Ja sam tvrdica.
Mozda sa strane tako ne izgleda, ali ja sam tvrdica.
Spremna sam da sebe provedem kroz pravu agonijiu od trenutka kada nesto zapazim, do trenutka kada nesto kupim ili jednostavno zaboravim da mi to treba.
Najgore su situacije kada imam para kod sebe, pa kupujem na mah... zato sam i prestala da koristim karticu i da nosim vise od 1000 dinara u dzepu... sigurnosti radi...

Inace, za sve ovo su krivi moji roditelji, tacnije, majka...
Od detinjstva su me ucinili kontroli potrosnje para, iako nikada nismo vecih novcanih problema kad sam bila mala i kada su moji imali vise nego solidne prihode (cuvena prica kako je moja majka te 1990. godine kupila Yugo od jedne svoje plate. Za Uno su joj bile potrebne dve, ali je iz nekog razloga odustala).
Naucila me je da ne mogu da dobijem sve (iako sam imala i najnoviji bicikl, rosule, 5 originalnih najskupljih barbika, kvalitetne patike i garderobu), ali je sve to dobijeno zasluzeno i predstavljalo je samo 1/10 mojih zelja i prohteva (npr. nikad nisam dobila deciji mikroskop i tako neke stvari za kojima sam iskreno i duboko zudela, jedna kesica bombona je trajala po nedelju dana, cokolada tri dana, neke decije gluposti koje su svi imali nikad nisam imala, nisu se trzali kada bi zapela da mi nesto kupe, vec bi samo rekli - produzi dalje, nisam imala 20 jakni, patika, pantalona, suknjica, vec je sve bilo brizljivo cuvano i gotovo netaknuto prosledjivano dalje).
Kao sto rekoh, imala sam sve, ali nikad previse, i kroz to  sam naucila da to cuvam i ne zloupotrebljavam finansijske mogucnosti svojih roditelja...

Zato mi nisu tesko pale ni 90-te i brzo sam naucila koliko sam u nekom ludilu citav zivot zivela skromno, ali kvalitetno...
Jednostavno, nikad nicega nisam bila zeljna i naucila sam da zaboravljam cak i ono sto zelim uz jednostavna objasnjenja "nema se" i "drugi put".

Tako je i danas... imam neke svoje bubice koje efikasno trebim...
Nije mi zao da dam na ljude oko sebe koliko god treba, ali kada nesto moram da kupim za sebe, znam da razmisljam i da se nerviram do beskraja... 90% stvari i dalje ne kupim...

Mozda cu da davim sebe i druge nekim svojim mastanjima, ali kada otvorim novcanik, zasiktace jedna zmija sa mojim likom

Novac je da se troši, uvijek sam bila rasipna i nikada nisam žalila da potrošim puno novca, pogotovo na sebe...

tu onda postoje samo dve alternative : ili cesh zavrshiti u duznichkom ropstvu ,ili ce obama proglasiti da si too big to fail pa cesh dobiti pomoc od drzave 

Ova ti je dobra. 

@Anea
Slično su nekako i mene vaspitali.
Nije meni nikad bilo zabranjeno (dobro jeste kad sam bio baš klinac) da ja potrošim neku basnoslovnu svotu novca za nešto što mi u stvari i ne trebe previše, "kad malo bolje razmislim"... samo sam nekako naučen da ako potrošim za tu stvar da možda majka neće imati sutra da priušti celoj porodici najbolji ručak, najbolju higijenu i sl.
Odnosno naučen sam da mislim i na druge i da unapred razmišljam o posledicama.
Najlakše mi je da odlučim kad se nešto tiče samo mene i kad samo ja trpim posledice, al' kad su se u računicu uvrste drugi ljudi i način na koje bi mogao da ih dotaknu moji postupci... treba mi više vremena.
Ali isto tako kad se već odlučim da mi nešto treba, onda to treba bude kvalitetno i vredno.
Neko parče odeće, tehnike ili recimo letovanje, provod... itd.

Leva strana mozga kaže "skupo je to! Jesi li siguran da ti treba to? Dobro kad ti već treba, ne kupuj na prvo mesto gde naiđeš na to, traži jeftinije" a desna vrišti na levu "treba mu to i kad mu već treba nek kupi najbolje od najboljeg, neka traje, a ne za par dana da kupuje novo jer se ovo pokvarilo "
I tako dok se njih dvoje svađaju, obično blejim onako po strani, zujim u jednu tačku i pitam oće li završiti skoro... i da li sam mogao dobiti neke bolje stanare u glavi. Ovi su previše bučni...

to je jedna od dobrih stvari kada odrastete devedesetih,koje su tako na losem glasu

naucite da ne mozete da imate sve,a pri tom se to "sve", cesto, odnosi na bespotrebne stvari...

uglavnom.

Pare jesu za trosenje, ali u danasnje vreme... a i ranije... krvavo su se zaradjivale...

Ali je dobar osjećaj kada se nešto kupi.... Ja uživam u tome 

dobar osjecaj ukoliko covjek zna prioritete,pa ne udje u neki minus zbog bescenja neke krpe recimo

ili nema za kiriju zato sto nije mogao da iskontrolise manicno kupovanje "svega i svacega"...

to je,katkada,pitanje zrelosti i odgovornosti...

pet godina sam zivjela kao student (podstanar) i uspjevala da vodim kvalitetan zivot za jednog studenta,uglavnom od para roditelja (mada sam i ja,tu i tamo,doprinosila budzetu)...ali mi nije padalo na pamet da arcim skroman novac...na ustrb kirija i rezije ili skripti i knjiga koje su mi trebale...

e to je meni bio dobar osjecaj

zakrpiti sve moguce rupe,a opet moci otici na pivo i neku svirku

Ja ne mogu da se suzdrzim a da bar jednom dnevno ne kupim neki slatkis (najcesce je to najjeftinija cokobananica), to mi je  jedini porok, ali mogu i bez toga ako zatreba. 

Nisam preveliki trosadzija,ne kupujem stvari impulsivno, obavezno tri puta razmislim pre nego sto kupim  neku stvar (npr. odevnu), dobro se raspitam o cenama slicne /nekada iste stvari na nekoliko mesta, i pazarim uglavnom tamo gde je najpovoljnije.

A kad sama zaradim neke pare, u dzepovima nemam zmiju nego anakondu, svoje pare mi je najzalije potrositi

Primetio sam da vecina ljudi ne rezonuje kao ja po pitanju ovoga, ali... kako spadam u tu generaciju koja je odrastala celim tokom devedesetih, i bila zakinuta za mnogo toga... nekako se u meni razvio mehanizam da mi nije prihvatljivo da sedim i ne radim nista, i uvek pokusavam da ispunim neki svoj mesecni cilj sto se primanja tice... znam koliko mi treba za normalan zivot, koliko treba za porodicu kojoj pomazem i neke druge stvari ... da ne duzim... prosto ne prihvatam nizi kvalitet zivota od neke granice i ne zelim da dozvolim sebi da se nekih stvari koje mi pricinjavaju zadovoljstvo odricem... makar to znacilo da treba da radim duplo vise i da sve drugo u zivotu promenim...

Ali generalno... nemam neke iracionalne potrebe... niti novac trosim preterano i neodgovorno...
Spreman sam da platim vise za veci kvaliet, ali uvek se trudim da izvagam cost per benefit i ne bacam novac...

Generalno... ljudi su mnogo cesce spremni da ne rade nista za 100e mesecno, nego da rade ozbiljno, tesko i odgovorno za 10x toliko.