Nuklearka na Dunavu opasnost za Vojvodinu!

U hrvatskoj štampi pojavile su se informacije da zvanični Zagreb ponovo razmišlja o izgradnji nuklearne elekrane. Lako je, naravno, moguće da se radi samo o pukom ispitivanju stava javnog mnenja, ne samo kod kuće nego i u okruženju, jer ne treba smetnuti s uma da je u Hrvatskoj do 2015. godine na snazi politički moratorijum na gradnju i nuklearki i elektrana na ugalj.

Međutim, kada se, s druge strane, u obzir uzme činjenica da je za “instaliranje” NE potrebno desetak godina, onda se i svaki takav “probni balon” mora posmatrati krajnje ozbiljno. Tim pre što Hrvatska već sad kuburi s električnom energijom, što ide dotle da čak postavlja i pitanje svog navodnog dela vlasništva u Termoelektrani “Obrenovac”.

Poslednjih godina naše komšije razmišljale su da problem nedostatka struje reše podizanjem elektrana na gas, ali kako tog energenta iz vlastitih izvora ni izbliza nemaju dovoljno, a situacija na evropskom tržištu nije nimalo ružičasta (valja se samo setiti početka godine, rusko-ukrajinskog sukoba i zavrtanja gasnih slavina praktično celoj Evropi), onda nikoga ne treba da začudi ako se u Zagrebu zaista razmišlja i o nuklearki od 1.000 megavata kao dugoročnom rešenju elektro-problema.

Tim pre ukoliko je tačna vest da sve više i u Briselu jača nuklearni lobi, koji je čak spreman da podstakne ideju da se iz zajedničke evropske kasice-prasice finansira izgradnju nuklearki na prostoru EU kako bi se rešila moguća “električna kriza”, koja bi, po nekim procenama, već krajem ove decenije dovela pojedine zemlje Unije na ivicu restrikcija. Dakle, sve i da je projekat na relativno dugom štapu, preko mogućnosti da u Hrvatskoj bude podignuta nuklearna elektrana ne treba tek tako preći.

Kao potencijalne lokacije za izgradnju hrvatske NE figuriraju Prevlaka kod Dugog Sela, Vir u blizini Zadra i - Erdut. U prvom slučaju reč je o lokaciji na Savi, 30-tak kilometara udaljenoj od Zagreba, koja je u opticaju bila još početkom 80-tih godina prošlog veka; čak su elektroprivrede Slovenije i Hrvatske potpisale preliminarni ugovor o gradnji na tom mestu nuklearke gotovo dvostruko snažnije od Krškog, koja je trebala da proradi 1992, ali je ceo projekat pao u vodu nakon černobilske tragedije. Sada je, međutim, jako teško očekivati da, bez obzira i na svu silu državnog lobiranja, hrvatska, a pre svega zagrebačka javnost odobri da na “baciš kamen od prestonice” nikne još jedan nuklearni pogon (ne treba zaboraviti da je slovenačka NE svega 40-tak kilometara udaljena od Trga bana Jelačića).

Druga potencijalna “meta”, Vir kod Zadra, najbolji je pokazatelj kako “probni balon” zna da odigra i više od uloge pukog ispitivača “mnenija nacije”. Naime, kada je pre nekoliko godina ovo ostrvce isplivalo kao potencijalna lokacija za gradnju nuklearke, vrlo brzo je načičkano letnjikovcima i vikendicama, jer su “starosedeoci” zemljište počeli da prodaju gotovo u bescenje. E sad, da li je neko zaista ozbiljno razmišljao o tome da na Jadranu podigne NE ili je samo hteo da spusti cenu “kvadrata uz more” - manje je važno. Ono što je gotovo sasvim sigurno, Hrvatska, kao država koja je samo u prošloj godini od turizma inkasirala više od šet milijardi evra, sigurno se neće upustiti u takvu vrstu rizika da zbog jedne nuklearke ostane bez hiljada i hiljada gostiju. Dakle, Vir otpada.

I šta ostaje? Erdut, tačnije takozvana Daljska okuka. Istina, tu su lokaciju još pre dvadesetak godina obilazili stručnjaci Međunarodne agencije za atomsku energiju, ali tada su prilike bile - dramatično drugačije. U to vreme se ova dunavska lokacija između Erduta i Dalja možda i mogla posmatrati tek kao jedno od mesta koje zadovoljava određene uslove važne za NE: relativno je izolovano, na maloj uzvisini, a vodene struje su takve da obezbeđuju stalan dotok sveže vode. Ali sada, nakon svega što se, ne samo na tom prostoru, nego i uopšte između Hrvatske i Srbije dogodilo u proteklih deceniju i po, izgadnja nuklearke na samoj granici dveju država predstavljala bi više nego “prst u oko”. O pratećim negativnim efektima da i ne govorimo. Ili bi, zapravo, baš trebalo.

Izgradnja NE na Dunavu predstavljala bi, upozoravaju ekolozi, ali i stručnjaci, potencijalnu opasnost za sve zemlje u okruženju, a posebno za Srbiju, odnosno Vojvodinu. Ako na stranu ostavimo nekakav eventualni černobilski scenario, čak i obične havarije, koje su se, inače, dešavale i u Krškom, kao i u bugarskom “Kozloduju”, ugrozile bi na stotine hiljada ljudi. Samno jedan primer: nuklearna elektrana koristi vodu za hlađenje; u normalnom radu u reku vraća zagrejanu, ali nezagađenu vodu, no u slučaju i najmanje havarije morali bi da strepe svi korisnici vode duž potencijalno zagađenog toka - stanovništvo, industrija...

U prvom redu na udaru bi se našla regionalna izvorišta za vodosnadbevanje koja su smeštena uz Dunav, što znači da bi direktno bio ugrožen i sam Novi Sad. Kako nam je rečeno u “Vodama Vojvodine”, u slučaju zagađenja vode teške posledice bi trpela i cela Pokrajina, jer se Hidrosistem DTD napaja iz Dunava, što znači da bi se “problem” brzo raširio po celoj teritoriji APV. Kada se tome doda činjenica da se eventualno zagađenje ne odražava samo na status i kvalitet voda, već i na vazduh, jasno je da bi eventualne posledice bile ogromne.

Gde je tu naša država? Ona, na prvom mestu, ne može da spreči komšije da planiraju, ali može da im, otvoreno ili diplomatskim kanalima, jasno predoči šta o tome misli. I drugo, SCG još uvek nema Sporazum o vodoprivrednoj saradnji sa Hrvatskom. Istina, procedura je u toku i očekuje se da će uskoro doći do potpisivanja ovog dokumenta, a kao rezultat, eventualna izgradnja NE na Dunavu značila bi obavezu hrvatske strane da o tome ipak raspravlja u okviru bilateralne komisije.

Nevolja je što, ukoliko se naša strana i ne saglasi sa izgradnjom nuklearke, to ne znači da bi projekat bio zaustavljen, već bi se spor rešavao na višem međudržavnom nivou, s obzirom na to da ovakav projekat nije u isključivoj nadležnosti vodoprivreda dveju zemalja. U tom slučaju odluka bi verovatno zavisila od toga ko ima bolji rejting u “evropskim forumima”. I eto još jednog u nizu razloga zbog kojeg bi valjalo prizvati se pameti i čim pre ojačati svoje pozicije u EU. Uostalom, 2015. i nije baš tako jako daleko.

M. Stajić

Izvor: Dnevnik

Pitanje je koliko ćemo mi da se pitamo o tome...