Неки људи су скоро стално због нечег увређени, други се вређају ретко, малтене никад. Једни ће се наћи увређеним због сваке ситнице, други ће равнодушно прећи и преко много крупнијих ствари. Зашто се неки увредљивији од других?
Оно што доживљавамо као увреду зависи од илузија које о властитој личности гајимо и захтева које на основу тих илузија постављамо. Што су илузије веће, захтеви ће бити свеобухватнији и неумољивији, а њихово ће се осујећење лакше и чесшће сматрати увредљивим.

Има, рецимо, оних који ће се наћи дубоко увређеним ако се не поступи по њиховом савету. Ово изгледа потпуно бесмислено. Зашто би се неко вређао због неприхваћеног савета? Ако је савет добар, штете ће имати онај ко га је пренебрегао, не онај ко га је дао. Али човек који се љути због неприхваћеног савета читаву ситуацију види на сасвим другачији начин. Он верује да су људи дужни да се управљају по његовим упутствима јер тиме потврђују да је паметнији и далековидији од свих осталих, што је илузија до које му је изузетно стало. Одбацивање савета такође може значити не само сумњу у његову космичку мудрост, већ и у његову усрећитељску добронамерност, што је још једна самообмана, јер је његова брига за друге само вео којим прикрива потребу да другима влада.

Неко се може осетити љуто увређеним када се пред њим хвале друге особе јер тражи да сво дивљење припадне искључиво њему, убеђен да нико сем њега није похвале достојан.

Неко ће бити увређен ако се не нађе у центру пажње јер, ето, сви погледи морају бити управљени на такву величину. Величина је по правилу лажна а, самим тим, увређеност тежа. Неко ће се наћи увређеним ако је принуђен да на било шта чека јер себе држи изузетним бићем коме све и одмах мора бити на располагању. Неко ће се увредити због најбезначајније примедбе на нешто што је казао или учинио јер себе беспрекорним и захтева да његову измишљену беспрекорност сви уважавају.

Свако од нас може навести бројне примере, какве свакодневно сусрећемо.

Далеко је, међутим, лакше претерану увредљвост уочити код других него код себе. А најважније је да је код себе уочимо јер увредљивост квари наше односе са људима и чини да се осећамо лоше и онда када за то нема никаквог стварног разлога.

Mene vredjaju na dnevnoj bazi, lako mi je to da ignorisem, delom navika, delom jer su stvari koje govore absurdne da su mi cak smesne.

Da me uvredi može samo neko do koga mi je stalo i za koga verujem da mi je naklonjen. Tada se stvarno osećam uvređena, ali vrlo često pustim da mi se glava ohladi pa još jednom razmislim imam li razlog za ljutnju. Obično sutra porazgovaram sa tom osobom o onome što me je uvredilo. Prostaci i bezobrazluci me ne vređaju, takvo ponašanje ignorišem, a ako moram da se branim onda se vidi koliko otrovan može biti ovaj jezik.

Da, osobe do kojih mi je stalo me mogu uvrediti mnogo lakse.