Nik Hornbi: Pisac sa slavom fudbalera
Iako se puno puta govorilo da će doći u Srbiju, nije došao. Kada će - ne zna se - ali će ga na ovim prostorima i dalje čitati apsolutno svi: i fudbalski navijači i domaćice koje prate sapunice i profesori Univerziteta

Engleskog pisca mlađe generacije Nika Hornbija u sam vrh Gutenbergove galaksije uznela je knjiga "Stadionska groznica" koja govori o najvažnijoj sporednoj stvari na svetu - fudbalu - pošto je doživela isti uspeh kod kritike kao i kod publike. Još veću popularnost i slavu Hornbi je stekao svojim drugim romanom"Haj fideliti", zatim romanom "Sve o dečaku", a na osnovu sva tri dela snimljeni su i filmovi. Svi ovi naslovi, uključivši i najnovija ostvarenja ovog pisca, romane "Kako biti dobar", "Trideset jedna priča" i "Dug put do dna", koji je nominovan za uglednu književnu nagradu Vajtbred objavljeni su na srpskom jeziku.

* Dugo vas već očekujemo u Srbiji. Dolazite li?
Bilo je razgovora tokom prošle godine o mom dolasku u Beograd, ali, nažalost, nisam uspeo da dođem. Možda ove godine i bude nešto od toga, ali ne mogu ništa da obećam.

* Beogradski sajam knjiga je vrlo jak i izrazito posećen, a vi ste ovde popularni.
To mi je poznato i drago mi je zbog toga. U svakom slučaju, moji izdavači su mi govorili kako je dočekan Toni Parsons. Znam da ste gostoljubiv narod.

* Da li ste čitali neko ostvarenje srpske književnosti?
Znam da imate nobelovca Andrića, tu je i nekoliko vrlo prevođenih pisaca, ali, znate, ja sam Englez, a mi smo specifični. Naročito ja, jer sam vatreni fudbalski navijač i novinar, tako da nisam ona uštogljena vrsta književnika.

* U Srbiji se stalno govori o krizi u izdavaštvu. Kakva je situacija u engleskom izdavaštvu i naročito u engleskoj književnosti?
Mislim da je engleska književnost u poslednjih nekoliko godina u velikom padu. Engleski autori zadovoljavaju se time da pišu za veoma uzani krug čitalačke publike, i mislim da se to oseća. Ja volim kad ljudi počnu da zalaze u knjižare, iako to ne rade redovno. Ona smirena, uglađena engleska književnost koju pišu veoma poznati pisci nikome ne znači mnogo i deluje veoma statično. Ona se ne bavi svetom u kojem zapravo živim. Otkad sam počeo da pišem, čitam američke pisce.
   
      

Voli kad ga hvale

Da li je vaša knjiga u Sjedinjenim Američkim Državama primljena drugačije nego u Engleskoj?
- Mnogo više sam uživao čitajući kritike o mojoj knjizi u SAD nego u Engleskoj. Ne zato što su na mom terenu bile loše, nego zato što su u Americi kritike bile više usredsređene na vrednosti ove knjige. U Engleskoj su svi posmatrali "Haj fideliti" kroz prizmu "Stadionske groznice", koja je šest meseci bila na top-listama.

Lakše je objaviti knjigu


Radili ste scenarija za sve filmove snimljene na osnovu Vaših romana.
- Zaista sam uživao u radu s producentom i režiseromu, adaptirajući "Stadionsku groznicu". Ono što je kod rada na filmu zanimljivo za pisca je to da u scenariju treba preispitati svaku rečenicu. Zaključio sam da bih želeo da pišem knjige onako kako ljudi pišu scenarije. Mislim da ću od sada preispitivati svaku rečenicu. Kada sam ozbiljno počeo da se bavim pisanjem, pokušao sam da napišem scenario, ali u tome nisam daleko dogurao. Zapravo, mislim da nisam bio tako daleko od suštine kada sam počeo da ga pišem. Ali, ono što u početku ne shvatate je to da je zapravo lakše objaviti knjigu nego ubediti nekoga da pročita bilo kakav scenario.
      
      
      
   

* Da se vratimo vašim romanima. "Haj fideliti" je vrlo popularan u poslednjih nekoliko meseci u Srbiji. Moram vas pitati koliko ima sličnosti između vas i vašeg glavnog junaka romana Roba? Kao da Rob predstavlja slabije razvijenu verziju vaše ličnosti, onu koja još nije odrasla?
- Mislim da je veoma teško pronaći ljude za koje možete reći "Ova osoba je potpuno odrasla". Zapravo ne poznajem mnogo takvih ljudi, eventualno više žena nego muškaraca. Postoji jedna sjajna detinjasta crta, možda ne baš detinjasta, jer se veliki deo nje odnosi na seks, ali ona postoji kod svakoga, pa i kod Roba, kod mene...

* Kao kada se Rob žali, govoreći da je seks jedina zanimljiva aktivnost koju je kao odrasla osoba otkrio, a prilikom koje se oseća kao da ima deset godina?
- Mislim da ljudi uvek tragaju za iskustvima koja su doživeli kao deca, kada zaboravljate gde se nalazite, bez obzira na to da li tada gledate televiziju ili čitate knjigu. Znate, povremeno pronalazim takve stvari, ali mi one zaista nedostaju.Toliko je postmodernističkih pristupa, kod kojih vam neprestano govore: "Ti čitaš knjigu, treba da budeš svestan da čitaš knjigu, ne treba da se unosiš u nju i to je ispravan način čitanja...", a meni dođe da kažem: "Bože, molim te, dopusti mi da se izgubim u ovome."

* A sve to doprinosi samo da se osećate zbunjeno, a ne samosvesno.
- Upravo tako! Poput svih onih komentara na koricama knjige koji govore "radi se o čitanju". A ja kažem: "Dobro,onda, kako se to radi o čitanju?"

* Da li ste ikada pisali o muzici?
- Kad mi je bilo devetnaest-dvadeset godina zaista sam to želeo, ali nisam imao hrabrosti. Tada su u Britaniji o muzici pisali novinari koji su bili popularniji od samih muzičara. Ne znam da li znate njihova imena, poput Nila Kenta i Džuli Berčil, oni su bili zaista zastrašujući. Pomisao da treba da uđem u njihovu kancelariju sa devetnaest godina i da treba da radim sa njima bila je prilično zastrašujuća. Zato sam odlučio da i ne pokušavam.

* Za kraj, vaša poruka za mlade pisce?
- Kada kažete da želite da pišete, vi se zapravo ničim ne ograničavate. Postoji milijardu različitih načina pisanja i potrebno vam je vreme da se u tome snađete. A mislim da je svima potrebno dosta vremena da pronađu svoj glas.
Razgovarala: M. Milosavljević

Izvor: Start