Dopadaju mi se ovi tamni dani, siva boja neba, i lišće otežalo od kiše koje se vidi sa mog prozora. Sviđa mi se i moja topla neskafa u velikoj šolji, slatka i sa mlekom, a još više para koja se kovitla uvis. Volim ovo teško nebo koje te zatvara u kuću, u kuću i u sebe samog.

Tamo napolje, naravno, čekaju problemi, rokovi, papiri, neurastenični partneri koji se zbog sitnica hvataju za kose, stari ljudi koji se bude i ležu u krevet sami, zaboravljeni, netraženi.

Ipak prepuštam se mikroskopskoj samoanalizi, luksuzu koji ponekad sebi priuštim, kako bi nekako održala kontakt sa sobom. Nema samozavaravanja - nekako mi je postalo strano to moje ja, tek, hvatam ga kako se ogleda u svojoj ranoj mladosti, smehu, otvorenosti, duhu pripadnosti svojim vršnjacima, a ona se odvaja od mog tela, odlazi u nepoznato ništa i gubi se za svagda, ostavljajući me za sobom u bolnoj praznini i samoći, napuštenu.

Ono što se zapravo dešava je - gledam napolje a vidim - unutra.
U stvari kiša je moje sećanje. Ona me nosi u vreme kada sam bila dete, daleko vreme lišeno sumnji, krivica, nesigurnosti, kada je sve bilo sigurno i ostvarivo u mojoj prkosnoj monolitnosti. Sada gledam kišu više kao sećanje i osećam da mi se dopada, ali svesno, a ne više kao osećanje.. ona teče, pada i odlazi a ne dotiče me i ne rađa stvarne želje iz prošlosti. Nekada sam želela da, čim prestane, izađem napolje, udišem miris vlažne zemlje, da šetam po parkovima, dodirujem koru drveća koje se sjaji. Tada nije bilo prošlosti, nije bilo uspomena, samo sadašnjost i sve se dešavalo po prvi put.

Mislim na svoje prijatelje, bivše, sadašnje, mislim kako su i oni kao kiša: padaju 'sa neba' pred tebe, nepozvani, ne biraš ih, i najčešće ti budu poslati zbog pogrešnih razloga. Oni su, pak, deo sećanja, u tebi su uvek i nosiš ih u sebi, hteo ili ne hteo u najskrivenijem delu svoga srca, tamo gde se ugnjezdila tvoja daleka nevinost, i čistota.

Kiša ostaje uvek ista. Kao i godišnja doba. Menjamo se samo mi, koji iz dečijih bajki uskačemo pravo u isto tako lažni svet. Znam da sada zvučim kao srednjoškolac koji je pročitao par kapitalnih dela, pokupio mnogo puta korišćene fraze iz knjiga koje nije razumeo pa ih prodaje kao svoje ne bi li ostavio utisak.
Ponekad, ipak, osećam kako zaista nemam dodira sa stvarnošću. A svet oko nas nije ono što su nam drugi govorili, nije uredno poslagane reči koje se pišu i govore, i nije zid od hartije koji smo oko sebe podigli zbog kukavičluka da se suočimo sa nama samima. Stvarnost je i ovo što smo postali, i ono što zaista jesmo, stvarnost su delovi našeg života koje ne možemo (ne želimo) menjati, a koje smo prestali da primećujemo. Ono što me zaista iznenađuje je pomisao da je ono što smo danas, nešto čega ćemo se sećati i za čime žaliti sutra..

Na kraju krajeva, kiša koja danas pada nije ništa drugo do nostalgija i sećanje iz sutrašnjice

Autor [justina]