него су потребна дела, примери хришћанства оствареног у животу хришћана. Сам Господ истиче важност дела: Ако мени не верујете, делима мојим верујте (Јов. 10,38). Остварење у животу, у делима служи, дакле, за проверу и доказ истинитости теоријске вере. Стога Он од свију верних тражи: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима (Мт. 5,16). Историја Цркве пружа мноштво примера незнабожаца који су постали хришћани не познавајући много од науке хришћанске, него само видећи узвишени живот хришћана. На тај начин задобије не Свети Пахомије Велики. Њега и његове другове војнике житељи града Оксиринта (Есне) примише тако пријатељски и указаше им гостопримство, док их у другим местима избегаваху, да су се они зачудили. Распитавши се о њима, дознаде да они верују у Христа Који им наређује да буду милостиви, чисти срцем, миротворци и украшени другим врлинама. Кад изађе из војске, он се крсти, постаде хришћанин, монах и најзад оснивач општежитељног монаштва. [20] Не само простом војнику, него ученом Светом Јустину Философу, као незнабошцу, доказ за лажност незнабожачких оптужби да хришћани на својим скуповима оргијају, пију крв деце итд., пружила су не логичка закључивања из хришћанског учења, него смелост хришћана са којом су за своје убеђење одлазили на мучеништво и у смрт. [21] Тим истим путем је, од презирања хришћанства до његовог поштовања и постајања хришћанином, ишао и Тертулијан, Кипријан и други.
   Међутим, савремени хришћани, у том погледу умногоме не задовољавају. Многи нехришћани који су чули за Христа и чак читали Еванђеља и Нови завет, али гледајући живот и поступање садашњих хришћана, који се ни у чему не разликује од живота и владања нехришћана, не виде шта би добили мењајући своје незнабоштво за такво хришћанство. Између ових људи и Христа, савремени хришћани испречили су се као бедем преко кога ови нити могу да сагледају и упознају истински Христа, нити могу да му приђу. Не само за оно време, него особито за наше, важе речи Светог Јована Златоуста: "Многи од њих, кад виде да неки који нама припадају и носе име хришћанско, слично њима отимају туђе, предају се богаћењу, завиде, смишљају зло, врше насиље, воле гозбе и весеља, и чине све друго - већ не слушају наше разумне поуке, мислећи да је наше учење обмана и да су сви једнако криви. Помисли какве ће казна постићи такве (хришћане) кад они не само себи припремају неугасиви огањ, него и другима дају повод да буду упорни у заблуди, и затискују уши за поуку у врлини, а сем тога, срамоте и оне који живе добродетељно; и што је најгоре од свега, кад се због њих хули Господ". [22] Настављајући даље Свети Јован вели: "Шта може бити блаженије од човека који живи тако да они који га виде задивљени говоре: Славе Теби, Боже! О, какви су хришћани! Какву показују побожност! Како презиру садашње! Како све сматрају сенком и сновима, и нису привезани ни за шта видљиво, но све чине тако као да живе у туђини, а сваки се дан спремају да се одселе одатле! Шта мислиш, какву ће награду заслужити од Бога и овде они који тако живе? А особито је важно и дивно то што ће и они који тако говоре о нама брзо оставити заблуду и обратити се истини. А какву ће велику смелост добити такви људи тамо (у будућем животу), јасно је свакоме. Стога, знајући да ћемо одговарати и за спасење и за пропаст ближњих, тако ћемо управљати наш живот да не само нама буде добро, него и другима поука". [23]
   Сундар Синг, Индијац који је од мрзитеља хришћана постао хришћанин, говорио је хришћанима Европе: "Опростите, браћо, али ви мени изгледате хришћани одавде довде", показујући при томе од чела до уста. Исти суд о одговорности савремених хришћана што се незнабошци не приклањају Христу изрекао је и други врелики Индијац, Махатма Ганди: "Чврсто сам уверен да данашња Европа не представља ни дух Бога ни хришћанства, него дух сатане... Европа је данас само по имену хришћанска. У ствари она обожава мамона. Напијте се добро са извора који вам даје Беседа на гори, али тад ћете морати да огрнете кострет и поспете се пепелом. Поука Беседе била је намењена сваком и свима нама. Не можете служити Бога и Мамона". [24] И најзад: "Највећа је људска трагедина што народи који тврде да верују у поруку (еванђеље) Христову, кода описују као Принца (кнеза) мира, показују мало те вере у пракси". [25]
   За многе, дакле, од савремених незнабожаца који чуше о Христу и Његовој науци, или за јеретике и шизматике који остадоше ван Његове Цркве, бићемо одговорни ми савремени хришћани, што смо својим нехришћанским животом постали сметња да упознају Православље у суштини. Као што Бог преко пророка Исаије кори јеврејски народ: "Због вас се име моје хули међу незнабошцима" (Иса. 52,5). И као што вели Свети Григорије Богослов: "Због тога постадосмо омрзнути међу незнабошцима, и (што је од свега горе) не можемо чак рећи да нас осуђују неправедно". [26]

Савремени богословски писци о могућности спасења нехришћана
 
   V. Од богословских писаца новијег времена, став да неки незнабошци могу бити спасени налазимо код француског православног богослова Владимира Гетé, који је половином прошлог века написао: "Чуда су могућа како у физичком поретку, тако и у духовном, те није оправдано да ограничавамо Бесконачну Моћ због оваквих или онаквих схватања. Уопште може се рећи да изван Цркве нема спасења. Но такође је истина да Бог чудом своје благодати припрема душе и срца појединих лица која спољашње не припадају Цркви, удахњавајући им знање и љубав према Исусу Христу. Ова вера, будући вером старих Отаца Цркве, никако не уништава догму "ван Цркве нема спасења", јер само чудом у духовној области може да се спасе неко од оних који спољашње не припадају Цркви". [27]
   Исто тако расуђује бивши професор на Православном богословском факултету у Атини, Христо Андруцос. У својој Догматици он пише: "Објективни став на питање: Ко се може спасти ван Цркве, не може се одредити сигурно. Али да је могуће да многи изван Цркве, тј. они који нехотимично и због несавладљиве нужде припадају неистини, буду суђени блаже, и да задобију благослов који се даје исповедању божанске истине, у ономе у чему право верују, то је и логички могуће и богословски не несагласно". [28] На другом месту Андруцос вели: "Пошто се не може сазнати кад и у коме делује божанска сила, а само Бог, узевши у обзир различне прилике духа, и других таквих околности, зна ко је невин, а ко крив за погрешност и незнање, које су границе које раздвајају кривца за кривоверност од нехотичне и достојне снисхођења, јасно је да питање за сваку личност остаје сасвим неодређено. Православни пак убеђен да је сваки прави члан истинске Цркве сигурно удеоник блаженства, треба да се не упушта у испитивање судова Божје милости, нити да одређује границе моћи "Онога Који хоће да се сви спасу и дођу у познање истине". [29]
 
Свети Кипријан, Блажени Августин и други Оци о шизматицима и јеретицима
 
   VI. Речи ових богослова вероватно имају у виду све људе изван Цркве, како незнабошце, тако још пре оне који су рођени и васпитани у породицама отпалим од Правоверја у јерес и раскол, и који такође, због наведених несавладљивих околности остају ван Православља до смрти. О њиховој могућности спасења писано је много више.
   Већ Свети апостол Павле саветује: "Човека јеретика, по првом и другом саветовању клони се, знајући да се такав изопачио и греши и сам је себе осудио" (Титу 3,10-11). Свети еванђелист Јован за јеретике вели да су Антихристови (1.Јов. 4,3). Кроз целу историју Цркве, против јереси и раскола борили су се такође Свети оци. Став, да код ових, јер се налазе ван Цркве, која је "стуб и тврђава истине", нема истине ни Духа Светог, изводи се већ из учења Светог Иринеја Лионског: "У њој (Цркви) је Бог поставио апостоле, пророке, учитеље и општа дејства Духа. Стога где је Црква, онде је Дух Божји, а где је Дух Божји, онде је Црква и свака благодат. А Дух је истина". [30]
   Особито оштро постављено је питање о односу Цркве и шизматика у III веку, у доба Светог Кипријана Картагинског. Картагински свештеник Новат, и његови једномишљеници, одвојише се од Цркве тражећи сасвим благо поступање са палим у гоњењима. Римски свештеник Новацијан одвоји се из супротних разлога претераним захтевима за чистоту Цркве тражећи да се верни који су у доба гоњења одступили од хришћанства не приме више у Цркву ма колико се кајали. Из истих разлога тражили су да се онима који ступе у други брак до смрти не даје Свето причешће. Против њих Свети Кипријан одржи три сабора у Картагини, од којих трећи изда одлуку: "Заувек држимо чврсто и снажно да се нико не може крстити ван католичанске Цркве, пошто је крштење једно и постоји само у католичанској Цркви... И онима који од преваре и кривоверства долазе, сазнавши истинску и црквену веру, треба дати тајну по божанској сили, јединству у вери и истини". [31] Пишући о овом расколу, Свети Кипријан вели: "Кад би Новацијан био у јединству с овим хлебом Господњим, кад би био у заједници са другима у народу Божјем, могао би да тврди да има благодат једног крштења јер би се налазио у јединству са Црквом".31а У борби са шизматицима Свети Кипријан је формулисао овај став чувеним изрекама: "Ван Цркве нема спасења!"; "Не може имати Бога за Оца онај који нема Цркву за мајку"; Као што се нико није могао спасти не будући у ковчегу Нојевом, тако се не може спасти ван Цркве. Овакав став заступали су многи Оци и писци и пре и после Светог Кипријана: Климент и Дионисије Александријски, Фирмилијан Кесаријски, [32] Ориген такође, [33] као и Апостолске установе. [34] Свети Григорије Ниски вели да, пошто је сваком верном глава Христос, "свакако онај који би се одвојио од спасоносне вере, био би као Голијат обезглављен сопственим мачем који је подигао против истине, одвојивши се од истинске Главе". [35] Блажени Августин: "Ван Цркве све се може имати, сем спасења. Може имати част, може имати тајну... може држати Еванђеље, може имати веру у име Оца и Сина и Светога Духа и проповедати, али никад, сем у католичанској Цркви не може наћи спасење". [36]
   Римска пак Црква имала је у том погледу друкчије становиште. На јеретике и шизматике она је гледала као на своје чланове који су учинили тежак грех, те их је у случају њиховог покајања и враћања у крило Цркве примала као и покајане грешнике: молитвом и полагањем руку. [37] Римски епископ Стефан, крут и славољубив човек који се први назвао "епископом епископа", запретио је одлучењем Картагинској и црквама на Истоку ако не приме став Западне. Заступајући став Римске цркве, а против става Светог Кипријана, око 256. год. неки афрички епископ напише спис "Де ребаптизмате", у коме доказује да је Црква једна, да ван ње нема Духа Светога, стога Црква и може да крштава у Духу. Али и крштење шизматика је аутентично, јер крштење врши Христос при призивању Његовог имена, мада оно (име Христово) бива призивано и ван Католичанске цркве.37а Спор се продужио и доцније по питању крштења донатиста. Васељенски сабори, Први (својим 8. и 19. каноном) и Други (7.канон), за решење насталог питања донесу одлуку да се једни шизматици и јеретици, кад прилазе Цркви, примају (поред писменог одрицања од кривоверја) крштењем, други без крштења, полагањем руку, или миропомазањем, а трећи само писменим одрицањем. [38] Одредбу 7. канона II Васељенског сабора оинавља 95. канон Трулског сабора, уз помен и неких других јеретика.

Зашто поједине шизматике и јеретике Црква прима без поновног крштавања
 
   На питање: По ком основу Црква поједине шизматике и јеретике прима без крштења, познати богослов Георгије Флоровски одговара: "У одређеним случајевима Црква нам даје да разумемо, преко саме њене праксе, да су тајне пуноважне код шизматика, чак код јеретика, јер се тајне могу да врше такође и изван канонских граница Цркве". [39] Иако Флоровски вели да је тачан став Светог Кипријана да се тајне пуноважно не врше сем "у Цркви", но то "у" - вели - одредио је преурањено и врло уско. "Свети Кипријан у овом силогизму полази од неизречене претпоставке да су канонске границе Цркве увек и њене благодатне границе". Међутим су благодатне границе шире од канонских. Из тога Флоровски закључује да Црква врши тајне и код шизматика: "Овде се налазимо пред парадоксом који је карактеристика постојања шизме: Шизма остаје везана са Црквом у благодати Тајана, али потпада под осуду чим су љубав и јединство престали да постоје". [40]
   Наводећи мисао Блаженог Августина да шизматици могу имати све, и Тајне, али не и спасење, Флоровски тај став објашњава овако: "Целокупна теологија Светог Августина о тајнама карактерише се јасним разликовањем између два чиниоца мистичног живота: Божје благодати и човекове љубави. Тајну врши благодат (Божја), не љубав (човечија). Међутим, спасење човеково остварује се слободом, не силом, те стога ван љубави и католичности (заједнице са Црквом) благодат не успева да изведе живи пламен". [41] Како се јединство верних са Христом и јединство између себе остварује само у Цркви, раскол, негирајући јединство, негира Цркву. Веза којом се остварује јединство је двострука: "јединство духа" и "веза мира" (Еф. 4,3). Због тога што у расколу још није позлеђено "јединство духа", те се у догматском учењу налази заједно са Црквом, то се тајне врше и код шизматика; али пошто су позледили љубав, "везу мира", они се не могу користити тајнама за спасење.
   Међутим, ако би се овакво расуђивање могло применити за шизматике, који расцепивши јединство заједнице са Црквом "у неким су стварима заједно с нама" (Блажени Августин), тј. у догматима, како би се оно могло применити на јеретике који су се одвојили од Цркве и у вери? Како би се могло схватити да и њихово крштење врши Бог, кад нпр. аријани уче да је Син створ Божји, а македоњани да је Дух Свети створ. Како би тројични Бог вршио крштење код њих, мада при томе изговарају, као и православни речи: "У име Оца и Сина и Светог Духа", кад они немајући Сина немају ни Оца ни Духа Светога?
   Стога сматрам да речи Блаженог Августина и односне одлуке Васељенских сабора о крштењу јеретика треба разумети у овом смислу: У св. Тајнама разликујемо спољашњу, видљиву страну коју врше свештеници као помоћници Божји; и невидљиву, благодатну, коју даје Бог. У редовним приликама, тј. у Цркви, оне су неодвојиво везане једна с другом. Код шизматика и јеретика ова два дела тајана се раздвајају - спољашњи се врши, унутрашњи изостаје. [42] (Као што у изнимним случајевима "крштења крвљу, или огњем", спољашња страна изостаје, али не и унутрашња, тако овде бива супротно - спољашња се врши, унутрашња изостаје.) У случају кад појединац, или цела заједница хоће да пређе у Православље, ако се чин тајне врши код њих као и код православних, Црква може да је не врши, а благодат Божју примају при одрицању од кривог веровања. [43]
   Писац поменутог дела "Де ребаптизмате" (О поновном крштавању), изневши став да је исправно крштење извршено изван Цркве, у даљем излагању ипак вели да ако би тако крштени умро пре свога покајања и повратка Васељенској цркви, ово крштење не би имало за њега никаквог значаја за спасење. Ј. Зизиулас с правом закључује: "Основна еклисиолошка претпоставка списа Де ребаптизмате је у разликовању међу крштавањем водом и оног Светим Духом"43а
Унеколико слично гледиште у тој ствари заступа кијевски митрополит Антоније Храповицки. Говорећи да би "они од јеретика и шизматика који, иако лишени јасног схватања црквене благодати, имају крштење, Литургију и јерархију које се спољашње мало разликују од праксе Цркве", тешко се осећали "кад се упуте Цркви да се изједначе са незнабошцима и Јудејцима. Стога Црква, снисходећи њиховој немоћи, не врши над њима спољашњи чин крштења, него им даје благодат крштења са другом тајном". [44]
На истом становишту стоји и епископ Никодим Милаш. У тумачењу 7. канона II Васељенског сабора он вели да благошћу ових прописа Оци имају у виду "да јеретике приволе пријећи Православној Цркви... снисходљивост која иначе не би се могла оправдати кад се узме у обзир тежина неких особито јереси". [45] У даљем излагању излагању он вели да "Аријани, Македоњани и Аполинаријани, премда су учили противно православној науци, али су крштење обављали по форми правилно, наиме свршавали су га у име Свете Тројице, коју нису порицали, него су је само изврнуто тумачили". [46]
Исто мишљење има преподобни Никодим Светогорац казујући: "Аријане и Македоњане, очигледно јеретике, прима канон (7. канон II Васељенског сабора) без поновног крштења по икономији, у првом реду што је било велико мноштво ових јеретика; друго, јер крштаваху слично нама". [47] Евномијани, пак, Монтанисти и Савелијани примају се као Јелини, јер или беху сасвим некрштени "или се крстише, али неправилно, не као што крштавају православни, због чега се сматрају сасвим некрштеним". [48]
Изнета гледишта обојице ових писаца у основи су једнака становишту које је још у XII веку изложио познати канониста Јован Зонара: "Не крштавају се поново они (тј. Аријани и Македоњани), јер у Светом крштењу не разликују се ни у чему од нас, него једнако као православни крштавају". Евномијане, Савелијане и Монтанисте треба крштавати, вели он "јер или не примише Свето крштење, или га примише неправилно, нити га по облику (типос) Православне цркве извршише. Стога их треба сматрати да нису уопште крштени". [49]
   На овај начин, дакле, без прибегавања теорији о двоструким границама Цркве, канонским и благодатним, бива нам јасан смисао одлука поменутих Васељенских сабора, да се при уласку у Православну цркву, не само шизматика, него и таквих јеретика као што су Аријани и Македоњани, спољашња страна тајне крштења, из разлога икономије, не мора поновити.
   О могућности спасења појединих шизматика и јеретика писао је и А. Хомјаков, познати руски писац прошлог века: "Као што земаљска и видљива Црква још није пуноћа и савршенство целине Цркве - пуноћа и савршенство ће се открити, по вољи Божјој, на дан последњег суда целокупне твари-, ова Црква дејствује и зна само (оне који су) у њеним границама, не судећи остало човечанство (по речи апостола Павла Коринћанима - 1.Кор. 5,12) и ограничавајући се на признање као одељених, тј. као не припадајућих њој оних који се одвајају сами од ње. Што се тиче осталог дела човечанства, оно је или страно Цркви, или везано с њом везама које Бог не жели да открије, него оставља за дан суда". [50]
   Слично становиште, још 1833. год. заступао је и истакнути руски јерарх и богословски писац, московски митрополит Филарет (1782-1867. год.). На једном предавању у Москви говорио је: "Знај да се не бих усудио да назовем лажном ниједну Цркву која верује да Исус јесте Христос". По његовом схватању, Хришћанска црква се може поделити на два дела. Једно је "потпуно истинита", тј. она која држи "праву и спасоносну божанску истину без мешања с њом ма какве људске лажне и разорне мисли". Друго је "не сасвим истинита", тј. она која са истинском и спасоносном науком вере Христове меша "људска мишљења, лажна и разорна". За ову Цркву он само констатује да постоји, не осуђујући је. "Видим - вели - да Поглавар и Господ Цркве лечи многобројне и дубоке ране које је проузроковала стара змија у свим деловиа и свима члановима овог тела... да обнови дух и живот у зглобовима полумртвим и контузованим. У томе се ослањам на своју веру да ће Божанска помоћ тријумфовати очевидно над људским немоћима, и добро над злом, јединство над поделом, живот над смрћу". [51]
   У наше време, поред Флоровског, сличан став заузимају Проф. П. Трембелас и проф. протојереј Јован Мајендорф.
   На основу еванђелског казивања о човеку који је именом Христовим изгонио демоне, али није ишао за Њим, па на тражење ученика да му забрани, Господ рекао: Не браните му (Мр. 9,39; Лк. 9,50), као и речи које је рекао у другој прилици: Никад вас нисам знао (Мт. 7,23). Трембелас изводи становиште "да призив имена Господњег не остаје сасвим недејствен и без икакве последице, иако бива од недостојних и сасвим неприпадајућих Господу". [52] У даљем образлагању он каже: "Не можемо рећи да кад у име Спаситеља Христа, кога они (тј. одвојени од једне Свете Цркве) признају, врше тајне, да су непостојеће и да се према њима треба да односимо као да сасвим не постоје. Свакако да их не треба сматрати савршеним. Несавршене су и измењене у мери у којој је Христос и Његова наука измењена код оних који их врше и примају, и уколико је вредност (кирос) Цркве искварена (каталитхи) код њих". [53]
   Проф. Ј. Мејендорф отишао је, чини ми се, још корак даље. У предавању "Католичност Цркве", одржаном у Њујорку на другој међународној конференцији Православног друштва у Америци, септембра 1972. год., он вели овако: "Јасно да је чак после раскола Дух Божји продужио да задахњуеј западне Свете, мислиоце и милионе простих хришћана. Благодат Божја није ишчезла наједанпут. Православна црква то је свагда признавала, не падајући при том у било какав релативизам, и не престајући да себе сматра једном, истинском Црквом". [54] Настављајући даље он каже: "Престати видети прст и присуство Божје ма где да се они појаве, и држати чисто одричућу и самозаштитну позицију у односу према неправославним хришћанима, значи не смао издавати католичност, него је то врста неоманихејства. И обратно, изгубити осећање тога да заблуде и јереси постоје, и да оне делују умртвљујуће на људе, и заборављање тога да је Црква основана на пуноћи истине, такође бива издајом не само православног предања, него и Новог завета, на коме се изграђује предање". [55]
   VII. Према свему, дакле, принципи Светог Кипријана Картагинског "Ван Цркве нема спасења", и &q

VII. Према свему, дакле, принципи Светог Кипријана Картагинског "Ван Цркве нема спасења", и "Коме Црква није мати, Бог му не може бити Отац", остају у важности свагда. Господ је и основао Цркву да би верни у њој и њеном помоћи духовно узрастали "у меру раста пуноће Христове" (Еф. 4,13). Ван ње се то не може постићи, јер Господ није "даровао Своју истину и Своју благодат сваком верујућем одвојено, него њиховом јединству у Цркви, која је као тело оживотворено Духом Божјим", [56] како вели митрополит Антоније.
   Ми знамо да се само у Цркви, лађи на бурном мору овог живота, сигурно спасава. Но дали ће Господар лађе изузетно послати чамац, или пружити појас спасавања онима који се налазе у валовима око лађе, да се на тај начин спасу, то је ствар Његове моћи и Његовог милосрђа. Из Еванђеља знамо да ћемо као радници примити од Господара обећану плату ако се будемо трудили. А да ли ће и други бити примљени у трећи, шести и једанаести час, да ли ће они примити мању плату, или једнаку с нама, то није наше да одређујемо.
   На крају, сматрам да неће бити сувишно да напоменем:
   Разматрајући нашироко апстрактно питање шта ће бити са душама оних који, без познавања Цркве Христове, остану ван ње, потпуно бисмо промашили ако при томе запоставимо питање како да ми, који се налазимо у Цркви, учинимо све што до нас стоји за своје спасење. Кад то постигнемо, ми ћемо уједно учинити највише могуће и за спасење наших ближњих, и оних близу и оних далеко: Светлошћу својих дела показаћемо им пут којим треба ићи да бисмо постигли циљ наше вере, и подржати их да не клону на том путу.
   Иначе ћемо се наћи у положају човека који је поставио Господу питање: Је ли мало оних који ће се спасти? Спаситељев одговор садржи несравњиво више него што се у питању тражи: "Борите се да уђете на уска врата" (Лк. 13,23-24). У њему се посредно казује и да је тај број мали (многи ће тражити да уђу и неће моћи), али и много важнија ствар, управо оно "једино од потребе". Господње речи у ствари казују: Колики је тај број, мали или велики, то за тебе није од важности. Најважније је за тебе - и за сваког - да се нађеш у томе броју. Ако број спасених буде мали а ти будеш у њему, каквог значаја има за тебе што је тај број мали! Будеш ли знао да је тај број велики, а ти се не потрудиш да се нађеш у њему, каква ће ти бити утеха од знања великог броја оних који ће бити у вечној радости, а ти останеш напољу где је плач и шкргут зуба!
   Да не буде тако и са нама. Интересујући се питањем шта ће бити са онима напољу, да не изоставимо старање о спасењу нас који смо унутра. Док је време боримо се да уђемо на уска врата. То је главније од најглавнијег.
 
   Гласник, јун 1982.