Sve to stoji i sve je to tacno....ali takvom stanju apatije u drustvu u mnogo pomazu upravo takvi komentari, koji u startu odbacuju svaku ideju da se nesto moze promeniti ako se narod oragnizuje.
Prica koja ide u pravcu - ma niko s enece okupit, ma svi samo pricaju, ma i da se okupe nista s enece promneiti, ma cim policija baci suzavac svi ce se razbezati, ma koga briga sto se narod okuplja itd itd itd

Plus, kad u sve to ubacis ono sto su "demokratska, liberalna, gradjanska, anacionalna" udrezenja, pookreti, partije, NVO, "intelektualci", televizije, novine  i drugi govorili, ispirali mozak i vrsili visegodisnju kampanju sa pricom - Bitan si samo ti i tvoja guzica! Neces valjda da ugrozavas svoj zivot, standard, zdravlje ili gubis vreme na nesto sto je borba za drzavu i narod u celini?! Gledaj samo sebe!...onda dobijes upravo ono sto si ti napisala 

Naravno, ti ljudi i dalje nastavljaju sa sovjom pricom, i dalje su znacaj faktor u drustvu i dalje ih ljudi slusaju i zastupaju njihove nakardne stavovoe, a posle se cude sto su stvari ovakve kakvim si ih opisala

Još malo strpljenja, dajte mu šansu - Tomislav Nikolić.

Pa, gledam sebe...

Moja generacija je pokusala da napravi nesto tamo nekog oktobra... ali ocigledno je da je jedan sljam sisao, drugi uzjahao i nista se nije promenilo. Pokusaj da razumes moje razocarenje. Mozda ces ga i ti za 5-6 godina osetiti. Gotovo sam sigurna da hoces.

Moje najlicnije misljenje je da je Djindjic bez obzira na sve... sta je bio i sta se pricalo... bio jedina figura koju su ljudi podjednako mrzeli i ... ne mogu da kazem voleli, jer ga niko nije voleo... ali, eto trpeo... i koji je mogao nesto da promeni. Mislim da je sa njegovim ubistvom sve krenulo juzno.

Da, delimicno si u pravu... i ja sam apaticna... ali to ne znaci da ne bih cinila da se nesto promeni kada bi se pojavila opcija koja bi vratila Srbiju tamo gde je stala 1941. godine. Bez kralja i monarhije. Ili bar u period kada smo bili ekonomska i kulturna perjanica.

Ove opcije koje se danas javljaju meni ne odgovaraju. Jednostavno, ne vidim razliku i ideje mi se ne dopadaju. I znam da ce se na kraju sve svesti na otimanje mesta u vladi. Levica, desnica, centar... danas je sve to isto.

Imam utisak da neko drzi monopol i ne dozvoljava ljudima koji stvarno zele promenu da dodju u medijsku zizu. Recimo da sam skorpijevski paranoicna kada je BIA u pitanju. Ali ne sumnjam da takvih koji zaista zele promenu ima i da cu im pomoci.

Sto se tice gledanja sopstevene porodice, mozda cu biti gruba... ali osoba koja zeli promene formira se u porodici... Ako ti roditelji ne usade kicmu, draces se kao magarac da su promene potrebne, a zatim bacati od suzavca... jer sto bi upropastio svoj novi AirMax ili neke ultra hipsterske pantalone...

Ako sam shvatio prvi deo posta, ti hoćeš da kažeš, da treba obavezati ljude, zakonom ili čim već, da moraju
da poštuju državu ?

Bojim se da je to nemoguće, jer se vidiš, poštovanje mora zaslužiti.

Takođe ti hoćeš da kažeš, da treba obavezati ljude, zakonom ili čim već, da moraju da poštuju tebe i tvoju ličnost samo zato što se izjašnjavaš kao pripadnik određene nacije/vere ?

Mislim da se to u istoriji ljudske vrste nije desilo, zato što se poštovanje zaslužuje. Silom ili zakonom možeš dobiti samo neki privid toga.


Nemožeš ti nekome da zabraniš da ima loše mišljenje o tebi, tvojoj naciji ili državi. To ti je ono demokratija, "freedom of speech" itd.

Ako to zabrane ili cenzurišu, sutra, kada tebi nešto ne bude odgovaralo, mogu da cenzurišu tebe.

Nazalost nisi shvatio nista, sto i ne cudi.

''изгубљено је само оно чега се одрекнеш'' ... прочиташ ... станеш и размислиш ... Колико год офуцано звучало, то није пуста флоскула, мртво слово на папиру ил шта већ ... него једна врло вредна мисао.

Мене неописиво иритира једна ствар ... а то је да поједини људи ... не мислим конкретно ил само на тебе него уопштено ... као да покушавају да правдају своју апатичност пред самим собом те имају потребу да онима који нешто покушавају доказују како се узалуд труде. Као жеља за мртвим морем до те мере да те и таласи нервирају ...

Ако већ нечије упорно и доследно неодрицање Косова, не као географског појма него као идеје ... нечије идеале и веровање у нешто, не сматраш достојним дивљења и њихове покушаје па све и да су узалудни достојним поштовања ... зашто бре не пустиш људе бар на миру?

Искрено ... свачију доследност и веровање у нешто сматрам достојним поштовања. Неке чак и дивљења. Рецимо ЛДП не могу да смислим ама ни секунде ... не подносим их. Али и код Чеде и код Коштунија колико год неспојиви били поштујем доследност. Упорну доследност.

Svima je dosadno. A internet je sjajan medij za nezadovoljstvo.

Zašto bi se bilo ko okupljao da ruši vlast ?!?? Imao si skoro fer, demokratske izbore. Rezultate znaš, tako da ok je.
Da je strana koju zastupaš imala više pristalica i istomuišljenika, bila bi na vlasti.

tako je kada se odlucuje oko svega

Постајемо ли заглупљен народ?
 
 
Никола Маринковић
У оној мери у којој смо апатични и заглупљени, у тој мери нам је потребна катастрофа као лек и излаз.

07.07.2012

 Прилично незапажено провукла се вест да је у Србији само 20. 000 срењошколаца на поправним испитима. Према слободним проценама, али и према мишљењу наставника, тај број је нереално низак, јер постоји велики број лоших ђака који се провлаче кроз школовање, нарочито у средњим стручним школама. То означава системско спуштање квалитета образовања у Србији.

 Овај податак постаје значајнији, када се узме у обзир да су, до пре једне године, гимназијалци чинили једва једну петину средњошколаца. Неко ће речи да са гимназијом не може да се нађе посао, али ситуација је мало сложенија.

 Када се овако ниском броју гимназијалаца дода врло низак проценат високообразованих људи у Србији, долазимо правог стања ствари: проценат високообразованих људи у Србији је само 6,5% а, огромну већину становништва чине људи са завршеном средњом школом, и то, у 80% случајева, са средњом стручном школом и мањим или већим недостатком општег образовања.

Већ је ово податак довољан да почнемо да другачије размишљамо када су избрни резултати у питању...


 Други параметри заглупљивања

Недостатак општег образовања не сме и не треба да буде разлог за презир, али, када се размишља у ширим категоријама, друштвеним и националним, онда треба да буде разлог за бригу. Поготово што постоје други знаци заглупљивања народа – огроман број сати проведених испред телевизора.

 Према подацима из 2008. године, када незапосленост није била на овако високом нивоу, Срби су дневно испред телевизора проводили у просеку 302 минута!!! То значи да су добар део свог времена, или скоро све слободно време, проводили упијајући различите медијске производе који су, скоро без изузетка, део истог тог система, на који се грађани жале, нарочито пред изборе.

 Друга опасност потиче из усамљеничког карактера телевизије: то је забава за појединца, човек је сам, један на један са пропагандним емисијама, спинованим вестима, цензурисаним информацијама, лажним аналитичарима и фризираним подацима (додуше, понекад се ту убаци еписки лик попут Суље Величанственог).

 Сада је ситуација јасна: у земљи у којој се највише времена проводи гледајући телевизију, где је већини људи недостаје опште образовање, има ли лакше ствари од деценијске политичке манипулације? Процените и сами на основу чега просечан бирач онда закључује та ће заокружити на изборима?

 С обзиром на овако стање ствари, предуслов промене у Србији тешко може бити потенцијално репресивни карактер ЕУ, укидање медијских слобода, прекрајање српске историје... или било шта друго, око чега се пати ова мала, блогерска опозициона заједница коју чине сајтови Двери, Стандарда, Факти, Васељенска, НСПМ и слични.



Безвољност...

 Проблем грађана Србије, а поготово Срба, се своди на затупљеност и безвољност. После 20 година лажних обећања, економског ицрпљивања и ратова, апатија је логично стање свести. Само ретки људи у Србији и даље имају воље за живот, односно, за животну борбу која би била више од пуког преживљавања. Њих можете препознати по томе што не падају у очај који се манифестује животним ставом попут: „Ма не вреди ништа...“, или, „Овде је све пропало, треба само преживаљавати и чекати...“

Како онда мотивисати људе да свесно траже и налазе промене? За аптично стање свести, односно, за људе које једино интересује како да преживе, једини начин да се покрену је да више не постоји шанса да им пасивност дарује могућност преживљавања. То значи да цео систем треба да пукне. Цела прича око евроатлантских интеграција мора почети да пуца, морамо доћи до ситуације када ће сваки даљи корак на том путу доносити све тежи и тежи живот, док је Европа, истовремено, сувише окупирана сопственим проблемима, да би нам понудила какву год било перспективу.

 Јер, у оној мери у којој смо апатични и заглупљени, у тој мери нам је потребна катастрофа као лек. Ако мислите да не мора да буде тако, морамо да се потрудимо, превасходно на себи, а потом и на нашој околини.


 Радујте се, стиже колапс!

 Према свим показатељима, ниједан од досадашњих начина за крпљење буџета неће функционисати. То стране силе, које шаљу своје службенике на разговоре приликом формирања Владе (попут Американца Рикера) не интересује. Потплатиће политичаре, а онда они нек покушају да нешто ураде са незадовољним народом.

 У таквом тренутку, даће Бог да похлепа наших политичара једном у историји одрадити добар посао. Јер, што се више њих полакоми на новац са Запада, пре ће политички пропасти. Искуство Бразила нам то показује. Председник који је донео промене, Лула, три пута је губио изборе, на сличан начин како су недавни избори покрадени. Четврти пут, свима је било толико лоше да су гласали за Лулу, без обзира што су његови противници куповали гласове, па чак сиромашним инвалидима делили протезе.

 Због безвољности и наметнуте затупљености народа у Србији, ово је реалан сценарио и овде. Биће потребно да сви, који се позивају на европски пут Србије, пропадну на том путу. Тада ће бити и сувише пластично јасно свима, од академика, до пасионираних пратилаца величине Станијиних силикона, да мора другачије.

Систем се годинама трудио да од српског народа и грађана Србије направи безвољну и затупљену масу. Само тако је могуће да исте партије владају преко 20. година, а реалног бољитка нема. Ипак, увек је било довољно да се преживи, захвањујући остацима државног власништва.

 Наставак евроатлантског пута однеће Косово и Метохију, али и последње ресурсе за преживљавање. Тада ће вас опет сачекати Двери, за које ћете схватити да су расле и јачале ту са стране где нико није гледао, или му није било дозвољено да гледа. Зато су, и поред покрадених гласова, изборни резултати Двери 2012. успех, јер се родила једна снага пред којом је апсолутна будућност.



Никола Маринковић (nm)

izvor