ne kod ovih to su debili u fazonu
zgazimo ih sve
a na kraju ispadose baba sere

ne bavim se politokom, ja sam jedan od onih sto kontaju da kosovo odavno nije nase
zapravo kroz istoriju retko kad je i bilo nase

ПРОФЕСИНАЛНО НА НЕПРОФЕСИОНАЛАН НАЧИН           
Пише: Милорад Колашинац   
04 август 2011

  Војска је инструмент силе народа, односно државе. Основна улога војске је да штити слободу, независност и територијални интегритет државе од спољњег оружаног угрожавања. Осим тога војска се може употребљавати за смањење и одклањање последица елементарних непогода (поплаве, пожари,земљотреси и сл.) и акцидената који узрокују хемијску, биолошку или неку другу опасност. Војска се може ангажовати и за учешће у међународним војним мировним мисијама. Може се рећи да је употреба војске у свим наведеним случајевима часна и морална.

Војска може да буде употребљена, односно, злоупотребљена и у друге сврхе као што су освајање туђих територија, подјармљивање других држава и народа, наметање сопствених интереса другим државама и народима итд. Војска може да буде злоупотребљена и за гушење слободе и демократије у сопственој држави.

Важно је уочити и истаћи да у свим наведеним случајевима војска делује као инструмент силе на основу одлука органа који управља државом, односно, политичког руководства државе. Тако треба и мора да буде. Докле год војска делује на основу и у оквиру одлука политичког руководства државе она извршава своју улогу, а при томе не сноси одговорност за моралност тих одлука. Војни командант има на хиљаде дилема, али једна није и никада не може и не сме да буде његова, а то је – да ли је рат оправдан или не? Та дилема је у надлежности и одговорности политичког руководства земље.

Војска нема право да оцењује ваљаност одлука политичког руководства државе. Она једино има право да упозори политичко руководство државе у случају када задатак који се поставља пред њу није реалан, али и тада мора да приступи његовој реализацији, ако то политичко руководство тражи. Ако војска почне да оцењује ваљаност одлука политичког руководства државе онда она излази из своје улоге, меша се у политички живот земље и, практично, преузима улогу органа који управља државом . У том случају, прво страдају слобода и демократија, затим економија, а на крају и држава.

У светлу горе наведеног треба посматрати и актуелна дешавања која се тичу наше војске. Такође и њеног првог човека у министарству. Наиме министар одбране г-дин Драган Шутановац је 06.06.2011. године са својим сарадницима одржао је састанак са пензионисаним генералиама и адмиралима где је присутне информисао о току и резултатима реформе војске Србије и уопште одбрамбеног система земље, тј. актуелна тема професионализација војске.

Министар је подробно и темељито информисао учесника скупа користећи видео-бим и остала техничка помагала и углавном се похвално изражавао о завршеној реформи и професионализацији војске Србије. Учесници су пажљиво слушали сваку реч изговорену од стране министра и никако нису могли да се отму утиску одакле толике похвале ресорном министраству.

После завршеног информисања од стране министра, дошло је време да учесници скупа поставе по које питање чисто да ствари буду јасне. Један од старијих пензионисаних генерала постави питање како ће министар одбране обучити око 70000 резервиста у случају рата, вероватно, како је стратегијом одбране предвиђено да земљу треба бранити са око 100000 наоружаних војника те у прилог томе наведе и неке историјске чињенице да је ово Балкан кога ратни вихори до сада нису заобилазили. Друго Косово је створено уз помоћ НАТО. По процени највеће угрожавање управо прети са тих простора, па кога ће НАТО прије бранити Србију или Косово и Метохију. Косово и Метохија је ипак њихов „ручни рад“.

У одговору на ово питање највише је провејавало образложењем да чланством у ЕУ и евроатлантске интеграције могу врло брзо „обучити“ тих 70000 резервиста?

Међутим у свему овоме ниједан од учесника скупа није се сетио зашто су опште требали да се о свему овоме информишу и то из прве руке, па се ипак један њих досетио и каже: да г-дин министар је нас информисао о достигнутом степену реформе односно завршеној професионализацији војске али у свему томе није учествовао нити један пензионисани генерал-адмирал, јер да је тога било ово се неби звало информисање већ анализа на реализацији професионализације војске, а богме када се врши анализа онда се износе и критике и пропусти у раду, али изгледа да тога овог пута није било, вероватно је то све урађено професионално па ресорно министарство заслужује само похвале.

Међутим уважени министар одбране није довољно искористио искуства својих учитеља који су га школовали и припремали за министра полиције незнајући да се у њему крије невиђени „таленат“ за војску и стратегију одбране свога народа, који му даде поверење за министра одбране, а како сам изјави у то време, да има педигре за војску пошто му је деда био солунац. Генетика је чудо, промашио професију па студирао машинство 12 година.
                                                                                                                                                         
У свему овоме генетски министар није се довољно дошколовао за одбрану па је прибегао тоталној професинализацији војске не водећи рачуна да професионализација овакве професије може произвести врло нежељене и погубне последице по државу и народ. Политичко руководство државе дефинише и ствара војску у складу са својим циљевима. При томе има у виду три основна фактора. С једне стране то су оперативне потребе, а са друге стране то су демографске и материјалне могућности.

Оперативне потребе произлазе из процењеног обима и јачине оружаног угрожавања земље споља и из циљева које политичко руководство жели да постигне. Демографске могућности су одређене бројем војноспособног становништва умањеним за друге потребе државе (производња, администрација, одржавање реда, заштита становништва и материјалих добара, итд.). Материјалне могућности одређене су стањем привреде и могућностима помоћи и набавки из иностранства.

Војска се може организовати и припремати правовремено или у случају непосредне потребе. Одлуку о томе доноси политичко руководство државе, али решење може да буде и изнуђено. Правовремено и континуирано припремање и организовање војске захтева веће материјалне издатке током мира. Организовање и припремање војске у случају непосредне ратне опасности или окупације изазива знатно веће људске жртве и огромна материјална разарања. Србија је у протекла два века три пута организовала војску у изнудици – у првом и другом српском устанку и у отпору окупацији у другом светском рату. Војска може да буде базирана на систему опште војне обавезе, да се састоји искључиво од професионалног састава или да представља комбинацију та два система.

У старом веку већина држава базирала је војску на систему војне обавезе. Тако је било у Египту, државама старе Грчке, Персији, Риму, итд. Интересантно је, а и поучно, да су неке од тих држава нагло пропале када су систем војне обавезе замениле професионалним (плаћеничким) војскама. Рим је најбољи пример за то.

Средњи век, осим у Турској, карактеришу професионалне, плаћеничке и насилно мобилисане војске. Турска је, у периоду док је имала систем опште војне обавезе, жарила и палила Европом, Азијом и Африком. Када јој се систем опште војне обавезе деградирао Турска је нагло почела да пропада.

Француска револуција враћа систем опште војне обавезе. Уз сво уважавање војничког генија Наполеона, француска војска је постизала победе захваљујући великој квалитативној предности својих састава организованих по систему војне обавезе у односу на супротстављене плаћеничке и насилно мобилисане армије. Тако је било све док јој се у Русији није супротставио народ.

Данас у свету далеко је већи број земаља које своју војску организују на основу система опште војне обавезе од оних које имају искључиво професиналну војску. У двадесетом веку професионалну војску су организовале углавним државе које су имале интересе и претензије ван своје територије, а често су, за остварење и заштиту тих интереса посезале за оружјем. Било је лакше својој јавности оправдати погибију професионалаца него војних обвезника.

Скоро све земље које у миру имају само професионалну војску своју ратну војску базирају на систему опште војне обавезе. Пример за то су и Сједињене америчке државе. Колики значај придају систему војне обавезе довољно илуструје податак да је тај систем директно везан за председника. Осим тога, код њих је тај систем веома оштар и ригорозан. Касијус Клеј, односно, Мохамед Али осуђен је, у време када је био апсолутни светски првак у боксу, на пет година затвора јер се није одазвао на позив надлежног органа у систему војне обавезе. Казну је издржао.

Србија се налази у, најблаже речено, нестабилном ближем и даљем окружењу. Претпоставка да рата више неће да буде, односно, да Србија више неће да ратује није реална. Ако таква претпоставка и није реална, она је сигурно жеља сваког иоле нормалног човека, а поготово сваке мајке. Постоје разни начини да се добије што више гласова на изборима, а један од њих је и демагогија у којој се удвара људским жељама. Кога брига за последице и за стару изреку да народ који не жели да храни своју војску храниће туђу.

Каква војска Србији треба? Да ли је то професионална војска, војска организована на основу система опште војне обавезе или комбинација та два система?

Професионална војска у Србији, реално, може да броји десет до двадесет хиљада људи. Уз адекватну опремљеност и увежбаност могла би ефикасно да реализује све задатке који би у миру могли да јој се поставе. У одбрани од евентуалне оружане агресије таква војска би могла врло мало, или скоро ништа, да учини и то не само због малог бројног стања, већ много више због веома дискутабилог борбеног морала плаћеничких састава. У унутрашњем животу земље таква војска би могла много да чини. Брзо би спознала своју моћ и схватила да у земљи нема снаге која може да јој се супротстави. Следећи природан корак био би мешање у политички живот земље. Она би, као Преторијанска гарда у Риму, рушила и постављала владе, уплитала се у све токове живота, а слушала само оног ко јој више плати. Тај може да буде у земљи, а може да буде и изван ње. Уосталом, још је свеж пример ембриона професионалне војске у саставу Министарства унутрашњих пословa.

Свега неколико стотина припадника те јединице, наоружани само стрељачким наоружањем, добро су уздрмали целу државу. Шта тек може да учини десет до двадесет хиљада људи наоружаних свеколиким наоружањем, од стрељачког, преко тенковског и артиљеријског до авијације? Ко би им се супротставио?

Најбоља брана мешању војске у политички живот земље јесте да се она организује на основу опште војне обавезе. Тешко је, практично немогуће, покренути такву војску против народа. За Србију је сасвим прихватљива комбинација, односно да један њен део буде организован на основу опште војне обавезе, а други део да буде састављен од јединица професионалне војске. При томе, треба водити рачуна да професионални део никада не превагне и тако дође у прилику да злоупотреби свој положај.

Војска ће бити један од фактора остваривања националних и државних интереса под условом да се не меша у политички живот земље. Ако се то не обезбеди, војска ће врло лако, уместо фактора остваривања, постати препрека реализације државних и народних интереса.

Извор: видовдан.орг

Заборавио си најважнију ствар: Колашинац Милорад је пуковник у пензији!!! 
Друже, пуковниче, дозволите, где сте Ви били док нисте отишли у незаслужену пензију?
Докле ће Србски народ да трпи покајничке говоре којекаквих брозових немуштих официра?
Море, мрш и хебо те броз који те извукао из гована!!!

sve vise firmi kada traze nove radnike, traze za muskarce odsluzen regularni vojni rok.
pa vi kako hocete.

то је у швајцарској скоро па обавезно...нема везе да ли конкуришеш за посао банкара,менаЂера или ђубретара

pričah s jednom donaćom HR menadžerkom, kaže: "ima sve više ludaka, ovo je neki dokaz da je sa kandidatom sve u redu".
(opet da napomenem, odnosi se na vojni rok s oružjem)

jel jos nemoz se ozenis ako nisi sluzio vojsku?