bosanci su poznati po tome da idu šljakat kod familije u stranu zemlju, bila to njemačka (ona je najcjenjenija), švicarska, romi pretežno idu u francusku, pa čak i luksemburg i belgiju. odu tamo i misle da euri rastu na drveću u parkovima u EU u koju toliko želimo ući. rade od jutra do sutra, sjebu se, kontaju zaradit će nešto, uložit će u poso kad se vrate u bosnu. tamo vide kakav je noćni život, izlaze, provode se, rade, provode se, rade, provode se i tako... prođe godina dana, već počinju radit na crno jer im je istekla radna dozvola, uhvati ih financijska kontrola, nemaju za kazne platit, jebaji ga, provodi su skupi u stranoj zemlji. ako hoćeš izić na dobar provod ništa bez sto eura, a danas zaradio pedeset. kontrola ih deportuje ponovo u bosnu, dobiju zabranu ulaska u EU deset godina, onaj posao što su imali u bosni bio je skroman ali moglo se životarit, sad su i njega izgubili, posude malo para na kamatu, ne mognu vratiti kamatu, prodaju kuću, usele se kod staraca u jednosoban stan, žive od penzije (160 maraka), čekaju da im starci umru, jer će njima stan ostat, prodaju i taj stan, kupe garsonjeru, nije ni to loše, misle, on odigra kladionicu i dobije dvadeset hiljada maraka, pogodio nevjerovatno, dadne cenera da ga zaposle u obližnju firmu, ništa ne radi, prima platu, kupi veći stan, pa i ženu zaposli, i tako se izvuku iz krize koju je uzrokovala njemačka ili neka druga zemlja gdje su imali rodbine.

 

ima corbina pesma koja se zove gastarbajterska koja sve ovo lepo opicuje

 

 

da ne moram lepo da se ponasam reko bih ti mrs