Joш после случаја са земљотресом даљи боравак у улици Хаустон је постао немогућ; не само због јаности која нема разумевања за мој рад, већ и зато што је та лабораторија одавно неподесна за моја даља истраживања. Правим све веће и веће осцилаторе. Последњи је од 4 000 000 волта.
Варнице падају по зидовима, са таваница, горе по подовима; цела зграда може планути једнога дана. Али одавде никуда пре него стигне новац који су ми обећали Астор, Крофорд и Симсон. Главница мога друштва од 40 000долара је утрошена. Поклон господина Хамонда је утрошен на справе и роботе за изложбу у Медисон сквер гардену.

Пријатељ Крофорд нуди ми зајам од 10 000 долара, довољно само за најнужније свакодневне потребе. Ходам сатима по лабораторијиј као вук у кавезу. Марк, Роберт, Кетрин, остали пријатељи, штекају мојом лабораторијом, али нико није у стању да ми помогне. Одакле им, дођавола, 50 000 долара, колико би ми било потребно да кренем у изградњу лабораторије на Колорадо Спрингсу.

Твен великодушно нуди хонорар од другог издања Тома Сојера.
-Колико?
-15 000 долара.
-У другим приликама то би био озбиљан новац, али за ово што сам наумио, потребно ми је 100 000 долара.
-Ех, ех, ти си фабрика за поторшњу долара, а требало би да си обратно, као Едисон, Маркони, Вестингхаус и слични.
-Ја то јесам, али не за себе.
Марк ми се унесе у у лице и рече с неким племенитим огорчењем:
-Знаш, пријатељу, да сам на твоме месту од једа бих појео своју ногу! А ти си непоправљиви филантроп.
-Замисли да сам поред свега још и мизантроп. Каква би то тек несрећа била! Овако, што изгубим у доларима, добијем у љубави према људима.
Марк је замишљено куцкао својим штапом.
-Е, мој Тесла, никад нећеш бити богат, ни да измислиш Буридановог магарца који сере доларе.
-Па то ти није лоша идеја, багати. Да пукушамо с тим?
-Али теби није довољан један. Потребно ти је читаво крдо!
Кетрин, тајно од мужа, нуди да у залагаоницу да свој бријијантски накит, једну краљевску огрлицу коју обажавам. Кад год зна да ћу доћи у посету, она је стави око врата. Роберт нуди позајмицу за неки будући хонорар у своме часопису.
-Ја морам овога пута као пријатељ, баш у овој прилици, да ти кажем још нешто.
-Шта то Марк? Боже, како ме то строго гледаш!
-Да, строго! Хоћу гласно и отворено да се побуним против твоје неразумне дарежљивости која се граничи са расипништвом. Када имаш, ти делиш и капом и шаком, што више можеш да стигнеш, колико год ти стаје у прегршти! На пример, док си радио на оном броду Америчког друштва за сумпор, галантно си плаћао 20 долара по сату јер ниси хтео да помериш радно време у сате када си могао да радиш бесплатно.
Знаш ли колико си за ту годину дана тако потрошио?
-Не знам - рекох гласом кривца.
- 12 000 долара! Плус напојнице и вечере бродској посади. Ти својим сарадницима за сваки добро обављен посао дајеш, поред издашне, и богату напојницу! На све стране, у свако доба - напојнице! Још мало па у овом граду неће бити ни врапца који се неће хвалити да су од тебе добили нпојницу, или неки дар. Својим сарадницима наручујеш фијакер од лабораторије до хотела, где их водиш на вечеру. Фијакери их развозе по кућама! Па чуј, ти би профућкао кинеско царство!... Сви који те знају фасцинирани су твојом дарежљивошћу и милосрђем. То, наравно, и мене очарава. Видим у теби човека из једног сасвим друкчијег света, дивног од заноса. То си вероватно, понео из твоје Лике. Али, овде то не иде. Овде се сваки долар, пре него га намениш за нешто, мора три пута куцнути од зуб!
Његов глас је био потресан. Волео сам га што ме прекорева, али сам истовремено знао да против себе ништа не могу да учиним. Помисао да не дам ономе коме треба а имам у том тренутку - за мене је неподносива.
-Из тебе говори велики амерички писац, поучитељ просвећеног народа. Волим писце који поучавају свој народ. Код нас Срба такав је Јован Јовановић...
-Змај?
-Јесте, он. Песник најплеменитијег срца, велики писац који би себе, да је сав од злата, расковао до последње унце за потребе свога народа. Тај вам, као лекар, лечи сиротињу бесплатно, купоује им лекове, храни ако треба.
Марк се значајно накашља.
-У Америци би таквог лекара прогласили лудим. Нико код њега не би ишао да се лечи мислећи да на тај начин намамљује лаковерне да их потрује или неко друго зло да им учини.
-Овде су лекари бизнисмени.
-Осећања сметају пословном духу у свим професијама.
-За мене су лепа осећања важнија од пословног успеха.
-Марк се насмеја:
-Што се тако лепо види из твоје финансијске ситуације... Али не вреди о томе расправљати с тобом.
Био сам мање неспокојан него он.
-Мој пријатељ Крофорд, члан компаније Симсон и Крофорд, нуди ми зајам од 10 000 долара, чекам да ми господин Астор, мој дивни донатор, пребаци на рачун својих 30 000 долара, а Лео Кетрис, члан Електричног друштва Колорадо Спрингс позвао ме је да своју нову лабораторију смеестим у Колорадо Спрингсу. Ставиће ми на располагање земљиште и сву неопходну електричну енергију. Међутим, како да то све вратим ако не успем?
Не бих могао поднети да тим људима останем дужан.
-Никоме ти нећеш остати дужан, за то се не бој. Нити се они боје. Они ти не нуде новац само зато што су ти пријатељи и поклоници твога дела, већ што су сигурни да си им добра инвестиција.
Потом смо се одвезли код Џонсонових да посетимо болесног песника.
За вечером Боб ми се обрати:
-Прича се да припремаш ново значајно откриће.
-Да. Мислим да створим систем преноса снаге од неколико милиона влти, за разлику од неколико десетина хиљада волти, колико је то сада могуће. Али на томе не могу да радим у овдашњим условима. Нову лабораторију саградићу у Колорадо Спрингсу.

Песник се те вечери добро осећао, за разлику од претходних, када је показиовао забрињавајућу апатичност према свему. То је знак да прездрављује.
-Да ли је тих неколико милиона волти приближно муњама по којима је Колорадо Спрингс познат?
-Створићу још јаче.
-Не играјте се с ватром! - бојажљиво ће Кетрин док је сервирала чај. - Зар се не плашите да изазовете неку катастрофу већих размера?
-У природи науке да, откривајући ново, смело посеже за ризицима. Када је реч о струји, увек може бити непредвидивих испада те колосалне силе. Али она, ипак, неће моћи ван мојих кавеза, ако их изградим како сам замислио.
-Хоћемо ли бар моћи да ту опасну звер џаркамо кроз решетке, а да нам не откине руку, или не провали кавез и насрне на нас? - упита Боб.
-У мом присуству моћи ћете да уђете у кавез, као што улази укротитељ лавова.
-Како ће се звати та звер? - упита Кетрин.
-Акцелератор, велики акцелератор пречника 15 метара! Биће то прави џин, оопасан за оне које не познаје и за оне који њега не познају, а право кротко јагње за моје пријатеље.



Осамнаести мај 1899. године. Ево ме у Колорадо Спрингсу! Затражио сам собу чији је број дељив са три.
Земља која ми је стављена на располагање налази се миљу источно од Колорадо Спрингса, у сенци врха Пајк; 2000 метара надморске висине. Преријско тле. Користило се за испашу градског стада. Моји најближи суседи су људи и жене из школе за глуве и слепе, што мојим радовима обећава апсолутну дискрецију.
Одавде ћу идуће године, са врха Пајк, послати поруку до Париза у време париске светске изложбе.

Локални дрводеља Џозеф Дозијер, с брковима ко у нашег Мрака Краљевића и шакама као рударска лопата, почео је да гради зграду.
Савршено разуме моја упутства, ништа непотребно не пита; а што направи, више нико неће моћи расковати. Сваки дан му дам богату напојницу.
Увече ме у хотел одвезу коњи на даруцама. Немам поверења у те животиње и зато ноге држим ван каруца да могу брже да искочим за случај потребе.
Лабораторија сваког дана све више личи на брод с јабролом.
На темену кршевите планине, која ме подсећа на родни Велебит, издиже се пут опалог неба необична грађевина четвртастог облика, са странама дугачким прибићно стотину стопа. Зидови зграде високи су 25 стопа. Изнад њих је постављен кров који се постепено сужава ка средшту зграде. На средини крова диже се, као пирамида, костур куле сачињен од дрвета. Њен врх висок је безмало 18 стопа.
Косе кровне греде споља су продужене све до земље и служи као лучни подупорњи да појачају кулу јер је ово место отето богу громова, који се неће лако помирити с мојим присуством на његовој територији. Кроз средину куле пролази стуб висок 200стопа. На његовом врху налази се бакарна кугла велика 3 стопе у пречнику. На стубу је учвршћена дебела бакарна жица која повезује лопту са уређајем у лабораторији. Стуб је израђен из делова те се може расклапати и надограђивати.
У згради су већ постављени калемови разниг облика и величина, тренсформатори, осцилатори. Главна направа је појачивајући предајник, један огроман калем. Око њега подигнутаљ је ограда кружног облика пречника 70стопа, са 75 навојака жице намотане на ваљкастом трупу од дрвета, високом 20 стопа и постављеном неколико стопа изнда пода. У средини овог калема усађено је стопало стуба. Лабораторијом доминира калем од 15 метара. Када је подешен резонанцију, струјнице електрицитета пролазе од врха до дна, и то је диван призор. То је 1500, можда и 2000 квадратих стопа површине струјница. Да бих уштедео новац, израчунао сам димензије што је могуће ближе, и струјнице допиру на 15 до 20 цм од зидова зграде. Кров изнад овог дела зграде је покретан и може се размаћи на обе стране, тако да никакав предмет не може бити
у близини стуба и жичаног спроводника на доњој трећини одстојања од земље.
Овде ћу добити коначан и у свим правцима истражен одговор на итање: Да ли је земља наелектриасано тело? Ако није наелектрисана, онда ће се понашати као огромна јама коју треба пунити неизмерним количинама електрицитета да бих је довео у стање у коме ће моћи да осцилира. Ако Земља није наелекрисана, то ће ми умногоме искомпликовати даље планове.



Колорадо Спирнгс. Август. Моју лаборатројију у околини становници називају Станиште ђавола. Плаше их моје муње које у по бела дана освељавају Пајк и околину. Дознао сам да се спремају да ме протерају. Долазили су да ме опомену. Покушао сам да их умирим, али нису хтели ни да ми приђу. Позивали су ме са капије, немајћи храбрости да уђу; плашили су се да их не спржим муњама. Отишли су са претњом да ће ми уништиши лабораторију а мене пртерати далеко, да се више никада не вратим у њихов крај. Говорили су о оасностима од мојих експеримената, о штети коју трпе због кварова на електричној централи којом се и  они користе.  Више од тога забринути су што њихов крај, природа, ваздух, атмосфера, месечина, ноћне и дневне сенке и одрази предмета, више нису какви су били. Све је поремећено, друкчије. Сатаниски и сабласно. Плаше се да им све то не буде уништено, или толико измењено да више нечи моћи овде да живе. Сатани нема места у њиховом крају. Напоље, напоље, док нису почели да руше.
Рекао сам им да ничим не могу пореметити овдашњу природу. Моје струје могу је само обогатити и још више украсити. Бежични пренос енергије путем кондукције кроз земљу и вездушне слојеве, на чему радим, прославуће њихов крај. Отишли су, а у мени је остао немир шта ће учинити.



Мојим мислима овде господаре две идеје: једну од њих сам већ остварио, док друга само што није остварена. Умеће управљања покретима и другим радњама удаљених аутомата, које оспособљава машшине да раде као разумна бића, показаће водећим нацијама јаловост наоружавања и неупотребљивост садашњих ратних напора за уништење људи, и довешће до устаљених мирољубивих односа у складу са човекољубљем и просвећеношћу наших доба; са друге стране могућност преношења електричне енергије кроз природну средину, без употребе жичаних проводника, на велике даљине, из великих центара, као што је Нијагра, отвориће неисцрпне
изворе богатства и моћи, учинивши да огромне количине сунчеве енергије постану доступне човеку, омогућујући му да измени и преобрази површину наше планете, што је по свему судећи, већ стварност на суседној планети Марсу, коју насељавају бића обдарена разумом. Преобразити планету, прилагодити је у сваком погледу потребама људи - то је мој наредни задатак.



Сутра завршавамо конструкцију секундара цилиндричног облика пречника 15 метра. Два примарна завојка у паралели и до 48 завојака у секундару; примарни намотај од 37 жица пречника 2,9 мм, а секундар од једне жице 2,6 мм. Господин Али ће радити на кокнструкцији стуба антене - предајника са металном куглом на врху пречника око 75 цм укупне висине преко 42 м. Биће то истовремено и највећи стуб који је човек икада подигао да би са њега вежичним путем слао сигнале у све делове света. Људи ће се преко њега чути и веидети на свим континентима. Видећемо забити, пустиње, непроходне планинске кланце, морске дубине у вечитој тами, приближиће нам далеке звезде и галаксије на дохват руке, шетаћемо свемиром не чинећи ни један корак уз удобне собе, путујући тако не само кроз просторни бескрај већ и кроз временску свевременост; човек ће моћи да види не само оно што се тренутно збива у било ком делу света, већ и оно што се икада, од настанка његовог дешавало, као и оно што ће се десити милионима година унапред; човек ће загосподарити свим информацијама о матирији и нематреији. Једнога дана када докучи све тајне материје и енергије, месиће их по вољи и потреби као домаћица тесто, мењајући јој облик и структуру, материју у енергију, светлост у дијаманте, таму у опсидијан, опсидијан
у тогу жене за изгубљеним јединцем, збуке омиљене песме у цвет руже. Сунчева енергија, као и енергија милиона небеских тела служиће човеку, будућем апсолутном господрару свемира попут послушног коњичка; прелазиће ону за сада непрелазиву границу која дели Овеај свет од Оностраног, и опет, Оностраног од Једнога који се налази иза њега, и иза њега у још Један, где се налазе корени СТРУЈЕ и свега осталог. Ту ће се зауставити. Досегнућедо краја своје моћи . Даље од тога људи неће моћи. За даљи продор у добуне иза тога мораће да створе друга бића у којима ће човек бити само једна супстанца, један елеменат у систему нама сада недоступних видова егзистенције.

Tесла је изазвао дејства невероватно високог потенцијала и високе учесталости, постизањем електричне резонанце у својим електричним колима - усклађивањем елекрицитета - а сада је пронашао да је у стању да врло лако постигне исто дејство и код Земље, као да еј она једноставни кондензатор комбинован са калемом, једна обична осцилаторна електрична јединица која је постала усклађена ритмичким пуњењем и пражњењем помоћу његових осцилација високе учестаности и високог потенцијала.
У овом свом величанственом огледу, Тесла је био на врхунцу; смелост његовог подухвата запалила је мађту, а спех који је постигао требало је да му донесе непролазну славу. Најзад су џиновски калемови са целим низом кондензатора, као и остатак урађаја у лабораторији
у Колораду, били готови за све огледе у њиговом пуном обиму. Тесла је лично надгледао и испробао сваки део овог уређаја, и најзад је дошао тренутак за критични оглед са највећим напоном који је икада био употребљен. Он се надао да ће премашити све своје досадашње
успехе састо насто, и да ће добити десетинама хиљада пута јачи напон него што је икада био постигнут код преноса високог напона на Нијагрином водопаду.
Тесла није нимало сумњао да ће његов џиновски осцилатор радити. Знао је да ће радити, али је исто тако знао да ће помоћу њега добити милионе волта и огромно јаке струје; али , ни он, нити ико други, није знао како ће дејствовати ове страховите експлозије електричне енергије.
Знао је да је свој оглед тако замислио, да ће прве муње које је човек икада начино, сукљати са врха његовог стуба високог 200 стопа.

>>Кад Вам дам знак<<, рекао је Tесла Циту, >>затворите прекидач за један секунд - не више.<< Преоналазач је стао близ врата лабораторије, да би имао преглед џиновског калема у средини дворане, али не и сувише близу, да му не би сопствена муња, ако би залутала, нанела тешку опекотину.
Са места на коме је стајао могао је , кроз отворен кров, да види бакарну лопту пречнкика три стопе, на врху витког стуба високог 200 стопа, који је произлазио из средине његовог секундарног калема сличног кавезу. Кад је једним, брзим погелдом осмотрио ситуацију, Тесла је дао знак, Цито је притиснуо ручицу и одмах је опет повукао. За то кратко време, секундарни калем је избацио, у виду крунице снопо електричног пламена, пуног варница танких као длака, чуло се пуцкетање по целој дворани, а високо изнад главе одјекнуо је кратак и оштар пуцањ.
>>Дивно<<, реко је Тесла, >>оглед успева одлично. Покушаћемо поново на исти начин. Сад!<<
Опет је Цито притиснуо ручицу за један секунд, и опте је вратио. поново је сукнуо сноп варница из калема, мање варнице су пуцкетале по лабораторији, а врло оштар и кратак пуцањ опет се разлегао кроз отворен кров високо над главом.
>>Сад ћу да изађем<<, реко је Телса, >> да посматрам стуб споља. Кад вам будем дао знак, затворићете прекидач и оставићете га тако, док вам не будем дао знак да га отворите.<< Кад је то рекао, упутио се оближњим отвореним вратима.
Када је дошао до места одакле је могао да види бакарну лопту на врху великог стуба, Тесла је довикнуо кроз отворена врата: >>Цито, затворите прекидач. -Сад!<<.
Цито је поново притиснуо ручицу и одскочио у страну - али је руку и даље држао испужену, да би повуко ручицу чим за то добије знак. Приликом претходног кратког додира, није се десило ништа нарочито, али сада ће овај уређају бити у стању да развије сву своју снагу, инико није знао што ће се десити. Он је знао да ће овај уређај привући јаку струју помоћу примарног калема који је личио на >>кратак спој<<, и знао је да >>кратак спој<< може да има врло разорно дејство, ако би допоустио да струја тече кроз њега беспрекидно. Ратвода табла би постала позорница занимљиве активости, ако би се ма шта десило.
Цито је очекивао да ће се муњевит блесак и експлозија кратког споја десити убрзо пошто буде затворен прекидач. Неколико секунди је прошло, а кратак спој није наступио.
Чим је прекидач био затворен, зачуло се оно исто пуцкетање, онај исту пуцањ високо горе у ваздуху, као и малопре. Али сада је за њим дошла страшна бујица збукова. Праскање из калем анарасло је у крешчендо опаких пуцњева. За првим стакатом изнад крова уследио је један много јачи, а затим још један, јак као пуцањ пушке. Следећи је био јо јачи.
Затиом су се ређали све брже и брже, као штектање митраљеза. Тутањ високо горе постајао је све громкијиј и громкији, а онда се претворио у праву топовску грмљавину са пражњењимакоја су брзо следила јендо за другим као да се изнад зграде води атриљериски бој. Уренебес је био страшан, и грмљавина је потерсала зграду из темеља.
У згради је блештала аветињки плава светлост. На калемовима су буктале масе огњене косе. Свака ствар у згради бацала је игличасте пламене траке, сав простор био је испуњен мирисом озона и димом од варница, и све је одчаравало призоре пакленог огња.
Како је Цито стаја близу прекидача, могао је да осети како му варнице искачу из прстију, а свака га убада као игла. Питао се да ли ће моћи да се дочепа прекидача и да искључи струју која је створила овај електрични пакао - да ли ће варнице постати још дуже и јаче кад буде пришао прекидачу? Хоће ли ова паклена хука вечито да траје! Све јачи и јачи постајао је заглушни тресак
изнад главе. Зашто Тесла не престане с тим огледом пре него што се сруши цела зграда? Да ли да прекине струју на своју руку? Можда је Тесла настрадао, можда је и погинуо, па не може да изда наредбу да се прекидач затвори!
Циту је изгледало као да овај оглед траје већ читав сат, а у ствари је трајао само један минут; па ипак, у тако кратком времену одиграло се тако много...
Напољу је стајао Тесла, прописано одевен у жакет, са црним штеширом за ову свечану прилику, а његова витка фигура, шест стопа и два цола висока, подсећала је на високи стуб који се издизао изнад ове бизарне зграде. Био је још виши, услед дебеле гуме на подплатама и петама његових ципела, која је служила као изолатор.
Чим је дао Циту знак >>сад<< за затварање прекидача, Тесла је погледао у лопту на врху стуба. Тек што је то рекао, опазио је како је варница, кратка и танка као длака, сукнула из лопте. Била је танка, и само десет стопа дугачка. Још није ни стигао да буде њоме задовољан, дошлаје друга, затим трећа, па четврта, све дужа, светлија, и плавија од претходне.
>>Аха!<< узвикнуо је Тела, заборавивши да склопи уста која беху отворена за усклик. Од радости је стиснуо песнице и пружио их увис у правцу стуба.
Још нових варница! Све дуже и дуже! Дест, двадесет, тридесет, четрдесет, педесет, седамдесет, осамдесет стопа дугачке! Све светлије и плавије! То више нису кончане ванице, већ огњени прсти, вијугави млазеви који бесно шибају у правцу небеса. Сад су муње биле дебела као рука, кад год би посукљале из лопте.

Тесла је исколачио очи када је видео како праве муње сукљају кроз ваздух, праћене страшном и беспрекидном јеком грома. Сада су муње биле дугачке колко половина дужине зграде, више од 135 стопа, а грмљавина се чула чак у Крипл Крику, удаљеном петнаест миља. Одједном - тишинa! Тесла је јурнуо у зграду. >>Цито! Цито! Цито! Шта си то урадио! Нисам ти рекао да прекинеш. Затвори прекидач, бзо!<< Цито је руком показао на прекидач.
Био је још затворен. Затим је показао на волтометар и амтерметар на разводној табли. Обе казаљке су биле на нули. Тесла је одмах схватио у чему је ствар. Доводне жице за напајање лабораторије енергијом биле су >>избачене.<< Цито! узвикнуо је Тесла, >>брзо позови централу. Они то не смеју да раде. Укинули су нам струју.<<. Одмах је позвана централа. Тесла је зграбио телефон и викнуо: >>Овде Никола Тесла. Ви сте ми укинули струју. Дајте ми одмах струју. Ви не смете да ми укидате струју!<<
>>Укинули вам струју, ни говора,<< гласио је груб одговор сас другог краја линије. >>Ви сте изазвали кратак спој на нашој линији тим вашим ђаволским огледима и разорили сте нам централу. Упропастили сте нам генератор, он је сада у пламену. Никад више нећете добити струју. Струја око Земљине кугле! Тесла је саградио тако снажан апарат да је могао да издржи невероватну јаку струју коју је очекивао да ће добити преко вода. Док је његов уређај био кадар да издржи оно што се граничи са опасним кратким спојем, дотле је исувише отеретио генератор у централи
Електричног друштва Колорадо Спрингс, који је јуначки покушао да издржи тај повећани терет - али снажнои притицање струје било је превише за ову динамомашину која није била израђена да издржи такво тешко оптерећење. Жице су се све више загревале, и наизад се изолација запалила а бакарна жица у калемовима арматуре истопила као восак и отворила своја кола, тако да је машинапрестала да производи електрицитет.
Ценрала је имала још један, помоћни генератор, који је убрзо пушен у рад. Тесла је загтевао да добије струју од из те машине чим буде прорадила, али његова молаба је била одбијена. Убудуће, речено му је, добијаћете струју из динамомашине која ће радити независно од оне која служи редовним потрошачима. Та посебна динамомашина, речено му је, биће она иста која је изгорела - и он неће добијати струју све док она не буде поправљена. Тесла је понудио да поднесе све трошкове њене хитне поправке, ако му одобре да рукује поправком. Динамомашина са наизменичним струјама нису за Теслу претстављале никакву мистерију. Довео је у централу раднике из своје лабораторије, одмах приступио послу, и након мање од недељу дана динамомашина је опет прорадила.

Јављено је из Шведске академије наука да смо ја и Томас Едисон добитици Ногелове награде за финзику за 1912. годину.

Занимљива вест, нема шта! Ако буде и потврђена, тој господи одговорићу на следећи начин: Или сте веома далеко од мога и едисоновог рада, па не правите разлику измешу истраживача и проналазача, или сте пристали да будете подмићени да ту битну разлику не уважите, па сте наша два имена ставили једно поред другог иако она никако не могу да стоје напоредо. Ја уважавам рад господина Едисона и не смета ми у овом часу што се он према мени никада није односио фер. Едисон је задужио електротехнику својим проналасцима, али он је ипак само проналазач, што значи инжењер који примењује научна открића у трговачке сврхе.

Едисон није открио ни један фундаментални закон или принцип у овој области, није поставио никакву нову теорију која би значила откриће неке нове истине о природним и техничким законитостима. ЕДИСОН ЈЕ ПРОНАЛАЗАЧ КОРИСНИХ ИЗУМА, А ЈА САМ ОТКРИВАЛАЦ НОВИХ ПРИНЦИПА И ТЕОРИЈА. Откривалац нових принципа је пионир укоји крчи пут у нове области сазања, у које после долазе хиљаде проналазача попут Едисона да ново знање примене у трговачке сврхе. Ту разлику измешу једних и друхиг може сваки лаик уочити. Како то да не уочи тако уважени скуп каква је Шведска академија наука?!

Ви сте, господо, ову награду доделили још једном проналазачу Едисоновог значаја, Марконију, који ме је, да кажем и то, покрао оно зарад чега је добио ту награду.Могли сте бар да сачекате исод судског спора међу нама, који ће неминовнио уследити у моју корист, јер је сваком упућеном у ствар јасно да је Маркони само применио моје откриће. Али, Тесла је поникао из једног малог народа и зато му се може одузети част, или бар покушати у томе.

Без лажне скромности, ја знам, господо академици, шта сам дао човечанству и то више нико не може оспоравати. Целоккупна модерна техника и индустрија сада већ почива на мојим изумима. Ви то знате већ целих 20 година, а тек сада, када је постало крајње назочно, хоћете да окајте свој грех према мени. Не, нећу вам дати то задовољство. Један Тесла неће прихватити почаст коју је морао да изнуди све новим и новим проналасцима.

Септембар. 1914. година. Радим на изуму кна који ме подстакло оно што се дешава са аеричком морнарицом. У ратним извештајима стоји да немачке подморнице потапају готово милино тона савезничког бродовља месечно. Од априла ове године на удару немачких подморница су и наши бродов и. Не располажемо ефикасном одбраљном од њих. Једини ефикасан начин против њиховог страховитог разорног дејства било би -  утврдити благовремено њихово кретање и открити их. На оружју такве врсте радио сам још 1900. године и описао начино како би се могло произвести. У >>Сенчурију<< сам тада писао: << Стационарни таласи значе нешто више од бежичне телеграфије, на било којој основи.

На пример, њиховим коришћењем можемо да по вољи произведемо, из одашиљачке станице, електрични ефекат на било ком посебном делу планете; можемо да одредимо релативни положај или курс покретног предмета, као што је лађа на мору, даљину коју она прелази, или пак њену брзину.<<

Ако можемо да пошаљемо концентрисани зрак који садржи струју мањих електричних набоја, који вибрирју огромном фреквенцијом, рецимо милино циклуса у секунди, и онда пресретнемо тај зрак, након што га је одбила подморница, на пример, и помоћу тог пресретнутог зрака осветлимо флоуресцентни екран (слично методамас рентгенским зрацима) на истом или другом броду, ссвеједно, онда ћемо решити наш проблем проналажења подморница.

Овај ће електрични зрак морати да има крајње малу осцилаторну дужину, и овде се појављује велики проблем, то јест,могућност производње довољно кратке таласне дужине и велике снате.
Зрак који претражује био би непрекидно емитован и ако би било могуће послати веома снажан импулс електричне енергије.

Али, како је господин Едисон, то >>старо гунђало<<, наименован за саветника морнаричког, то мој изум нема никакве изгледе да буде примљен. Он ће моју идеју одбацити као сањарију. Старом лисцу иде облилато на руку национална и бојна бирократија.

Гернсбах: Недавно сам се враћао у готел. Хладна и оштра ноћ, поледица по тротоарима. Ни таксији не возе. Испред мене иде неки човек очито жељан као и ја да се што пре домогне чврстог тла. Не обраћам на њега пажњу све док се не деси нешто готово невероватно. Оклизнуо се , ног е му полетеше у ваздух; свако други би треснуо о тротоар, а он направи салто и поново се дочека на ноге. Наставио је да хода као да се ништа није десило.

Тада погледах боље ту високу фигуру акробатске покретљивости и препознах га.
Неко ко је ишао испред мене на неколико корака, видећи што и ја, пожури да га сустигне и чух како га упита:
-Опростите, молим вас... Можете ли ми рећи колико имате година?
-Педесет девет - одговори. - Зашто ме то питате?
-Знате - рече тај - видо сам да то раде мачке, али никада човека у вашим годинама.

Удаљио се осврнувши се још неколико пута, питајући се, вероватно као и ја: Није ли му се причинило?

1937.
Поноћ. Идем према градској библиотеци да нахраним голубове.
На тргу ретки пролазници и голубови по крововима чекају на мој долазак. Изненада иза угла видех жуте фарове аутомнобила и чух касно притиснуте кочнице. Браник жутог таксија одбаци ме на тротоар. Јак ударац у прса и ребра. Притрча неколико пролазника. Око мене настаде гужва.
-Брзо лекара!
Свест ми се поврати.
-Није ми потребан лекар. Превезите ме у хотел >>Њујоркер<<.
Док су ме уносили, осетих јак бол у пределу груди и ребара.
Људи који су ме донелик, одоше. Некако се домогох телефона и позвоних момку са рецепције:
-Узмите из мога капута фишек хране за птице. Једно јато чека на тргу пред Библиотеком а друго на тргу пред катедралом. Напојница вам је на столу.
Младић са рецепције одмах дође.
-Ви сте озбиљно повређени, требало би најпре да позовем лекара - рече.
Сам ћу се лечити - и дадох му знак да иде на трг.
...................................................................................
Неко је ипак позвао лекара. Над мојом постељом се наднесе једно од оних племенитих лица:
- Сломељена су вам три ребра и озбиљно нагњечен грудни кош.
- Па, то није ништа.
-Требало би да се лечите у болници, под сталним надзором лекара.
-Хвала вам. Ништа ми од тога није потребо, уверавам вас. Имао сам, знате, и већих тешкоћа, па сам их сам решавао.
Тихи човек спакова своју торбу и, пре него што оде, рече:
-Бојим се да неће  бити добро како сте одлучили.
Осмехнух се у знак захвалности.



Не дижем се из кревета већ четири месеца. Добио сам упалу плућа. Стање се искомпликовало управо онако како ми је онај лекар рекао. Осећам да више нисам оно што сам био, и нити ћу, можда, бити. Моје тело више није способно за велике напоре.
Мој живот је, по свој прилици, прекраћен за многе године које су ми потребне да добршим свој посао на Земљи.

stvarno prelepo!

Осамдесети рођендан. Aпартман пун новинара. Очекују муњоносне изјаве о новим изумима. Даћу им изјаву о три нова.
- Прво: Привео сам крају изум који се тиче направе за међузвездану комуникацију и преношење енергије. Изум је револуционаран и оригиналан, потискује у засенак све друго што сам до сада на томе постигао. Очекујем да пред Француским институтом изнесем поутдан опоис направа
с подацима и прорачунима и да затражим награду Пјера Гузмана од сто хиљада франака за средства комуникације с другим световима. Сваршђена сам сигуран да ће ми она бити додељена. Новац, који ми у последњим деценијама огромно спутава рад, велики је подстицај, иако не одлучујући;
на за велику историјску част да се буде први који ће постићи ово члудо, ја бих био спреман да дам свој живот... Прећи ћете,. можда , па, стари , није тешко давати такве изјаве у осамдесетој години. Међутим, варате се, ја једва да сам превалио половину свог животног века! Смејали су се и примили сасвиом озбиљно ту моју изјаву.

Узбуђење је било велико. Сашаптавали су се, гласно коментарисали, распитивали се.
Пошто се узбуђење стишало, најавих други изум:
-Мој најважнији проналазак, господо, са практичне стране гледишта, јесте нови облик високонапонске цеви с апаратом за њено функционисање. Још 1896. године изнеао сам високонапонску цев без мете с којом сам успешно радио до напона од 4,000.000 волти. Касније сам успео да произведем далеко више напоне све до 18,000.000 волти, и онда сам се сустрео с непремостивим тешкоћама, које су ме увериле да је неопходно да измислим потпуно друкчији облик цеви ако бих успешно остварио неке своје идеје. Ово је било теже него што сам очекивао, не толико у конструкцији колико у руковању. Многе године сам се мучио, безгројне непроспавана ноћи пробдео, иако сам полако напредовао. Коначно,
потпуни успех. Произвео сам цев коју ће бити теђко даље усавршити. Она је савршено једноставна, не троши се, и може да се користи при било ком напону, без обзира на његову висину. Поднеће велике струје, трансформисати било коју количину енергијеу границама практичних потреба и омогућиће њену лаку контролу и регулисање. Очекујем резултате о којим а се раније није ни сањало.
Између осталог омогућиће производњу јефтиних замена за радијум у жељеним количинама, и биће, уопште, далеко ефикаснија у цепању атома и трансмутацији материје. Мешутим, она неће отворити пут према коришћењу атомске енергије, јер су ме моја истраживања увелила да она не постоји. Али, уколико би се показало да моја теза није тачна, моја цев би тај циљ савршено постизала. Господо, вест о овом изуму некако је пробила у јавност мимо моје воље, 
о њој се већ дуже времена пише и нагађа. Морам да кажем да ме то чини нервозним јер се сада на мене врши притисак да дам пун опис ове цеви, што не могу да учиним јер сам преузео неке обавезе у вези са применом цеви за важне сврхе, те отуда нисам у могућности да сада објавим потпун нацрт. Но, чим се ослободим ових обавеза, даћу научним институтима технички опис ових цеви и апарата. Отуда вас молим да ни овога пута не инсистирате да вам кажем више него што сам вам рекао.

Веома добро сам се осећао. Као у млада времена када је све ишло како сам само могао пожелети. Подигао сам чашу и наздравио им. Узвратио је новинар >> Тајмса<<.  А кад смо се мало поднапили, устао сам и сопштио им и трећу ствар:
-Трећи проналазак који желим да најавим тиче се нових метода и апарата за добијање бакуума који много пута превалилази резултате до сада постигнуте. Мислим да се може постићи билионити дио микрона. Оно што се може постићи помоћу ових вакуума, омогућиће производњу далеко јачих ефеката у електронским цевима. Морам овом приликом да вам кажем да се не слажем са недавно изнесеним идејама о електрону. Наиме, електрон, када напусти електроду крајње високог напона у веома високом вакууму, носи електростатички
набој много пута више него обично. Ово може зачудити неке од оних који мисле да честица има исто наелектрисање у цеви и вен ње на ваздуху. Извео сам дивни и поучни експеримент којим сам приказао да није тако, јер оног тренутка када честица доспе у атмосферу, постаје пламтећа збезда захваљујући пражњењу прекомерног набоја... Одмах да вам обде кажем да ми још није јасно што се наелектрисања електона тиче. Моћда ће ми бити потребне још многе године реада да ту ствар до краја одгонетнем. Ако и други научници потврде ово фракцијско наелектрисање, могло би то
да буде једно од најважнијих открића у физици нашег века. Мени у овом тренутку недостају инструменти за даља истраживања, али ја веома поуздано знам да ме моја КОСМИЧКА ИНТУИЦИЈА  не вара, јер се то ни до сада никада није десило.

Потом се развио разговор. Један млади новинар је скептично упитао да ли је пројекат о интерпланетарној комуникацији потпуно развијен и може ли се он надати, с обзиром на своје годние, да ће и он поћи у Свемир на неки новинарски задатак.
-Што се мене тиче, могу вам гарантовати да ћете путовати том линијом ако вас на тај пут пошаље ваша редакција. Не бих могао да будем ништа сигурнији у то да сам способан да пошаљем енергију на 100км него што могу да будем сигуран у чињеницу да сам у стању да пошаљем енергију на 1000 000 км. Наравно, мислим на енергију различите врсте, која ће путовати кроз канал ужи од половине милионитог дела цантиметра. Проблем који ме још мучи је како да избегнем да том огромном енергијом на вршку игле не погодим неку гругу планету. Но, надам се да ће ми у томе помоћи астрономи...
-Какав би ефекат био кад би тај зрак погодио неку планету или други неки циљ? - питао је други новинар.
- Било би то разарање и испаравање матирије у огромној количини.
- Да ли бисмо тај процес могли да видимо и са Земље?
-Да, видели бисте га.
-Када би тамо, на небеском телу које сте погодили тим зраком, живели научници, та би о томе могли да мисле? - питао је трећи.
-Мислим да би помислили да се ради о некој њима непознатој врсти космичког зрачења - рекох.
Друштво се комешало, знао сам да ће бити још питања.
-Да ли је ваша електронска цев за цепање атома испитана, завршена?
-Изградио сам је, показао и користио. Наравно, као нуклеус. Проћи ће само мало времена пре него што је дам свету. Имам , господо, проблема са финансијама, али не желим да вам се жалим... Одувек су, на жалости, моји изуми били моја лична ствар, па нека тако и остане.
Разишли су се у веселом жагору. Имао сам осешање као да су ми деца која одлазе својим домовима.

Седми април 1941. година. Хитлер је напао југославију. Слушам вести о разореном Београду и хиљадама мртвих.
Срби поново на удару германског експанзионизма.
Господе, зна ли мој народ и за какву другу судбину осим за страдање!
Сукоб са Хрватим увешће нас у братоубилачки рат. Немци и Италијани послужиће се старом девизом divide et impera. Срби се неће приклонити сили, знам то поуздано, и гинуће као у Првом светском рату. Њима је страдање судбински додељено.