Svi znamo sta je laž, jer svi lažemo. l svi znamo šta je istina, jer i nju ponekad koristimo. Ajnštajn je teoriju relativiteta namenio razumevanju fizike i zakona, a zapravo je psihologiji i saznanju ljudi učinio mnogo. Relativnost istine, ujedno i laži, pitanje je egzaktnih nauka, koliko i filozofije. I večno pitanje svih na¬uka koje se ljudskom dušom bave. Ko određuje šta je moralno, dobro, zdravo, iskreno? Religija, komisije, nasleđe, istraživanje? Svi zajedno ili svako pojedinačno?

Da li nam za razumevanje laži mogu pomoći zahtevi svake nauke: definicije, klasifikacije, etiologija, instrumenti...Da li je laž po definiciji suprotnost istini? Da li je zadovoljavajuća podela na velike i male laži, dobronamerne i loše, slučajne ili sa predumišljajem, dečije i zrele, poli­tičke i ostale? I kako je izmeriti?

Postoje testovi ličnosti koji, kroz mnogobrojna pitanja, pokušavaju da ličnost razumeju i klasifikuju..U svom skromnom kliničkom iskustvu uvek sam se sretala sa dva pitanja čiji su me odgovori nagonili na razmišljanje. Jedno je: Da li ste osetljiviji od drugih ljudi?, a drugo: Da li ste lagali u ovom upitniku? Nikada nijedan odgovor nije bio ne, ikada. Nedavno sam sama popunjavala neki upitnik i na pitanja slična ovim odgovorila baš suprotno, tek da zbunim buduće istraživače i idealnih 100% bar malo okrnjim. A tu sam slagala, jer sam na sva ostala iskreno odgovorila. Činjenica je da kada pokušavate nekoga da «skenirate» testovima, srećete se sa mnogim teškoćama: ljudi se plaše da zavire u sebe, žele da se predstave u boljem svetlu, sebe dovoljno ne poznaju, smišljeno skrivaju istinu nadajući se da će rezultati njima ići u prilog.. I svi testovi imaju dodatne skale validnosti, koji baš laž mere, trudeći se da tom vrednošću i rezultate stave pod sumnju. Dobijaju se mnogi nevalidni protokoli, iz gore pomenutih razloga, ali nijedan u kome je odgovor Da, lagao sam tokom popunjavanja. i Da, nisam osetljiviji od drugih. Ljudi veruju da govore istinu, veruju da su baš oni najemotivniji od svih.

Kome više verovati: onima koji tako misle ili onima koji priznaju laž, a već su lagali? Čija je laž onda teža? Može li se laž uopšte izmeriti?

U kliničkom radu - može. Vi dobijete test, vidite da pacijent laže (normalno, na to pitanje odgovara negativno) i kažete sebi: «Da, hoce da ispadne Iud, jer neće u vojsku; dozirano je davao informacije, jer se plaši da ga ludim ne proglasimo; ne zna razliku između istine i laži, jer je u svom svetu gde takve jasne distinkcije ne postoje. ...Ali izađete sa klinike, lepo ste sve otkrivene manipulacije u nalaz stavili i sretnete: prijatelja, neprijatelja, partnera, dete, roditelje i komšiju i oni vas lažu. Šta sa njima? Oni vam ne daju da ih testirate, a ako bi i pristali, videli bi da lažu i šta s tim? Prozivate sebe da i vi ponekad slažete ili ne prihvatate mogućnost da su ljudi takvi i da vas lažu.

Kakvi su to ljudi i zašto to rade? Ne mogu više da kucam znakove pi­tanja, moraću početi da dajem i odgovore. Da raskrinkam laž.

Hiljade knjiga napisano je o ličnosti, s pokušajem da se taj konstrukt razume. I Aristotel je pisao. A omča nenaučnosti povremeno i dalje visi nad psihologijom i psihijatrijom. Zato što preteruju, zato što previše pišu, zato što čovek nije tako nedokučiv kao što se često iznosi. Ego (Ja) nije tako slabasna struktura kako ga je psihoanaliza dugo prestavljala, ne udovoljava ona samo drugim instancama, već i sebi. S dužnim ogradama koje svaka generalizacija donosi, mislim da su ljudske potrebe većine ljudi slične i odnose se na: potrebu za davanjem i pružanjem ljubavi, pripadnošću, sigurnošću, ostvarenjem svojih mogućnosti, materijalnom situiranošću, uvažavanjem, priznanjem, poštovanjem, prihvatanjem... Ljudi žele da budu voljeni i vole, da uspeju u onome što rade, da ih drugi prihvataju i da im to pokažu, da uspeju, da ostave trag, da budu uvaženi, da im se greške oproste, da se oslone na druge, da budu prepoznati po dobrim delima, da ima­ju svoje mesto. I Ego je udarnik koji na svim fronotovima radi, stalno, kao srce, nikada ne spava (i kad se čini da spava, u snu smišlja i razrešava). Pokušava da održi snagu i volju, pravi planove i razvija odgovonost, ispravlja greške i trudi se da nika­da ne zabrlja toliko mnogo da se to ne može ispraviti. A zabrlja i često, i mnogo. Jer je ljudski grešiti, jer je nemoguće živeti, a ne napraviti pogrešne izbore, procene, aktivnosti. Čime se sve Ego služi na tom maratonu? Stavovi, uverenja, sistem vrednosti, realnom i idealizovanom slikom o sebi, mehanlzmima odbrane i lažima, svakako. Nemogućnost da zadovoljimo sve svoje po­trebe, uvek je alarm za celu ličnost. Uvek se prave retrospektive i analize, novi planovi i procene, ulažu sve snage da se uspe ili bar napravi neki pomak. Ali često i to ne da rezultat. Nekada pobede skrivene potrebe, nekada male, sitne uvrede i nesigurnosti, nekada strahovi ili napetost. A Ego kuca na vrata i traži da izađemo u full opremi spremni da i dalje izvršavamo zadatke, tj., živimo. E onda se ponese i laž, sa svom tom opremom, jer teško je priznati da smo bili nemoćni, slabi, pogrešni, da smo odustali od svojih principa i da su neke, ne bas prihvaćene potrebe u tom trenutku bile važnije ili jače. Ne misli se tada da su u laži kratke noge, jer na tim nogama sasvim dobro stojimo i idemo dalje, malo klecaju, ali mi ipak hodamo i čini se da se može. Plašimo se da ćemo biti odbačeni, ismejani, povređeni, neshvaćeni i sebe ubedimo u dobrobit laži «zbog viših ciljeva».

Može li se ta laž izmeriti? Može. I na testu i u životu. Nisu sve tako teške, mnoge su iz neznanja, mnoge zbog nedostatka hrabrosti, neke su sa pozicije egoizma, neke iz kompleksa i strahova. I jesu uvek protiv drugih, jer njih lažemo, ali najveću štetu čine upravo onome ko laže. Teško je živeti sa njima, jer sve ono što one prepokrivaju, je naše iskustvo, to smo mi, a sa sobom živimo 24 sata dnevno. Cilj ne opravdava sredstvo, to je samo floskula, nju su lažljivi smislili. Ko se razvija i ka cilju teži, mora laž da redukuje, jer ona je ta koja usporava i realnost zamagljuje, mada je tako razumljiva i tako ljudska.

U ovom tekstu nisam lagala, u životu jesam. Izvinjavam se svima koje sam ikada slagala, sto sam na lakši način pokušavala da dođem do istine i saznanja. Aristotelu hvala što mi sada nije pomagao, a svim drugima sto su moju borbu za isti­nu delili sa mnom.

Žilijeta Krivokapić, psiholog

ZAŠTO, KAKO I KOLIKO LAŽEMO?

Zamislite jedan dan u kom biste govorili isključivo istinu. Skresali najboljoj prijateljici da joj je nova frizura očajna, umesto bajke o bebama i rodama šestogodišnjem detetu objasnili postupak oplodnje ili slomili majčino srce otkrivajući da joj je paprikaš očajan. Izbio bi "hladni rat" u međuljudskim odnosima

"Žao mi je što ću vas razočarati, ali ja ne umem da lažem. Nikada nikoga u životu nisam slagao..." Ovim rečima je višestruki šampion takmičenja u laganju, koje se već sedamdesetak godina održava u američkoj državi Viskonsin, osvojio simpatije publike i još jedan trofej za svoju vitrinu. Zanimljivo je da izjava ovog lažova "iz hobija" nimalo ne bi dobila na istinitosti da ju je izgovorio bilo koji drugi stanovnik planete. Naime, prema istraživanju američkih naučnika odrasle osobe "u proseku" slažu oko 200 puta na dan! To znači da se punoletnim stanovnicima planete u stvari na svakih pet minuta "omakne" laž.

"Prihvatljive" laži

Evo jednostavnog testa. Zamislite jedan dan u kom biste govorili isključivo istinu. Skresali najboljoj prijateljici da joj je nova frizura očajna, umesto bajke o bebama i rodama šestogodišnjem detetu potanko objasnili postupak oplodnje ili slomili majčino srce otkrivajući da je paprikaš kojim vas časti na svečanom nedeljnom ručku "nejestiv". Izbio bi, u najboljem slučaju, hladni rat u međuljudskim odnosima. Prema rečima psihologa Nebojše Jovanovića istina mora da bude "uvremenjena", saopštena u pravom trenutku jer jedino tako doprinosi međusobnom razumevanju ljudi.

- Brakovi se nekada raspadaju jer je neko od supružnika insistirao na "svojoj" istini. Ako žena mužu stalno i iznova govori da je "šmokljan", čak i ako je to tačno, njena istina je isuviše agresivna, sračunata da povredi, i postaje uvreda. Takav pristup ne pomaže razrešenju konfliktnih situacija - kaže Jovanović.

Koliko je osetljivo pitanje izbora odgovarajućeg tajminga za iskrenost "do koske", toliko je delikatan pokušaj podele laži na "prihvatljive" i one koje to nikako nisu. Striktnih pravila nema jer svaki čovek po sopstvenoj savesti odlučuje šta je ispravno u konkretnoj situaciji. Pa ipak, većina nas kao idealnom bekstvu iz nezgodne situacije, izbegavanju tenzija i neželjenog društva ili originalnom načinu da se bude u centru pažnje, laganju pribegava svakodnevno. Čak i najdosledniji "istinoljupci" priznaće da su se nekada poslužili sitnom (takozvanom belom) laži da ulepšaju dan. Kako zameriti mladiću koji je videvši simpatiju na ulici ne trepnuvši slagao da ide u istom pravcu i da će joj rado praviti društvo. Na kurtoazno pitanje "komšija, kako ste" nećete odgovoriti potresnim svedočanstvom o svim životnim nedaćama i nepravdama koje vas tište. "Dobro sam" je bezazlena laž koja nikome neće nauditi, a ponajmanje vašem komšiji. Male su šanse i da neko pozove na detektor laži prijatelja samo zato što mu je na nekoj zabavi uz čašicu ispričao neku od svojih omiljenih "lovačkih priča", sa mnoštvom pikantnih "ukrasa" i preterivanja.

Onog trenutka kad izvrtanjem istine varamo drugoga, lažno se predstavljamo ili ostvarujemo neku korist prestaje svaka priča o laganju kao "amortizeru" trusnih socijalnih odnosa. Ukoliko budu razotkrivene, ozbiljne laži do temelja ruše odnose poverenja među ljudima. Mnoge od njih ljude smeštaju "s druge strane" zakona. Osim u izuzetnim slučajevima zaštite sopstvenog ili tuđeg života, smatra psiholog Nebojša Jovanović, laž je po pravilu otrov za samopoštovanje onoga koji ju je izgovorio.

- Čovek laže u vezama, braku i prijateljstvima. Svaki put se ponižava jer priznaje moć drugoga - čim ne sme da kaže istinu. Jedan od najčešćih razloga je nesigurnost. Otuda pokušava da sebe predstavi boljim nego što jeste i zadrži iluziju prihvaćenosti - u društvu i kod suprotnog pola. Nije zanemarljiv broj onih koji lažu da bi se zaštitili. Veruju da ih samo laž može spasiti od neprilike u koju bi ih dovela istina. Najzad, laž služi pribavljanju neke koristi i u tome je njena bliskost sa prevarom - navodi psiholog Jovanović i dodaje da su najopasnije one laži na čijem temelju ljudi donose bitne životne odluke, one koje ih i bukvalno mogu koštati života.

Telo ne laže

Dok je čovek svestan razlike između istine i laži, postoji nada da će mu savest "došapnuti" da ostane na pravom koloseku. U svetu samoobmane gubi se i poslednji "znak pored puta". Psiholog Danijela Stojanović veruje da su najopasnije laži kojima čovek zavarava samog sebe.

- Nisu ljudi uvek spremni da prihvate sebe, te kreiraju svoju nerealnu sliku koja po pravilu pada u susretu sa stvarnošću. Budući da toga nisu svesni, probleme u celosti svaljuju na okolinu. Sve dok lažu sami sebe neće moći da pronađu konstruktivniji način za izlazak iz krize i rešenje problema - napominje Danijela Stojanović.

Većina ljudi teško odoli izazovu da bar povremeno skrene sa svetog puta istine u neki "mračni" ćorsokak i fakte preoblikuje "po sopstvenoj meri". Prema nekim procenama u 76 odsto slučajeva lažemo isključivo zbog sebe, a u preostalih 24 odsto da bismo pomogli drugima ili ih zaštitili.

Mali Pinokio zaista nije imao sreće. Njegov instinoljubivi nos izrastao bi par centimetara svaki put kad mališan izusti laž. Bolje nije prošao ni junak stripa Hogar Strašni. Iako po legendi Vikinzi nikada ne lažu, simpatični junak bio je krupan izuzetak od "nacionalnog" pravila. Može se reći da je na glavi nosio prvi detektor laži u ljudskoj istoriji. Njegovi rogovi, opet po zamisli maštovitog autora stripa, tresu se i zveckaju na sav glas kad Hogar laže. Majka priroda, na sreću ili nesreću, nije namenila ljudskom rodu ovako očigledne mehanizme za detektovanje lažova. Još je Sigmund Frojd, međutim, ustvrdio da svako može da razotkrije laž ili prevaru ako obrati pažnju na upozoravajuće znakove:

- Usta možda i lažu, ali lice bez greške otkriva istinu - verovao je Frojd.

Većina ljudi deli mišljenje slavnog psihoanalitičara. Šta više, uvereni su da "na keca" prepoznaju lažova jer on skreće pogled, pipka nos ili zamuckuje. Laganje je čoveku neprirodno stanje, što većinu neiskusnih lažova čini "providnim". Ma koliko se trudili da budu uverljivi, vlastito telo im otkazuje poslušnost nizom sumnjivih signala. Time je moguće objasniti osećaj nelagode koji nas obuzme kad neka osoba kroz srdačan osmeh pokušava da nam proturi "masnu" laž. Sužene zenice, podignuta obrva ili ugao usana alarmiraju nas da je u pitanju "lažnjak". Psihijatri Alan Hirs i Karls Volf ubeđeni su da tzv. pinokio efekat odaje i prekaljene profesionalce kad izbegavaju istinu. Kao primer navode "slučaj" Bila Klintona. Dva stručnjaka su, naime, pomno promatrala bivšeg predsednika SAD dok je odgovarao na pitanja u vezi sa seks aferom koja je ozbiljno ugrozila njegovu karijeru. Pri tom je odlučno negirao da je "ikada imao seksualne odnose sa tom ženom" (Monikom Levinski, prim. aut.). Američki eksperti tvrde da se predsednik, "pokajnički", jednom u četiri minuta trljao po nosu, posebno u kritičnim trenucima kada je trebalo suočiti se sa neprijatnijim pitanjima.

- Kad osoba laže vrh nosa počinje da svrbi i osetite neizdrživu potrebu da se počešete, iako već trenutak kasnije osetite da svrab u stvari nije ni postojao - napomenuli su američki stručnjaci.

Prema rečima psihologa Danijele Stojanović postoji čitav niz verbalnih i neverbalnih znakova, mimike lica i telesnih pokreta, koji ukazuju na laganje.

- Sumnjivo može da bude kad čovek izbegava direktan odgovor na pitanje, ponavlja reči sagovornika ili uporno pokušava da promeni temu razgovora. Na laganje ukazuju ruke prekrštene na grudima, ubrzan govor, skretanje pogleda, pokrivanje usta, češkanje uveta, dodirivanje nosa, premeštanje s noge na nogu ili pak vrpoljenje u stolici. Neka istraživanja su otkrila da žene dok lažu gledaju uvis, dok muškarci trljaju oči i spuštaju pogled ka podu. Svi ovi znaci, međutim, ne smeju da se posmatraju izolovano i izvan situacije u kojoj se ljudi nalaze - ističe Danijela Stojanović.

Pre nego što presudite sagovorniku da "škrtari" na istini samo zato što se vrpolji na stolici, zapitajte se nije li razlog njegovog "sumnjivog" ponašanja neudobna stolica. U pozadini zamuckivanja mogla bi da bude govorna mana sagovornika ili nesigurnost. Uostalom, u otkrivanju iskusnih lažova slaba je vajda od šema i tehnika kojima nas uči literatura.

- Najsigurnije sredstvo protiv laži je biti iskren prema sebi i imati iskrene odnose sa drugim ljudima. Ljudi koji su skloni da empatišu sa drugima ne prepoznaju laž na osnovu toga da li je sagovornik skrenuo pogled u stranu ili se zacrveneo, oni osećaju neiskrenost u svom stomaku. Stoga, ma koliko neko bio vešt glumac, ulizivao se i šarmirao vas, prepoznaćete laž ako imate iskustvo stvarnog ljudskog kontakta. Ljudi koji imaju duboke i iskrene odnose sa drugima u suštini su imuni na laž - osete razliku - otkriva za Press Magazin psiholog Nebojša Jovanović.

Detektor nepouzdan

Prepoznajemo znakove laganja, ne ignorišemo nagoveštaje, slušamo unutrašnje glasove, a ipak većina laži nikada ne biva otkrivena. Naučnici čak tvrde da ljudima uspe da se izvuku sa više od 95 odsto laži koje tokom života izgovore. Višegodišnja istraživanja u preko 60 zemalja sveta pokazala su da samo pet odsto ljudi nepogrešivo prepoznaje lažove. Ni profesionalci kojima je u opisu radnog mesta da otkriju neistinu (sudije, advokati), nisu bolji od većine testiranih - bili su na pravom tragu samo u pedesetak odsto slučajeva. Dosad se kao najefikasnije sredstvo "u službi istine" pokazao poligraf ili detektor laži koga koriste sve policije sveta. Stručnjaci ističu, međutim, da za sada ne postoji nijedan aparat koji direktno otkriva laž. Ne postoji sijalica koja se upali svaki put kad neko ispriča "masnu" laž... Poligraf detektuje fiziološke promene u organizmu koje se javljaju kao reakcija na pitanja poligrafskog ispitivača.

- Kada laže, čovek je uvek pod stresom. Obično počinju da mu se hlade ruke, znoje dlanovi, skače puls, disanje se ubrzava. Merenjem tih reakcija poligraf otkriva uzbuđenje, ali ne i da li osoba laže. Recimo da želite da ispitate osumnjičenog da li je opljačkao banku u petak u 12 časova. Pitaćete ga kako se zove, koliko ima godina, a zatim i gde je bio u vreme pljačke. Ako je u to vreme varao ženu sa ljubavnicom, a nije bio ni blizu banke, na postavljeno pitanje će verovatno skočiti reakcija na poligrafu. Putem poligrafa, dakle, ne otkrivamo misao, već samo fiziološku reakciju - objašnjava za Press Magazin psiholog Nebojša Jovanović.

Zbog toga, ali i uvek otvorene mogućnosti da se detektor "eskivira", rezultati poligrafskog ispitivanja nisu validni za sud. Stručnjaci navode, međutim, da poligraf može da trasira pravi put u istrazi i pomogne u pronalaženju krucijalnih materijalnih dokaza. Podvrgavanje detektoru laži obavlja se isključivo na dobrovoljnoj bazi i uz pismeni pristanak ispitanika.

Naučnici se u današnjem svetu ne zadovoljavaju kategorijama "možda" i "najverovatnije". Oni žele da sa stoprocentnom tačnošću otkriju lažove. Jedna od mogućnosti je termalni skener koji meri promenu temperature u očima osobe koja laže dok pomoćni uređaj prati pokrete oka koji odaju lažova! Stručnjaci sa Stenford univerziteta otišli su korak dalje s namerom da laži otkriju u samom mozgu pomoću magnetne rezonance. Ovaj uređaj bi snimao aktivnost mozga, s akcentom na one zone moždane kore koje su aktivnije kada lažemo. Ovaj direktni pogled u mozak mogao bi da obezbedi dokaz o istinitosti iskaza prihvatljiv čak i za sud. Ostaje dilema da li zaista želimo da se probudimo u svetu u kome je svaka misao "pod lupom", bila ona istinita ili lažna.


Izvor: Press
ANA DRAGOVIĆ

Patološki lažov

U onoj narodnoj "laže čim zine" zapisana je definicija patološkog lažova. Ako čovek laže veoma često, čak i oko najmanjih sitnica, javiće se ozbiljni problemi u komunikaciji sa drugim ljudima, a verovatno i sa zakonom. Prema rečima psihologa Nebojše Jovanovića za određenje patološkog lažova, međutim, nije od presudne važnosti kvantitet,  već vrsta laži.

- Patološki lažov je čovek koji u kontinuitetu misli da je dobar i moralan, a čini zla dela. Ili onaj ko, umesto da sopstveni život učini zanimljivijim i interesantnijim, izmišlja događaje i avanture da bi popunio "rupe" - napominje Jovanović.

Šta osobu nagoni da se neprekidno služi lažima je prvi korak ka oslobađanju od ovakvog vida autodestruktivnog ponašanja. Za to je po pravilu neophodna stručna pomoć.

Prevareni poligraf

Da li je moguće "prevariti" detektor laži? Iskusni poligrafski ispitivači "ne padaju" na trikove sa lekovima za smirenje ili čarima koje žene potenciraju kako bi skrenule pažnju sa poligrafskih rezultata. Međutim, višestruko podvrgavanje detektoru laži otvara prostor "za manipulaciju". Prema rečima psihologa Nebojše Jovanovića obmanuti poligraf, ipak, nije nemoguća misija.

- U radu koristim poligraf da bih pomogao ljudima da se zaštite od stresa i nauče veštine samoregulacije tela. Moguće je da ljudi uvežbaju da kontrolišu znojenje kože ili krvni pritisak. Puls se, na primer, efikasno kontroliše jogom. "Kolateralna šteta" je što mnoge od tih veština samoregulacije mogu da posluže čoveku da prevari poligraf - ukazao je psiholog Nebojša Jovanović.

Marsovci napadaju

Radio drama "Rat svetova", realizovana kao direktni prenos invazije Marsovaca na zemlju, najavila je neslućene mogućnosti zloupotrebe medija i njihove moći. Emitovana za praznik Noć veštica ova "istinita laž" toliko je verno realizovana, da su slušaoci širom Amerike podlegli panici misleći da su Marsovci zaista na njihovom pragu! Dramu je režirao Orson Vels.

Baron Minhauzen

Ime najslavnijeg lažova u svetskoj istoriji, barona Minhauzena, odavno je ušlo u svakodnevnu upotrebu. Osobama koje imaju isuviše nemaran odnos prema istini danas često kažemo da "baronišu" ili da im ni Minhauzen nije ravan. Manje je poznato da je o raskoši mašte slavnog književnog junaka pored Augusta Birgera pisao i Rudolf Raspe. Slavni lažov oživeo je u knjigama po sećanju na stvarnu osobu pod imenom Fridrih Hijeronimus fon Minhauzen. Njegove priče o neverovatnim podvizima i avanturama Raspe je pretvorio u zanimljivo štivo. Interesantno je da ni sam Raspe nije nimalo bio privržen istini, te da je zbog pronevere novca i drugih prevara osuđen na večno lutanje i skrivanje od čuvara zakona.

Izvor: Press

ja nelazem pardon lazem sebe mada nekad treba i druge jer imam problem sa tim skresem sve u lice pa se pojedoh i kontam da je bolje da sam nesto izmislio i slagao