Само ти лупетај слободно док динкић и на то не уведе пдв, а онда си најеб'о. То што ти називаш црквама у цивилизованом свету се назива сектама. И јесте слободно. Можеш и ти себи да региструјеш једну.

Неканонско уношење Епархије Црне Горе у ранг листу аутокефалних цркава
1. Руска црква је неканонски унела Епархију Црне Горе у своју листу аутокефалних цркава

Грчки правници Ралис и Потлис су саставили на грчком језику зборник законских прописа Православне цркве под називом Синтагма[1] , штампана у Атини у више томова од почетка 1852. У петом тому те Синтагме, штампане 1855, на страни 529, навели су да је у Црној Гори била аутокефална Митрополија црногорска, и то међу осталим на ранг листи девета по реду. Текст објављен у Синтагми у дословном преводу гласи:

    "9.

    Аутокефална Митрополија црногорска[2]

    Митрополит скадарски и приморски, архиепископ цетињски, егзарх свештеног Трона пећког, деспотис (владика) црногорски и брдски г. Петар Петровић.

    1. (...).

    2. Овај ранг има према руском Синтагмату (ранг листи); у Синтагмату, пак, Велике цркве (тј. Цариградске) не помиње се. Некад је био подручни пећском архиепископу."

 

Текст, унет у Синтагму 1855, многе збуњује својом садржином, у ком су чињенице неодређене и једна другој канонски се супротстављају, јер не могу правно и историјски постојати једна поред друге:

1. Канонско право, и право уопште, не познаје аутокефалију са егзархом на челу. Сама реч егзарх је грчка реч и у православној Цркви стоји у титули оног епископа коме поглавар његове аутокефалне цркве - самосталне цркве; цркве која не зависи ни од једне друге самосталне цркве, дадне овлашћења да га замењује у одређеним пословима. То право може се сузити, ускратити и није наследно - преношљиво на наследника епископа коме је дато. Према томе, ако је Митрополија цетињска, како се горе наводи, била аутокефална, онда њен епископ, аутокефалије поглавар, не би могао бити егзарх - заменик поглавара друге неке аутокефалне цркве, у овом случају "Свештеног Трона пећког", како се горе наводи, од које се његова црква Митрополија цетињска, наводно одвојила, а тим самим чином и он сам постао неограничени - независни њен поглавар.

Историја зна да је од владика из куће Петровића Његоша само владика Василије канонски добио права егзарха. То овлашћење добио је од православног архиепископа пећског и "всеја Сербији, Болгарије, Далмације, Босне, обоњпол Дунаја и цјелог Илирика патријарха Атанасија" кога је 22. августа 1750. хиротонисао у Београду, и том приликом доделио му титулу и права која су на основу ње. Ево дословна текста тога уписаног у грамати датој му:

    "Јешче же и синодално потписујем сему митрополиту кир Василију скендеринскому и приморскому титул, да јест и егзарх С(вја)тјешаго Трона пећскаго, Патријархиј славеносербскија и по всуду навсјаком мјестје, јако лице наше патриаршеское да будет воспријат и почтен: и м(о)л(и)тви чинити и благословенија преподавати, дајетсја јему власт во всјех епархиах Патриаршества нашего и впрочих и цјеле кто восхошчет и желаније имјет от Престола сего бл(а)гословеније пријати: сего ради и потписајутсја и печатом нашим потвердају, и настојашчија сија наша ставилнајасвидјетелнаја Грамата издајет сја, и во всакоје утвержденије јему освјешченијејшему митрополиту скендеринскому и приморскому и егзарху С(вја)тјејшаго трона србскаго кир Василију Петровичу вручисја"[2]

2. Право егзарха, које се спомиње у Синтагми, није познато нашој историји, јер га нису добили ни владика Петар I, а ни владика Петар II, о чему постоје поуздани докази:

а) Владика Петар I Петровић хиротонисан је 13. октобра 1784. у Сремским Карловцима "во епископа Чернија Гори, Скендерији и Приморја... тјемже убо всјеи, нарочно жев Богохранимој Черној Гори, Скендерији и Приморју духовнога и морскаго чина", каже се у дипломи која је му је тада издата. Карловачки митрополит, иако је био поглавар једног дела Пећке патријаршије, тј. једне епархије, није му могао дати никаква права замене, а камоли права "егзарха" за епархију која му није била под јуриздикцијом-влашћу, што се видии из титула Петра I, како се различито сам потписивао:

"Вла(ди)ка Петар", "вла(ди)ка Петр на служби", "ваш брат Петр Петрович", "покорни слуга Петр Петрович", "ја вла(ди)ка Петрович Његуш", "ја вла(ди)ка Петр Петрович", "митрополит Петр Петрович", "м(итрополит) ч(ерногорски) Петр Петрович", "черногорскиј митрополит Петрович", "Il metropolita di Montenegro Pietro Petrovich", "митрополит черногорскиј, скендерински и приморски, и ордена свјатаго Александра Невскаго каваљер Петр Петрович", "митрополит Петр Петрович с Његуш", "il archives. е metropol. di Montenegro, Аlbania е litor. еd l'imp. russo cavaliere Pietro Petrovich", "в. Петр", "владика Петар својеручно", "м. черногорски Петрович", "митрополит Петрович", "митрополит Петр Петрович Његуш", "Петр Петрович Његош, митрополит Чернаја Гори, Скендерији и Приморја", "смирени митрополит черногорскиј, скендериски и приморски Петр Петрович Његуш" "смирениј митрополит Чернија Гори, Скендерији и Приморја", "Петр Петрович Његуш", "покорни слуга и богомољац м. Петр Петрович Његош", "черногорскиј. митрополит Његош"[3]

О добијању аутокефалије Епископије Црне Горе и давању митрополиту Петру I титуле "егзарха" не спомиње сам Петар I у својој историји о Црној Гори, нити у својим посланицама[4] То исто се може рећи и за писце који су писали о њему[5]

б) Владику Петра II Петровића хиротонисаног у Петрограду 6. августа 1833. према грамати о хиротонији, издатој 28. августа и. г. Руски синод је уздигао архимандрита на степен духовног начелника "во еп(ис)к(о)па оних Б(о)гомспасајемих областеј черногорској и бердској"[6] , док је испод његовог портрета, урађеног и објављеног тада у Петрограду, написано: "Високопреосвјашчениј Петр Петрович владика черногорскиј и бердскиј".

Руски синод је 13. марта 1844. Његошу доделио титулу митрополита. О томе се у грамати, издатој тога дана, између осталог каже: "Ниње же, и потомужде, древнеје правленије народа твојего и твоје служеније и правленије чтушче, благоволитељне со извољајушчу сомодержавњејшему великому г(осу)д(а)рју нашему императору Николају Павловичу, паки достојно судихом бити и нарицатисја тебје митрополиту и владацје тјех же Б(о)гомспасавајушчих областеј. И сеј убо синодалнију грамату нашеју вједомо тебје и паствје теојим, јако бл(а)годат Прес(вја)таго Д(у)ха чрез нашу смјерност возведе тја на сеј бољших степен с(сва)титељства, и ми љубезње утверждајем сије именованије митрополита со старјешинством пред еп(ис)к(о)пи и архијеп(ис)к(о)пи"[7] Владика Петар II није марио за ову титули и више се одевао у народну ношњу, обично се и потписивао:

"Владика Петрович", "в. П. Петрович", "владика црногорски П. П. Његош", "владика црногорски и брдски Петар Петровић", "високопреосвјашчениј Петр Петрович, владика черногорскиј и бердскиј", "владика черногорски и брдски", "покорни слуга владика црногорски П.П. Његош", "владика црногорски П. Петровић Његош", "владика Петровић Његош", "Vladica Montenegro P. Petrovich Njegosh" " Vladika di Montenegro "[8]

Ни код страних ни наших писаца, који су били код Његоша и у његовој Црној Гори, нема помена да је у његово време била Епархија Црне Горе аутокефална. То се види и из његових дела[9] Нема код Лаврова, који је први написао докторску расправу о Његошу.[10] После овога Руса, ја сам докторску тезу објавио 1938. у Варшави[11] , а затим више књига, неколико десетина расправа и чланака о Његошу.[12] И сада се непрестано бавим Његошем као владици, владару и односу према његовом делу и завештању. Такође ни ја нигде нисам нашао нешто слично што му се хоће попридодати.

в) После свега овога, ваља нагласити да у Синтагми није одређено ни који је то Петар Петровић био на челу "аутокефалије", да ли је то био Петар!, који је умро 1830, или је то био Петар II, преминули 1851. Када је у Синтагми текст објављен 1855. био је у Епархији Црне Горе епископ Никанор Ивановић, који је на то место дошао 1852. после Петра II, хиротонисан у Русији, а напустио је Епархију 1860. и отишао у Русију, када је кнез Никола дошао на власт, јер се нису трпели.

Руски синод, у сагласности са царем Николом I, хиротонишући за епископа Петра II, а затим доносећи одлуку и уздижући га за митрополита, везао му је власт на области Црне Горе и Брда. Ово је учињено у сагласности тадашње политике Русије, да се не замери Аустрији и у настојању да Црна Гора и Брда проширују свој простор на рачун Турске, што је одговарало и жељи самог владике Петра II, који је сањао о ослобођењу Срба испод Турака и да дође у Пећ и седне на Трон Пећке патријаршије, па отуда се и потписивао владика црногорски и брдски.

У тексту објављеном у Синтагми, поглављу тзв. "аутокефалије" у Епархији Црне Горе епископ титулише се као митрополит и "скадарски и приморски, а на крају и као владика "црногорски и брдски"". Као што је напред већ наведено, Петар I понекад се потписивао и као "митрополит черногорскиј, скадарскиј и приморскиј", али никад и брдски.

3. У време владике Петра I и владике Петра II Епархија Црне Горе поуздано се налазила на територији Пећке патријаршије, која је била силом турске власти потчињена Цариградској патријаршији, а тим самим и у њеном саставу налазила се и Епархија Црне Горе, што значи да није била аутокефална. О томе постоје два крунска доказа:

а) Султан је месеца мухареме 1272, то јест септембра 1855, дао цариградском патријарху Кирилу берат - царско писмо о повластици, из кога се сазнаје, даје силом државне власти сав простор Пећке патријаршије, који је он дотле сматрао да је под његовом - султанском управом, поверио Цариградској патријаршији на управљање, тј. патријарху. Текст тога берата, у преводу на италијански језик преведен, из Цариграда 11. фебруара и. г. поновом, послат је тршћанском листу Osservatore Triestino,у коме је објављен на првој страници.

У Трсту су богати бродовласници Срби и Грци, који су одржавали трговачке везе са Цариградом, дуго имали заједничку црквено-школску општину и Грци су настојали да се у цркви служи само на грчком језику, док су Срби тражили да се служи и на црквенословенском језику. Због неслоге разишли су се и засебно организовали црквено-школске општине и цркве подигли[13] , па се не зна ко је од њих берат објавио.

Чим се у Београду сазнало о објављивању поменутог берата, Друштво српске словесности је 10. марта 1856. писало Константину Николајевићу, капућехаји, тј. преставнику, Кнежевине Србије код турске владе: "у италијанском у Трсту излазећим новинама (чис(ло) 43), наштампан је берат, издат отоманском портом Цариградском патријарху, у коме се изчиљавају и епархије, које подпадају под Пећску патријаршију. Почем су исте епархије по свој прилици погрешно именоване, и почем би права имена њиова историју наше Цркве колико толико осветлила, ако не у ничем другом, а оно бар у обиму речене Србске патријаршије, то вас Друштво срб. словесности, пошиљући преведени вам речено число новина, моли да би исте епархије из оригинала и Друштву послати изволили, означивши у исто време код сваког турског имена и данашњем Србству општепознато име места или предела, по коме које се епархија назива".[14]

Николајевић је одговорио у облику опширне расправе о којој су 20. маја и. г., прегледавши је, дали свој суд и мишљење чланови Историјског одељења Друштва србске словесности, архимандрит Враћевшнице Гаврило, Јован Гавриловић и Јован Ристић, нагласивши, да би она била "драгоцен добитак за Гласник Друштва", зато су предложили да се штампа "заједно са србским преводом султановог берата из Osservatore Triestino", који би му "претходио, наравно ако би писац пристао".[15] Оштампано је само извод из Николајевићевог одговора под насловом О границама докле се је простирала област некадашњег Пећскога патријарха, где је писац на крају казао: "К Западу, пак, наш патријарх није имао никакви опредељени граница. Биле су му природне све оне докле се је Православије по венецијанским и мађарским државама простирало"[16] .

Пошто је ово објављено, Јован Гавриловић је берат из 1855. у преводу на италијански, објавио такође у Гласнику Друштва србске словесности.[17] Тако благодарећи садржају овог берата може се сазнати не само о простору него и епархије које су биле у саставу Пећке патријаршије. Међу њима се тада налазила и Епархија "Кaratagli (Мontenegro)", тј. у "Карадагли (Црној Гори)". Овај податак јасно оспорава оно што је Руска црква била неканонски унела у свој каталог ранг листу аутокефалних цркава, и то пре 1855. када је султански берат те године констатовао да је Епархија Црне Горе под његовом влашћу и њу предаје под управу цариградском патријарху, тј. да је Црна Гора припадала Турској, па према томе и Епархија Црне Горе да припада Пећкој патријаршији која је силом туске власти подчињена цариградском патријарху.

б) Године 1856. влада Турске издала је познати хати-хумајум, правни акт којим су Цариградском патријарху дата већа права, од оних датих раније, да би могла радити слободније на организовању црквено-школског живота хришћана на терену њој потчињеном, између осталог и на терену Пећке патријаршије, набрајајући места и на тој територији, укључујући у њу "Кроцки (Черногорiй) " што сведочи да је овим хати-хумајумом била обухваћена и Епархија Црне Горе, па према томе то доказује да 1865. ова Епархија тада није била "аутокефална".[18]

Треба имати на уму, оба ова доказа сведоче, да се није могла добити аутокефалија од Цариградске патријаршије без сагласности турских власти, тим пре што је Црна Гора била у непрекидној борби са њом коју није признавала.

Отуда произилази, да су се грчки правници Ралис и Потлис с правом оградили од извора који су добили од Руске цркве, у коме наведене чињенице нису засноване на канонима и потекле од надлежне црквене власти, позвавши се на каталог Цариградске патријаршије, у чијој ранг листи аутокефалних цркава није било ни помена о "аутокефалији" Епархије у Црној Гори, наводно под поглаварством владике Петра Петровића.

На крају, мора се знати, да Петар I ни Петар II нису ништа предузели, а камо ли учинили на доношењу каквог закона о уређењу цркве, зато у тзв. "аутокефалији" није било ни црквених сабора, синода и више епископа (бар двојица) што све ово мора имати свака аутокефална црква. Тада је у Епархији Црне Горе био само по један епископ, који је био и управитељ Црне Горе и владика Епархије Црне Горе. И Петар I и Петар II били су без редовног школовања и богословског образовања. Управо, били су самоуци. Сами свештеници знали су само читати и писати и служили су се само Требником, а ретко ко од њих је имао Псалтир и Часловац.

О стању у тој тзв. "аутокефалији", поред Милорада Медаковића, секретара Његошевог, најбоље је описао Вук Караџић који је 1834. и 1835. боравио код Његоша и своја запажања о Црној Гори и Боки Которској и 1935. објављена и у Београду.[19] Ево шта је он записао:

"Вјера Црногораца (грчка) јамачно је распрострта у овијем крајевима у IX стољећу, кад и међу осталијем Србима и Бугарима. Иако Срби нијесу уопште никад имали правијех школа и наука, ипак су њихови свештеници имали некијех знања, да су бар у вјерскијем стварима могли поучавати. Између осталога то доказују многе црквене књиге писане и од калуђера и од попова, које се на све стране налазе. Али откако су Турци загосподарили овијем крајевима, незнање је опет све више узимало маха и свако знање се тако изгубило, да се онај држи за најученијег који зна добро читати и писати; па и ти, особито они који знају добро писати, ријетки су. Тамо се не зна ни за коју другу књигу осим Часловца и Псалтира на старословенском језику, које Црногорац или никако не разумије, или највише разумије толико као на пр. латински језик садашњи прост Талијан. О каквој граматици, географији, историји, богословљу и другим наукама, не зна се ни по имену. Ни за саму просту наставу у читању и писању нема досад никакве школе у цијелој земљи, и они који хоће да постану попови, морају ићи да се уче у манастир, или сваки поп за то обучава свога сина. Нема ни никаквијех књига ни згодног метода за наставу, и ко има среће и прилике да што учи, мора се годинама мучити да само чита и нешто писати научи, и пресрећан је ко у томе успије, да се узалуд толико вријеме није мучио. Требник је једина књига коју сваки поп има, и мора имати. Ако уз то има још и Чаславац и Псалтир, онда има цијелу библиотеку која му је потребна. При таквом образовању свештеника није чудо што се хришћанска вјера и код попова и код народа више састоји у вршењу црквенихобреда (као крштење, вјенчање, пост итд.), него у вршењу хришћанскијех врлина. У цијелој Црној Гори има на 200 попова, а нема никаква ограничења колико их може бити, јер никаквом Црногорцу нико не може забранити да не постане поп, ако само владика хоће дага рукоположи. Тако рукоположени свештеник не може вршити никакву службу до нове године. Тада се распоређују куће по броју попова, тако да ако их се увелича, сваки добије мање кућа, а ако се смање, добије више. И у Црној Гори, као и свуда, попови наплаћују, истина, неку одређену таксу за службе које врше, али је од тога због великог броја њихова тако незнатан приход, да они од тога не могу живјети, зато морају као и остали Црногорци радити и занимати се обичнијем пољскијем радовима. Неки су попови и свјетовне старјешине, као сердари, војводе, кнежеви, али се сви, који немају нарочитог чина, рачунају у главаре. Могло би се уопште рећи да је поповство у Црној Гори насљедно, јер обично сваки поп спрема свога сина за то; а у самој ствари чин протојерејски је насљедан у некијем породицама, као на пр. сердарски или други који. Попови се ни иначе ни по чему не разликују од осталијех људи. Они не само што не носе браду, него као и други брију велики дио косе. Они носе оружје као и сваки, и иду у бој како на Турке тако и између себе; али како вјера забрањује вршење црквене службе ономе ко убије човјека, то се, колико је могуће, од тога чувају, већ као главар и предводе војску, соколе је, итд. Кад служе у цркви, морају отпасати оружје и фишеклије. Ова спољашња једнакост попова с осталијем људима има ту добру страну што се људи из најугледнијих породица надмећу да се запопе, док у "другим крајевима, на пр. у Србији и у Угарској, у попове често иду само такви људи који у другим гранама јавног живота немају изгледа да могунапредовати, и није риједак случај да и најсиромашнији младић воли како тако да живи, него да се запопи и да мора носити браду и одјевати се друкчије од осталијех људи. У Србији је штавише било примјер да су се за вријеме устанка на Турке млади попови распопљавали само зато да би могли носити оружје и лијепо и богато одијело, што Хришћанима у Турској није допуштено. У Црној Гори поп не губи ништа ни у ком погледу, а добија почаст и приход, који ма како да је мали, ипак није на одмет.

Грчког закона попови сви се жене, и морају се вјенчати прије рукополагања. Они то обично тако и чине, а запопе се доцније, кад им се укаже згодне прилика. Тако је и у Црној Гори, али с неком разликом. Тамо родитељи вјенчају сина који ће бити поп с дјевојком коју изаберу још каодијете. Млада остане као дјевојка код својијех родитеља, а младожењу владика запопи, и он онда почне учити што му као попу треба. И кад тако учећи се одрасте, на уобичајени начин доведе кући младу (управу жену, која је дотле живила и одјевала се као девојка, само су је задиркујући у шали понекад звали попадијом).Ако у међувремену млада умре, млади поп мора остати удовац, јер се, као што је познато, по грчком закону попови само једном могу женити. А ако умре младожења, не смета млади ништа да се као дјевојка опет уда. Изгледа да је овај обичај постао због тога што се боје да не наступи случај, да доцније не буде прилике да их владика запопи. Зато су 1832-33. године кад је стари владика био умро, а нови још непосвећен, довели много такве дјеце једноме владици из Србије који је случајно дошао у Црну Гору, да их запопи, па су послије, као што сам их и сам гледао, у цетињском манастиру учили читати и писати. - Кад нови свештеник отслужи прву службу, зађе с бардаком у једној, а чашом у другој руци по собама манастирскијем и части све ракијом.

У Црној Гори има доста цркава; свако племе има их по неколико, а свако село бар по једну. И манастира има у свакој нахији, али нема у сваком калуђера, већ су или владичини или нахиски. Управу над њима и имањем воде или попови (што је највише случај по нахијским манастирима), или свјетовни људи, а попови долазе овди онда да служе службу. У самом цетињском манастиру има само један калуђер, и то странац, кога је владика недавно закалуђерио. Најважнији манастири у којима има калуђера јесу Манастир под Острогом и Морача. У оба има око десетак калуђера и игумани су им архимандрити. Осим овијех има још на три разна мјеста манастира са по једнијем или два калуђера, од којијех је само један с једнијем калуђером у правој Црној Гори (у Ријечкој нахији). У свему биће дакле у Црној Гори око 25. калуђера. Они обично не просе већ живе од пољопривреде и од онога што им људи као милостињу сами драговољно донесу. О црквенијем славама на пр. прилажу већијем манастирима волове, овце, козе, паиновац. - Калуђери се носе друкчије од осталијех Црногораца. Осима капе, одијело им је врло слично грчкијем калуђерима, али по црвеном фесу, око кога је као мала чалма оплетена усукана свилена марама, сасвим личе на Турке. Садашњи владика одијева се као калуђер и чији ред и он спада, само су му хаљине од боље свите. Калуђери носе браду као што је по правилима, али сам ја видео једног калуђера испод Острога обријаног, и по спољашњости изгледао је као какав хришћански трговац из какве турске вароши. Неки млађи калуђери који то воле, носе и оружје, што они објашњавају и правдају тиме што су сви манастири, осим онога у Ријечкој нахији, на граници, сасвим у близини Турака, и нијесу сигурни животом. - Позната је ствар да Црногорци нијесу тако побожни као остали Срби, напр. они у Србији, и то се објашњава разним узроцима, од којијех неће бити најневажније и тај што овдје калуђери не иду по земљи, као у Србији, и народу предикују, иако само о паклу и ђаволима. - Под Турцима у Србији није било ни у десетом селу цркве, па ипак тамо је било мало људи који се нијесу бар једном у години причешћивали (уз велики пост у манастирима); ово су нарочито чинили они који се због великог гријеха нијесу усуђивали ићи своме попу, или којим је поп за неколике године забранио причешћивање. Ау Црној Гори рјеђи су они људи који се бар једном у години причешћују, него они који то никако не чине. У оваквијем приликама не може се другачије ни очекивати, пошто закон забрањује причешћивање убицама за 20 година, за које вријеме има да издржи разне покоре, а сваки Црногорац мора бити сваког тренутка готов и на убиство, ако не намјерно, а оно из одбране. А при његову начину живота немогуће му је и обичну покору издржавати. У Србији се обично моле Богу трипут на дан: ујутру кад устану, увече кад хоће давечерају и послије вечере кад хоће да спавају. Ујутру се моле Богу кад које устане, послије вечере кад које доспије да спава, а пред вечеру сви се моле заједно. Старјешина породице стане напријед, за њим мушкарци, а жене и дјеца за њима. Старјешина почиње молитву и нико не смије престати ни сјести док старјешина не сврши. Они се не моле Богу једнако (од хиљаде можда ниједан не зна Оченаш), него што које зна оно и говори (шапућући: само старјешина може говорити мало побоље да се чује), и што жели оно и иште,и молитва је овдје или ондје дужа или краћа. Црногорци имају обичај да недјељом и празником иду у цркву, али овакве молитве у кући нијесу у обичају. Може бити да је турски јарам у Србији учинио да се боље држи закон, али јамачно и калуђери за то имају заслуга, чему је између осталог доказ и то да је потурчивање најчешће било онамо гдје није било манастира, као на пр. у Босни. Садашњи владика отворио је на Цетињу једну малу школу, у којој се око 30 младића (међу њима и горе поменути млади попови) уче осим читања и писања још и рачуну и црквеној историји. Нека би Бог дао да ова школа и даље напредује и да се и другијем наукама умноже! Исти владика подигао је и једну малу штампарију".

И сам Његош је у свом Горском вијенцу (стих 2051 2090), писаном 1846, а штампаном идуће године, понајбоље приказао самоуко свештенство у лицу "попа Миће", о чијој писмености је познато читаоцима овог Његошевог дела.

Да би се ово поткрепило, наводи се још један доказ. Његош је био свестан да није поткован богословским знањем, тзв. познавањем канона и осталих црквених правила, па се зато није ни упуштао у оцену његових примена. Отуда, када му се 1833. и 1847. Вук Караџић обратио да му даде благослов на његов превод Новог завета, он је то одбио зато што је сматрао да за то није стручан. Како је то било, најлепше нам приказује његов секретар Милорад Медаковић: "Вук Караџић долазаше често код владике, и у то доба бјеше Вук спремио да печата свој превод Новога завета, па тражаше од владике, да му даде благослов архиерејски, а владика нежелећи да прими на себе оно о чему није најбоље обавјештен, па ће му одговорити: "није то, Вуче, за мене, нити су моји посли, него ето у Унгарији доста наученије србскије владика, који су учили и познају сва црквена правила и каноне, па се ти обрати к њима кано ти правијема архиерејима, да ти дају благослов, а да иштеш од мене благослов за ослобођење браће Срба испод несносније јармова и за набавку оружја иђења у рат, у томе сам ти ја прави владика, па би ти и да "благослов колико оћеш, али ти Вуче, нијеси за то, колико ни ја за оно прво"".[20]

Напоменути је, да треба имати на уму и добро знати: тада у Епархији Црне Горе владика и свештеници са калуђерима су превасходно служили у одбрани Црне Горе и мирења племена и појединаца међу собом.

Не бих ја излазио Булајки на црту на овој теми. Ман'те се ћорава посла..
Него да изнесем мој став.. Ја контам да се под "ЦПЦ" окупила гомила испраних мозгова који сада, по осамостаљењу, заговарају нову цркву, нов језик.... И сад они као оживљавају нешто што су Срби гушили незнам колико година, а то нема везе с мозгом! И што је најгоре, покушавају да СПЦ одузму нешто што је њено, а ми треба против тога да се побунимо!
Заболе ме баш, нека зидају нове цркве на сваком ћошку и нека и припоје тој ЦПЦ, ал нек српско не дирају!

Како није слободно?? Можеш кад оћеш да оснујеш цркву, нико ти не брани. А наш народ такве цркве зове СЕКТЕ.

Протерују Србе из њихових цркава и манастира. Довољно?

Ne treba njegov pristanak ni za registraciju u policiji, ni za registraciju u ministarstvu vera. Priznanje je stvar crkava i to je par exelans njihov problem, a ne problem države i gradjana koji u njoj žive, a posebna je drskost te probleme prenositi na sve gradjane kako se to često radilo

2. Епархија Црне Горе под влашћу самодржца кнеза Николе неканонски је представљена као "аутокефална"

После владике Петра II Петровића Његоша у Црну Гору дошао је на власт кнез Данило, који је дотадашњу тзв. теократску власт, којом је владао владика, поделио на световну и црквену али није донео ама баш ниједан закон о црквеној власти.[21]

Када је 1860, после кнеза Данила, дошао на власт кнез Никола затекао је упражњено место на црквеној столици Епархије Црне Горе, јер ју је био напустио владика Никанор Ивановић и отишао у Русију. Зато је кнез тадашњег архимандрита Цетињског манастира Илариона Рогановића наименовао на упражњено место, који је касније отпутовао у Русију, где је у Петрограду хиротонисан за епископа 30. маја 1863. године. "Послије кратког времена буде наименован и за митрополита црногорског и брдског".[22] Овај "кнежев" митрополит је 1866. издао наредбу да свештеници не брију браду, због чега су више њих напустили службу, да воде матичне књиге и да се води контрола о вођењу манастирских добара. За његово време 1869. отворена је на Цетињу Богословија.

Кнез Никола водио је ратове за проширење Црне Горе преко Брда у правцу Косова и Метохије, и зато је сањао о освојењу старе српске престонице у Призрену, па је зато и испевао 1867. песму:

    "Онамо, онамо!...


Добијањем 1878. независност Црне Горе и успостављањем границе на реци Тари, кнез Никола је основао Захумско-рашку епархију са седиштем у Острогу, у коју је ушао део Старог Захумља и Старе Рашке, а за њеног епископа наименовао је архимандрита Цетињског манастира Висариона Љубишу, који је хиротонисан на Цетињу. Чин хиротоније обавили су митрополит Иларион и епископ бококоторски Герасим Петрановић. Тада место у Цетињском манастиру заузео је морачки игуман Митрофан Бан, који је произведен у чин архимандрита, али је ускоро по потреби службе враћен у Морачу, па се затим вратио на Цетиње, где је остао до 1879, у које време предавао је веронауку престолонаследнику и у Гимназији, помажући у пословима и митрополиту.

Када је 1882. умро митрополит Иларион, кнез је на упражњену митрополитску столицу "поставио" захумско-рашког епископа Висариона Љубишу, а за администратора захумско-рашке епархије архимандрита Митрофана Бана. Митрополит Висарион није дуго живео. Он је умро 1884.

На упражњену столицу Цетињске епархије књаз Никола наименовао је 27. маја 1884. године, администратора Захумско-рашке епархије администратора Митрофана Бана, који је ту дужност и заузео 12. августа 1884. године, задржавши у исто доба и управу Захумско-рашке епархије. Идуће године архим. Бан отишао је у Русију, где је хиротонисан за епископа уз присуство цара Александра III. По повратку на Цетиње, где га је исте године 27. октобра, кнез Никола, "приликом двадесет петогодишњег јубилеја своје срећне владавине, наименовао за митрополита".[24]

"Духовна управа у Црној Гори, по својој надлежности расправљала је и рјешавала питања духовне канонске природе, доводећи их у складност са правилима апостолских правила и црквених канона.

Но, и ако је оваква пракса одговарала правилној канонској норми, свакако потреба је изискивала, да се у духу црквених канона напишу и нови савремени духовни закони.

Да се ово дјело приведе, по највишој дозволи књаза Николе, митрополит Митрофан обратио се познатом канонисти, епископу задарском дру Никодиму Милашу, с молбом, да би написао потребне уставе за православне консисторије и Св. синод у Црној Гори.

Преосвећени епископ Никодим радо се одазвао овој молби, те је ове уставе и написао, а кад су били готови, књаз Никола благоволио их је санкционисати, ито Устав Св. синода 30. децембра 1903. године, а Устав консисторија 1. јануара 1904. године.

На основу усвојених закона отворена је на Цетињу 2. јануара 1904. прва у Црној Гори, цетињска Консисторија. Прве пак сједнице Св. синода у Црној Гори држане су на Цетињу у мјесецу мају 1908. године.

Друга конзисторија у Црној Гори, никшићка, отворена је у Никшићу 2. јануара 1910. године[25] , истицано је у извештају о успеху владавине кнеза Николе.

Треба са чуђењем нагласити, да ниједан од ових "устава" није објављен у званичном листу Гласу Црногорца, у коме су објављивани сви дотадашњи, па и после тога, закони. Они су објављени 1904. као свака књига и у малом броју примерака.[26] У Гласу Црногорца је 1. јануара 1904. у рубрици Домаће вијести објављена само ова кратка белешка: "(Духовни савјет и консисторије). Његово књажевско височанство, наш узвишени господар благословио је потписати закон о уређењу Духовног савјета и конзисторије у Црној Гори, као што се види из односних указа, који су донешени на челу данашњег нашег листа.

Ове законе и по жељи нашег митрополита госп. Митрофана, написао је доктор богословља Никодим Милаш, православни епископ далматински.

Пошто се г. епископ Милаш данас рачуна међу најбољим канонистима, што их православна црква има, то смо увјерени, да ће и ови закони у потпуном смислу одговорити свијема савременим потребама Св. православне цркве у Црној Гори.

Ми искрено и са особитом радошћу поздрављамо овај напредак Свете наше цркве и нашег свештенства". Ову вест је у целини пренео Цариградски гласник већ 16. јануара исте године. Београдски часопис Хришћански весник 1904. на страни 119, у рубрици Нове црквене установе у Црној Гори писао је: "Под првим јануаром изишао је књажев указ којим се установљава у Црној Гори Духовни савјет и консисторије. У Духовном савјету и консисторијама председник је митрополит Митрофан Бан, а чланови Духовног савјета: архимандрит острошки и морачки, игуман пивски, протођакон цетињски и три протојереја.

Поздрављамо ово ново уређење цркве у братској нам Црној Гори, које је заузимањем високопреосвећеног митрополита изведено. И надамо се да ће кроз то и духовно судство пружити довољно гарантије свештенству за правилније расправљање свију питања која засецају у живот цркве и свештенства. Кад поближе будемо обавештени о овој новој организацији црквеној у Црној Гори, покушаћемо изводно у листу да свештенство наше с новим уређењем потпуно упознамо".

Гласник Православне далматинске цркве, који је излазио у Задру под надзором самог епископа Милаша, у јулској свесци 1904, настрани 112, објавио је вест: "Устав Православних консисторија у Књажевини Црној Гори". Читамо у "Гласу Црногораца": "Овај Устав плод је трајне бриге њ. високопреосвештенства митрополита г. Митрофана око бољитка и напретка свете наше Православне цркве и нашег свештенства, а написао га је православни епископ далматински, доктор богословије, њ. преосвештенство г. Никодим Милаш. Та очинска брига њ. високопреосвештенства г. митрополита Митрофана с једне стране, и научни богословски ауторитет преосвећеног писца с друге, најбоље су јемство, да ће и овај Устав потпуно одговорити свим сувременим потребама Св. православне цркве у Црној Гори, па се ми овоме напретку радујемо и срдачно поздрављамо".

У свим овим вестима нигде се није рекло да је Епархија у Црној Гори "аутокефална" и да то стоји у уставима које је написао епископ Милаш, јер су оне преузете из прве вести објављене у Гласу Црногораца, већ се јављало са Цетиња о успостављању "Духовног савјета и конзисторије",а из Задра о ,,Уставу и конзисторијама", али не о суштини, која се крила, и зато није могла бити дата оцена о уставима, у којима је најзначајније оно што се налази у два прва члана Устава Светог синода, који гласе

"Чланак 1. Автокефална православна митрополија у Књажевини Црној Гори, као члан једне, свете, католичанствене и апостолске цркве, којој је пастироначелник и глава Господ и Бог наш Исус Христос, чува и одржава у догматима и у каноничким установама са свима другима православним, аутокефалним црквама, и ово ће јединство она чувати и одржавати до вијека.

Чл. 2. Автокефалну[27] православну митрополију у Црној Гори састављају:

1) Цетињска архиепископија, састављена из свију племена, која се налазе на десној страни ријеке Зете, са додатком вароши Подгорице и племена зетског. Управља овом архиепископијом цетињски архиепископ, који је уједно и поглавица све Православне цркве у Црној Гори са насловом митрополита црногорског, брдског и приморског. Столица је Цетињске архиепископије престоница државе, Цетиње.

2) Захумско-расијска епархија, састављена из свију племена, која се налазе на лијевој страни ријеке Зете. Управља овом епархијом захумско-расијски епископ. Столица је Захумско-расијске Епархије у манастиру Острогу".

Одмах овде, мора се указати наједно неразјашњено питање. Наиме, није познат разлог зашто епископ Никодим радове за уставе Епархије Црне Горе није унео у својеручни списак радова, у коме су они пописани од 1873. па закључно са 1905. годину[28] , као што их није поседовао у својој библиотеци.[29] Осим гога, епископ Милаш ништа о томе није рекао у својој аутобиографији,[30] мада је било познато његово становиште кога се придржавао у свом делу Православно црквено право чак и у трећем издању изашло 1902, у коме је писао: "Зависност Цетињске митрополије продужавала се до укинућа Пећке патријаршије. Од тога доба, при државној самосталности Црне Горе, и црква у њој, којој је поглавица био у исто вријеме и господар, сматрала се самосталном у своме устројству и унутрашњој управи, као што је самостална и данас. Самосталност Цетињске митрополије признала је и Цариградска патријаршија". Ово је епископ Милаш извео са позивом на дело Ралиса и Потлиса Синтагме, том пети, 529. страна.[31]

Овако несмотрено изражено мишљење епископа Милаша било је без правих и канонскихдоказа. Јер, Црна Гора није била самостална све до 1878, а Епархија Црне Горе није никад добила аутокефалију од своје Матице, мајке цркве, Пећке Патријаршије, или од Цариградске патријаршије која ју је потчинила силом турске власти. Епископ Милаш је извео тврдњу на основу оног што је речено у Синтагми али није критички расмотрио наведене тамо чињенице, о чему је опширно указано у првој тачци овог поглавља.

Међутим, овде се мора указати још на један велики пропуст који је епископ Милаш учинио када је доносио суд о тзв. самосталности Епископије Црне Горе. Он је морао сазнати у каквом је стању била Епархија Црне Горе под влашћу државе од доласка кнеза Данила на власт, а нарочито кнеза Николе, који је владао као самодржац. У то време, црквена власт, уколико је постојала, била је сасвим укључена у државну власт, односно потчињена вољи кнеза, који је њом неограничено управљао као сваким другим органом световне власти. Уствари то је био извршни орган кнежеве власти за црквене послове. Кнез Никола је себи дозвољавао да улази у чисто канонске послове. На пример, не само што је постављао епископе, него је чак епископа уздизао на виши степен. Тако је учинио када је епископа Митрофана Бана наименовао за митрополита, а зна се да канони налажу да само више црквене власти могу епископу посебном одлуком доделити титулу митрополита.

Ето, за такву кнеза Николе Епархију Црне Горе, у време кад је имала само једног епископа[32] , коме је кнез био доделио титулу митрополита, епископ Милаш је написао Устав Светог синода у Књажевини Црној Гори, по њему до тада за Епархију Црне Горе као аутокефалну од "одвојења" 1766. од Пећке патријаршије, па је чак 1910, када је митрополит Митрофан прославио свој јубилеј поздравио га као поглавара "на челу аутокефалне свете цркве у Црној Гори", када митрополиту није честитку послао Цариградски патријарх, нити се реч "аутокефалија" спомиње у осталим честиткама.[33]
3. Епархија Црне Горе није никад канонски ни од кога тражила аутокефалију нити јој је ико то право канонски дао, и зато је није никад ни имала.

Да би се овде дала закључна реч по питању канонског приказивања тзв. аутокефалије Епархије Црне Горе, треба знати, пре свега, шта је то суштина и карактер аутокефалије, затим ко и како се она канонски и од кога тражи и добија.

Сама грчка реч Аутокефалија означава организацију, која сама (аutos) има своју главу (kefale), која има спољну и унутрашњу самосталну власт, и тиме је независна од ма какве друге земаљске власти, оно што се сада правно каже има суверену власт(summa potestas).

Под канонским појмом сматра се да је аутокефална црква "она не добија своју власт од друге цркве, него од самог Осниваоца цркве Исуса Христа Преко хиротоније свог поглавице и осталих својих епископа од својих епископа". То значи, црквена власт је хиротонија, која потиче од једног субјекта црквене власти Исуса Христа, који је своју земаљску власт предао апостолима, а ови својим пријемницима епископима, и то је једна канонска власт цркве. Дакле, хиротонија од својих епископа је језгро аутокефалије. Према томе, тамо где нема овога језгра нема својега епископата као ни аутокефалије суверене власти.

Свега овога није било у Епархији Црне Горе после 1766. јер је имала само једног епископа, ретко када двојицу, а понекад ниједног, што се дешавало кад и онај једини епископ умире (као што је био случај после смрти митрополита Висариона Љубише 1884, када је архим. Митрофан Бан био администратор тадашњих двеју епархија), све док други добије хиротонију у другој цркви, и то од епископа те цркве.

За постајање аутокефалне цркве потребно је имати све напред наведене услове, а онда вољом епископата - свих епископа једне цркве, који је канонски фактор, може се тражити право аутокефалије од Матице, тј. мајке-цркве, која је једини канонски фактор - воља њеног епископата.

То значи, за добијање аутокефалије је једини пут тражење од мајке-цркве, испод чије се суверене власти жели издвојити, и једини фактор аутокефалије је ова мајка-црква по вољи свога епископата способна дати аутокефалију.[34]

Из овога следи, Епархија Црне Горе није имала услове да тражи аутокефалију са једним епископом, а да је и имала услове могла је тражити само од мајке-цркве Пећке Патријаршије, али пошто је она била подчињена Цариградској патријаршији онда то је могла једино учинити од ове цркве, као што је то учињено у обновљеној Србији.

Колико је коштала самосталност Српске православне цркве у Србији довољно је за то навести неколико примера, и то не истичући све оне напоре око Преговора са турским властима и са Цариградском патријаршијом да Пристане на издвајање из њеног састава. Познато је да су грчке владике, тзв. фанариоти, на терену устаничке Србије плаћале Цариградској патријаршији сваке године извесну суму новца, звану мирију. То они нису често чинили, па је за њих била принуђена плаћати устаничка Србија. Зато је било договорено, да од 1817. Србија плаћа по 145.675 гроша годишње. Од 1824. договорено је, да у знак поштовања према Цариградској патријаршији плаћа се годишње по 6.000 гроша. За постављање митрополита 1826. и за дуг грчких владика исплаћено је 16.000 гроша. Идуће године плаћено је 46.000 за избор владика. За проглашење 1831. аутономије Српске Православне цркве у Србији, поред плаћених дугова за владике, кнез Милош дао је патријарху 50 дуката као поклон, а за издавање патријаршијског писма о проглашењу аутономије дато је такође 9.000 гроша, док је за хиротонију српског митрополита плаћено 300 ћесарских дуката и дата обећања да ће се плаћати годишње по 6.000 гроша, а када су Србији прикључене још шест нахија плаћање годишње повећано јена 9.000 гроша. Све је то чињено зато што је Србија била принуђена да и Турској плаћа данак док није 1878. добила независност, после чега је и Српска православна црква у Србији 1879. добила аутокефалију за коју је плаћена већа сума новца. Све је ово учињено легално и канонским путем, тј. вољом српских епископа у Србији упућена је молба Цариградској патријаршији, која је вољом њеног епископата пристала на издвајање Српске православне цркве у Србији у самосталну аутокефалну цркву. И то је она добила потврдом издатом о томе томоса-писма од стране Цариградске патријаршије.[35]

Историја не зна да је Епархија Црне Горе, која је имала скоро увек само по једног епископа, икада и одкога тражила аутокефалију, нити јој је то икад ико канонски дао, па зато није је ни имала.

И само онај који би нашао доказ о тражењу аутокефалије и зато писмену дозволу да ју је добио, тј. објавио томос-писмо издато од мајке-цркве надлежне за то, може оспорити горње тврђење.

По црквеном учењу "Божанско порекло цркве, свештена природа црквене власти и црквених правила морају уздржавати државну власт од насртаја на област чисто црквеног правила и законодавства[36] . Када је султанским бератом дато право Србима у Србији, да сами себи бирају, из своје средине, митрополита и епископе, онда је Србија у свом првом Уставу из 1835, члан 93. установила: "Внутрење руководство принадлежи митрополиту и духовној власти, која ће се указом одредити и набљудавати уговора, утврђени с патријархом у Цариграду", и тек после тога отпочело је са уређењем црквене власти издавањем Начертанија о духовној власти[37] , а када је Српска православна црква у Србији добила од Цариградске патријаршије аутокефалност-самосталност 1879, од тада се са њом управљало по вољи њеног епископата.

Кнез Никола није поштовао учење цркве, и зато није поступао по том учењу ни 1903. ни 1904. када је донео уставе о тзв. синоду и конзисторијима, јер је он цркву сматрао као сваки други државни извршни орган његове самодржавности, и зато је њене органе декретом постављао у име извора власти која је потицала једино из његове воље. То сведочи и у његовом постављању првих чланова Конзисторија на Цетињу, издатом 1. јануара 1904. и објављеном истог дана у Гласу Црногорца, које гласи: "Ми Никола I, по милости Божјој, књаз и господар Црне Горе, на предлог нашег митрополита, а на основу члана 10. о устројству Конзисторије, постављамо: за председника Конзисторија његово преосвештенство митрополита Митрофана Бана; за редовне чланове:јереја Марка Мартиновића, јереја Илију Јовићевића и јереја Мираша Вукића; за почасне чланове: свештеника подгоричког Крста Поповића и свештеника сотонићког Сава Вукосавовића; за секретара ђакона Ива Калуђеровића. Наш митрополит нека изврши овај указ. Никола I с.р.; (са протупотписом) митрополит Митрофан Бан с.р".

Кнез Никола на све ово био је подстакнут покретањем још 1885. питања о обновљању Пећке патријаршије, боље речено о враћању у њој редовног стања, и ко од њених тадашњих делова има право на њен Трон у Пећи,[38] а то је питање било нарочито оживљено 1904. и то полемички,[39] што се слагало са његовом жељом да дође на српски престо у Призрену, о чему је певао у песми Онамо, онамо... О томе се сазнаје и из његовог ратног прогласа објављеног у Гласу Црногорца 23. септембра 1912, којим је позвао своје Црногорце, да похитају у борбу за ослобођење Метохије, где ће се срести са браћом Србијанцима, који гласи:

    "Црногорци! Тужан вапај, који допире из Старе Србије, од тамошње наше потлачене браће, не може се даље подносити.

    Онамо немилосрдно кољу не само људе, него жене и нејаку ђецу српску. Гласно, јадно и плијењено српско се робље, потуца по горама и око гаришта својијех домова, кликнући вас, да га заштитите и избавите.

    Дужност и љубав рода налажу вам, да похитате браћи у помоћ. Знам, да би сте ви то и досад учинили са урођеном вам одважношћу, да ме нијесте слушали и исчекивали исход мојијех мирољубивих напора за заштиту мученика преко границе.

    Моје наде, да ће се наћи начин да се без проливања крви Срби у Турској ослободе мука, не остварише се, те сад, колико год је мојем срцу тешко нарушити тишину европскога мира, не остаје ми до латити се сабље, оне сабље коју су ваши очеви неустрашиво сљедовали на Вучјем долу, Никшићу, Бару и Улцињу.

    Црногорци! Уз нас је правда, а коцка је бачена, па што Бог да и срећа јуначка!

    За мном, јунаци, да руку пружимо браћи у невољи, као и витешкој Малесији, која се ево двије године лавовски бори за своја права, слободу и сједињење са Црном Гором!

    Нијесмо сами. С нама је Бог, с нама су балканске хришћанске краљевине, са којима смо удружени у заједницу, за којом сам вазда чезнуо и коју су све до навале азијатског освајача жељно очекивали толики пасови балканских народа.

    Имам тврду наду у мишице, ред и послушност синова мојијех старијех војника, да ми ништа неће бити немогуће, но да ће сад височије него икад уздигнути углед драге Домовине и прослављено црногорско оружје новим сјајем обасјати.

    Смјелост је ухватити се у коштац са једном великом царевином што је најмилије заложити се за браћу. Пратиће нас симпатије свега образованог свијета, свега нашега српскога рода и осталога Словенства, витешке руке са мачевима пружају нам краљеви: Србије, Бугарске и Грчке, чији су народи у овоме светоме предузећу с нама збратимљени. Ни ту царевину не затичемо из објести, већ из најплеменитијих побуда, да спријечимо коначно уништење прекограничне браће.

    Црногорци! Вашијем мушкијем кораком похитајте онамо гдје се страда, гдје се плаче. Нека повезана браћа Старосрбијанци час прије угледају ваше славне барјаке: нека рекну: "Ево браће, ево осветника испод Ловћена, Кома и Дурмитора, ево синова Црне Горе гдје долијећу у наш загрљај, и сад нијесмо више ми странци, ни робови!" Тамо ћемо се срести са нашом драгом браћом из Србије, које предводи њен витешки краљ, мој љубљени зет, да се с њима жељно загрлимо, заједно носећи потлаченима слободу.

    Нека се благословом Божијим и Светога Петра остваре снови из моје младости, кад сам пјесмом наговјештавао овај знаменити дан и загријавао српске груди вјером да оружани морамо поћ: Онамо, онамо за брда она!"

 

Он је то јасно изразио и по ослобођењу Косова и Метохије када је добио са Ђаковицом, Дечане и Пећ и проширио власт и на Метохији. Зато је одмах основао Епархију пећку са седиштем у манастиру Пећи, па је наименовао за митрополита др Гаврила Дожића, који је по жељи његове владе 1911. био хиротонисан у Цариграду на столицу упражњене Рашко-призренске епархије, кога је испратио, да тамо оде, 27. новембра 1913. са речима:

    "Високопреосвећени! Кључеви од светијех и дивнијех храмова српских, које сам примио по милости Божјој из руку моје побједоносне војске, предајем вама са благословом високопреосвештеног господина, митрополита Митрофана, да у њима новом великољепном свјетлошћу скоро догорјели жижак кандила у првобитну свјетлост и снагу поджежете, да врата мојих храмова у Пећкој епархији српском свијету широм отворите, да се пред дверима истијех Богу за српску снагу молите и да душе погинулих за њихово ослобођење побожношћу помињете.

    Анђели небески, свети краљеви и патријарси, који у простору ваше Богохраниме епархије вјечним сном почивају, радоваће се кад под сводовима њихових храмова стане одјекивати пјесма Србинова и молитва за здравље српског народа и његову срећу. Изволите преосвештени, сљедовати примјерима мојих славних прадедова,господара све земље, и бити надахнути према неправославној браћи оном њиховом широком вјерском сношљивошћу, којом су се вазда одликовали.

    Прва тамо ваша молитва нека буде благодарност Богу за доживеле ове срећне дане, за упокојење душа погинулих Срба, као и онијех Срба, који су радом, трудом, жељом и молитвом допринели ослобођењу нашега народа испод Турака.

    Искрај тамо дугог упражњеног Пријестола славних српских Патријараха[40] , учите ми драги мој народ кријепости и вјери православној. Утврђујте у њем љубав према домовини, јер Пећ је била огњиште Српске цркве и моћи српског духа. Пећ је била српска Москва, а Москва је чедна мајка не само браће нам Руса, него и наша, јер она нас је бранила у мучним временима и озаравала вјером у Бога и у побједу наше праведне мисли.

    Најлепши Божји храм на Балкану, моје високе Дечане, одржавајте у сјају и великољепности као свети израз и свједоке српске побожности и величине"

Ima, to sam i ja napisao, samo ga je stekla naknadno, isto kao u slučaju cara Dušana.  





Pa ti unapred odgovori i na moje sledeće pitanje, kao da si vidovit  

A ja taman hteo da pitam jesu li tadašnji srpski kaluđeri i sveštenstvo radosno prihvatili dolazak grčkih episkopa i uopšte da li su bili "srećni" što su došli pod Carigradsku Patrijaršiju.  Naravno da nisu.

Poenta je da ne mora uvek ono što je kanonski ispravno, kao što je recimo prelazak neke eparhije ili kompletne egzarhije pod "stranu" jurisdikciju, da bude i pravedno.

U,koliko svadje...Ukinuti sve vjerske institucije,to jest,sve religije po mogucnosti...radi mira u kuci...

Људи, па дајте престаните да полемишете о псеудорелигијској организацији. То је група прворазредних имбецила коју воде два распопа, онај кловн Мираш Дедеић и извесни Жика Смедеревац. Па ти људи "литургије" држе на пољани, уместо бадњака ложе гуме, уместо молитве читају бајање... То су бре лудаци, а ми о њима расправљамо. Проблем је у томе што режим у ЦГ намерно понижава Митрополију Црногорско- приморску, управо тиме што је свесно изједначава са поменутим манијацима. И то је доказ да је ЦГ најобичнија државолика творевина, а не држава.

Evo teksta arhiepiskopa nove crkve Ljube Živkova, da se malo vratimo u realnost 

 Lisica i ždral

Sam svoja sekta

Ako student koji ne da godinu sam plaća školarinu, neka i crkva pređe na samofinansiranje: ona je izgubila mnogo više godina    Ljubomir Zivkov
piše:
Ljubomir
Živkov

Koštuničini bogomoljci smislili su kako da se još više dodvore Svetoj materi i time obezbede sebi nekoliko vezanih mandata u Raju, predložili su da se crkve i verske zajednice oslobode plaćanja administrativnih taksi, ministarka Diana oduševila se, Vladi je srce puno kad čuje tako bogougodne i nesebične predloge, daj ja na internet da vidim koliko tih dažbina ima, tušta i tma, zatvorio sam brže-bolje tu Pandorinu kutijicu pričkinuvši poklopcem nekoliko taksi koje zacijukaše kao miš kad mu mišolovka daleko bilo precvikuje rep.

&

Kao seljački sin gajim prirodan otpor ka dažbinama – celo selo plaća redovno porez a nema elektriku, nema asfaltni put, nema ni tursku kaldrmu (a vek i po proveli smo pod turskim igom i turskim zulumom, ovo poslednje da nije pleonazam? nema zuluma bez Turaka, ni Turaka a da ne čine zulum): imali smo samo blato koje je tu uspevalo mnogo pre nego što će se Marija Terezija latiti da isušuje močvaru i da ju nastanjuje nama militarcima, nismo imali lekara, zubara, dobro, to nema ni sad, ali jednom ili dvaput sedmično gostuje jedna doktorka...

Sve što bi mojima preostalo nakon prebijanja sa zadrugom odlazilo je do poslednjeg cvancika na porez i kad god je trebalo da se nešto kupi većalo se kao da ćemo Japanu ili Nemačkoj da objavimo rat, babo, kome idu novci od poreza, državi, eto kome! Pomnožio sam našu jednu ratu sa četiri, jer se plaćalo za svaki kvartal, puta četirsto kuća, pa Farkaždin je zlatni rudnik, a spada u najzaostalije i najzabačenije seoske nastambe! Da zlo bude veće, u to se toba zainteresujem da li sveštenik živi samo od svećenja vodice i sarana, ma kakvi, prima platu, pripada mu kuća, hm, znao sam i gde je, jednom sam bio kod pope kad sam vežbao antifon i video da je kuća patosana, drveni pod bio je veća retkost nego zečja usna, svi smo imali zemljane podove koje su naše nesrećne babe i naše još nesrećnije matere pomazivale: posle temeljnog čišćenja metlom prelazile bi svuda vlažnom krpom ubijajući tako prašinu koja je smatrana većim zlom od memle.

Plus toga, nastavljao je moj otac, zadovoljan što mu se sin zanima za društvene odnose, crkva ima trideset lanaca zemlje, kako trideset kad je sedamnajs maksim (tako smo tepali zvaničnom izrazu maksimum koji je Tito da bi ograničio privatni posed prihvatio iz latinskog premda ga nije tečno govorio, a i kako bi: mrtav jezik), tako lepo, i ni to nije sve – na svu tu zemlju oslobođena je po-re-za!

Tu mi se smračilo pred očima: ako porez mora da se plaća kako bi država tobože (mada znamo da neće) izgradila nešto u selu, zašto da ne plati i gospodin popa koji kao i mi ostali ima pravo, dužnost i čast da mu se besplatno fluorografišu pluća ne bi li se u njegovom i opštem interesu preduzele blagovremene mere protiv TBC-a navrzavšeg se na naš antifašistički živalj?

Bio sam nešto načuo o odvojenosti crkve od države, ali zašto se država odvojila od prihoda?! Pobednici u ratu usput su pokorili i crkvu (bilo to lepo ili ne), uskratili su joj predratno pravo da sve đake nedeljom pre podne vodi na Službu Božiju, pa država nam ne da da izostanemo iz škole ni za Božić, a ovamo crkvi gleda kroz prste! Moj otac je kao što čitaoci uveliko znaju, ali možda je neko prvi put kupio "Vreme", vodio crkveni hor, ja osobno voleo sam da idem u crkvu, bio sam crkven čovek, ali me je zabolelo što od nas koji imamo manje zemlje i nemamo platu ni bakšiš država uzima porez a od crkve ne!

&

Šta da se radi, pitaju me poocheredno* Lenjin i Černiševski, da se osnuje verska zajednica i da se mrski danak izvrda a državi da se pokaže kud vodi njezino dodvoravanje kleru i kud vodi diskriminacija koje njoj nikad dosta, majku joj božiju imperijaljističku! Vera je hobi, i država ne sme da ga tetoši ništa više nego jedrenje ili bilo drugu dobrovoljnu razbibrigu građana!

Ne znam kako država definiše versku zajednicu, ali verujem da ću ispuniti zakonske uslove: 1. Moja zovimo je za sada sekta nema nikakvu bogomolju i neće nikad dodijavati gradskim ocima da joj se dodeli plac na kome će posle nići zdanje nesrodno sa preovlađujućim pravoslavnim urbanizmom. 2. Broj članova sekte ne verujem da je propisan, moja kćer ili moja žena morale bi biti dovoljne da me država ne knjiži kao inokosnog verskog fanatika, no, bude li potrebno naći ću desetak sledbenika, šta još treba, učenje, dogma?! Evo je. 3. Nemamo nikoje vrhobožanstvo, verujemo u zajednicu gde portir neće zalupiti vrata čoveku koji se mrzne, eto ga naše Vjeruju preuzeto od jednog pisca komada kome hvala na toj slici, uglavnom, (4) sve što budemo činili činićemo sa nakanom da dotaknemo umnogome otvrdla srca braće naše, koje god ovi vere i bezvere bili; ljubizam (neka to bude radni naslov) ima zadatak da najpre među članovima sekte a onda mic po mic i u drugima probudi dehidriranu samilost koja će vratarima – pomenutim ovde tek metaforično, jer slepo služe gazdu radi varljive dobiti nedovoljne štaviše za potrošačku korpu u dolini plača – naložiti da poslušaju svoj prvi poriv a ne pametovanje** toga portirskog super-ega nakvasalog u besmislenim satima vazda iste tuš-kabine.

Ko god bi da čini dobro, ko god bi da državi napakosti zbog njene diskriminatorske navade, ma, ko god nije rad da plaća administrativnu taksu neka mi se javi (na oglas iz prošl. broja nije se odazvao niko ko prodaje auto, ali kao vernik i osnivač sekte zar da izgubim nadu?).

С којим циљем си поставио овај текст?