Noc kad sam preplivala Dunav :: Romanticni kutak

Veliki pesnik pisao je kako mora preci Dunav ne bi li zaprosio svoju dragu. Pisao je o Dunavu kao dubokom i strasnom, crnom i prekom, ko je jednom bio na njemu zna da mu reci nisu bile samo tu da upotpune rimu, Dunav jeste takav. Iako sam znala Dunav i iako sam prelazila preko njega, prelazila sam cak i 20 santimetara iznad njega, i pored svega toga meni nije bilo jasno kako je on mogao zrtvovati svoj zivot. Ne nisam shvatila tu snagu u njegovo telu koju je smogao da prepliva reku i dodje do nje, njegove drage, i sta bi bilo da nije uspeo... Nije li njegov trud uzaludan, ustvari ne bi li njegov trud bio uzaludan?! E onda, posle toga sam shvatila kako je on utvari bio samo jos jedan zaljubljeni romantik i kako je znao da ce njega ljubav spasti i da ce ljubav iz njegovog srca pobediti vodu i uspeti da ga dovede do njegove drage, makar se ona i udala za drugoga, on je nju morao jos jednom videti, i zaprosti, ljubav je pobedila. Hm... mislila sam da takve bajke postoje samo u pesmama i ponekoj knjizi, mislila sam da je to nesto sto se nikada nece desiti, a da li je bilo tako....
...Jutros sam presla Dunav. Uzasavam se svih tekucih voda, mozda cinjenica da sam se kao dete davila u Tisi ima veze sa tim ali prelazeci Dunav nikada nisam osetila taj strah. I eto danas, dok sam prelazila granicu izmedju provincije i velegrada i gledala vodu, tu tamnu i strasnu, preku i crnu, ostvljala sam iza sebe - sebe, ostavila sam sve sto sam ja, ili ono sto sam nekada bila. Ugledavsi njegove oci znala sam da nece biti lako, udahnula sam duboko i zakoracila, this is small step for humanity but big for me! Mogu na prste nabrojati reci koje sam tog dana izgovorila. Pustila sam njega da prica, a on, pricao mi je neke price koje mene stvarno nisu interesovale, znam, nije on hteo ni da ih prica, videla sam mu u ocima isto sto i on meni, oboje smo bili preplaseni. Cudno je to kako je vreme proslo brzo, kao da sam tek ugledala njegove oci. I kao da sam tek osetila ukus njegovih usana! A vec sam morala nazad, opet preko Dunava...
Ovog puta se vracam kuci, u poznato, pokusavam da vratim moju masku dok njega ostavljam, tamo negde, iza granice, iza sna, iza maste, iza mojih snova. Zagledala sam se u Dunav, vidim obleske svetla u vodi, noc je, zlatno zuto se presijava po vodi, onoj strasnoj i dubokoj, crnoj i prekoj, gledam u najsjajnije svetlo, i pomisljam na zaborav, i onda se desio bljesak. Njegove oci su bile tu, ispred mene. Kristalne, nebesko plave. Sjajne! Duboke! I samo moje! Vidim u njima da vise nikada necu biti ono sto sam bila i da je doslo vreme da kazem svom srcu da je slobodno. Oci su skinule okove moje duse i pustile moje srce da hodi putem ljubavi. Oci su bile te koje su me naterale da shvatim da moje srce vise nije isto i da nikada nece biti isto jer ono je pocelo da voli! Pocelo je da voli, samo njega!

Noć kad sam preplivao Dunav

Na mostu smena straže,
znao sam da me traže,
žandara nema koji ne zna moj lik.

Zar moja glava vredi sto forinti,
gospodo draga?
Pod slikom toliko piše,
vredi bar krajcaru više.

Dobre smo krčme znali,
dobre smo konje krali,
dobra nas neka zvezda pratila svud.

Ostajte zbogom zeleni Karpati,
drumovi carski.
Dugo sam bio daleko,
dal' me poželeo neko?

Dolazim, sto dukata donosim,
i kašmirsku maramu čudesnih boja.

Dolazim, da te opet zaprosim,
dok te drugom ne daju, ljubavi moja.

Talasi lađe lome,
šta srce zna o tome?
Srce je ludi husar, pijan i mlad.

I te sam noći preplivao Dunav,
dubok i strašan.
Oprosti velika reko,
al' ja sam morao preko!

Dolazim...